Вођа

Пише: Данијел Михић

Полумитска личност коју је Бог, Провиђење, Запад или народ изабрао (или се уз њихову помоћ успузао и зацарио) да послушне поданике брани, храни, замајава да се стрпе још који годину или деценију, указује им другарски да не буду размажени када траже посао или своја права јер читавом свијету није лако, а све оне које у потпуности не контролише платом и страхом назива издајницима, будалама, свјесним и несвјесним слугама народних непријатеља, испразним професорима, невјерницима, нерадницима, бунџијама (ВИДИ: „ПОРЕЂЕЊА“ са бабом која се патила и гладовала па опет ћутала), небитном мањином, бесмисленим стручњацима и слично.

Култ личности Вође вуче коријене из Праисторије и посебно се усавршио у Средњем вијеку, а код нас (пошто смо преробовали Ренесансу и Просвјетитељство) се зацементирао диктатурама у прошлом вијеку и актуелној феудалној демократији. Ка Вођи се упућује народно колективно надање, док некако друштво и функционише – заслужан је Вођа, а када логично то нестабилно друштво, прије или касније крахира – крив је за све Вођа, па у наредним генерацијама остају у сјећања само вође и народ се око њих свађа ко је више ваљао народу, а ко га је више урнисао.

Вођа, чак и када је човјек са квалитетима, најчешће болује од нарцисоидног поремећаја, окружује се људима који му ласкају и који га не критикују, што временом постаје погубно и за њега и за све оне које нажалост предводи. Неспособни, а алави климоглавци се око њега намноже, као термити све грабежљиво, без граница и плана избуше и оглођу, стварајући трусно тло испод њега, себе самих а и цјелокупног друштва.

Вођа је неспутан законима, он када дрекне, лупи шаком од сто, преломи преко кољена и одријеши кесу тако и буде, правила и мјере су за њега као укључити или искључити бојлер, за све остало морају се мољакати вашке и термити око њега. Законе спомиње тек када му иду на руку, тада и хор пијавица, вашки и термита у хору узвикују: „То је по закону, то је по закону!“. А када није по закону, једоставно се праве блесави. Народ не воли вође који се држе прописа јер постоји мишљење да се само слабићи држе правила, а вођа као јунак то свакако није.

Вођин избушени термитњак, којег није благовремено ојачао критичким сагледавањима својих сабораца нити је постављао стручњаке на кључна мјеста, већ сасвим супротно, прије или касније се уруши. Тада су му криви сви други, а нарочито народ, који га је „издао“, њега безгрешног и 100% исправног. Пад вође, по непогрешивом искуству историје, доводи неминовно до хаоса у краљевини, деспотовини или царевини, обиљежава га сумрак мањих или већих сукоба термита ко ће од њих и још колико грицнути, а народ пада у агонију брзином слободног пада.

Зато су неки паметни људи крајем 18. вијека (ВИДИ: „ИСПРАЗНИ ПРОФЕСОРИ“) схватили да моћ мора бити подјељена на народ и институције, а власт на законодавну, судску и изрвшну, а да обични народ има неотуђиво право на живот, рад, срећу, својину, здравство, школство… Да тиме прекину бесконачан низ уздизања и рушења вођа док народу пуца кичма.

Пад вође, некада прати уздизање новог вође, тада исти онај народ који је јурцао ка старом вођи као говедо на со, сада хита новом вођи, некритички, бијесно га бранећи а старога и све они који критикују новог нападају из петних жила као издајнике, будале, слуге народних непријатеља, испразним професорима, невјерницима, нерадницима, бунџијама, другим ријечима – круг се поново затвара.

Илустрација: exxxperiment.net