Гордост

Пише: Данијел Михић

Гордост, „мајка свих гријехова“ подразумијева препотентност, бахатост, тврдоглавост, претјерено и илузорно високо мишљење о сопственом знању, успјесима, поштењу, доброти… Гордост човјека онеспособљава да себе критички посматра у циљу самопоправке и напретка, те га временом све више ограничава и огорчава.

Гордост нас онемогућава да чујемо људе који нас критикују, те се на њих аутоматски љутимо, на такав начин одбијамо могућност изградње нових међуљудских односа и савезништава у борби за бар мало боље сутра и јавни друштвени интерес. 

Гордост је највећи непријатељ нашег народа јер спаја и наш крут инат-менталитет и наше фрапантно незнање и све трауме и лажи из свих могућих сукоба и неправди.

Гордост нам шапуће да не идемо на вријеме код доктора (психијатра поготово), то раде само кукавице, да не показујемо емоције, да су ракија, сланина и тежак физички рад једини лијекови, да нам је непријатељ свако ко нам указује на наше грешке и лоше поступке, да смо најпаметнији на свијету, да су стручњаци нерадници и фолиранти који нешто тамо трабуњају, да смо се ми родили природно препаметни и да све схватамо без грешке и одмах, а свако ко нам аргументима укаже на нелогичност нашега окамењеног постулата за нас је више него покојни.

Гордост нас држи у загушљивим калупима, који нас жуљају укоријењеним предрасудама, али смо превише горди да из њих изађемо, јер ко изађе из калупа тај „није добар зглавом“, тада чопор оглоданих ситних и осредњих сисара не само да га одбацује него и испира уста са њим и сав отров своје сазнајне ограничености и бескрајне фрустрације излијева на њега. 

Недоброг-недобру зглавом избјегавају и супротнополне јединке из чопора, па томе-тој несретнику-ци само још преостаје да се одзвијери и покуша размишљати, дјеловати и живјети као човјек. Сам(а) са својим пакленим сазнањем и недоброзглавношћу да говори јавно о ономе што га-је тишти, да јавно исповједа своје минусе и слабости, да сагледава свијет мимо навијачких, страначких, националних, идеолошких чопорлука, са јеретичким погледом на свијет изнад искежених чељусти, ка остатку дивноће постојања.

Наш горд човјек дочекује све са иронијом и подсмијехом. Изваран бескрајно пута од надлежних и водећих људи из свих области друштва, он увелико већ полудивљи, више никоме не вјерује и долази до закључка да је „све лаж“, само да би надлежни дошао до веће користи. Он „зна“ да је иза сваке доброте „нешто мутно“, да је свако преостало чисто биће „нечији параван“. 

Нашем човјеку не треба осуда и нова мјера. Нашем човјеку треба приближити здраву културу, духовност и просвјету, помоћи му да се сагледа и да пожели да изађе из логора у који га је неко, као његове претке давно стрпао и једнако стално га дрогира и зомбира мржњом, страхом, некултуром и садржајем који га циљано повјерује.