Зашто пуцају бракови?

„Благо утроби која те је носила и грудима које су те дојиле“ (Л.К 11.27).

Пише: Владимир Васић

Несумњиво да је, ко се на тај корак одлучи, брак једна од најважнијих прекретница у животу свакога човјека. По дефиницији, брак је заједница између двоје људи – мушкарца и жене – у традиционалном поимању ове појаве, иако савремена либерална мисао институцију заједничког живота много шире дефинише те се тако могу видјети свакојаке одреднице брачне заједнице. Но, ипак о томе не желим. Остаћу на темељима, по мени, најисправније дефиниције – брак је заједница између мушкарца и жене.
Обично се, код лаика, брак и породица поистовјећују као двије исте појаве. Брак је дивалентна заједница јер (најчешће) садржи само двије стране, док је породица сложенија и у основи је сачињена од супружника и њихове дјеце (а може бити и шира). За неке културе (нпр. ислам) типичан је тзв. полигамни брак у коме је могућа брачна веза између једног мушкарца и више жена и обрнуто. За српско друштво типичан је моногамни брак односно заједнички живот двије особе. Ријеч моногамија, изворно, грчког је поријекла и значи – бити вјенчан са једном особом.
Као социологу, разумљиво је, теме брака и породице су међу најзанимљивијим и најпривлачнијим појавама које плијене интересовање. С обзиром да сам у мору социологија изабрао да се, дубље, бавим социјалном патологијом те тако с тим у вези у одређеним појавама покушавам да проникнем у оно патолошко тј. да разоткријем узроке који разарају одређено здраво ткиво. Тако је случај и са овом темом. Желим да дефинишем зашто долази до брачних и породичних бродолома и који су то услови за исте.
Сматрам да је у друштву данас низ тзв „аутоматизованих“ моралних норми, по оном принципу мораш (што и већина) и то је нормално и морално, а ако нећеш (супротно већини) то је погубно и неморално и ненормално – изазива осуду и, у најмању руку, чуђење заједнице. Такве моралне пропорције, чини ми се, најтипичније су за брак тј. склапање те чудесне заједнице. Да се разумијемо, на самом почетку, као човјек изнад свега, залажем се за позитивну афирмацију брака и породице те с тим у вези тврдим да је породица кључна и незамјењива друштвена категорија којој су повјерене најспецифичније обавезе и задаци које она једино адекватно може да обави.
Но, шта желим рећи? Сматрам да је јако опасно у брачну (оба)везу, по принципу „мора се“ по сваку цијену, угурати некога ко за то није ни по којем основу спреман. Или, што је још опасније, са друге стране, оне који по мјерама слободе не желе брак, осуђивати и етикетирати као најгоре. Опет и опет понављам и истичем чињеницу да се залажем за брачне и породичне вриједности али, као одговоран појединац, морам да, колико год болно звучало, упозорим на опасност која нам пријети од „про форме“ склапања бракова. Брак као брак, бићу слободан да кажем, и у тој „про форме“ опцији није толика опасносот колика постаје када се формира породица, односно када се роде дјеца. Задатак и обавеза супружника је да васпитавају и социјализују дјецу али и да буду примјер и узор попнашања. Како, неко ко је неозбиљно, незрело, тек тако, због ових и оних разлога ступио у брак може адекватно да испуњава ове услове? Не говорим ово као теоретичар, напротив, говорим искључиво из праксе јер сам много, нажалост, уочио парова који су тек тако ступили у брачну везу, а послије се остварили као родитељи и на груб начин занемарују васпитање и одгој рођене дјеце. Дакле, желим да кажем сљедеће, већи је гријех и страшно недјело занемаривати васпитање своје дјеце и још горе да дјеца у породици трпе насиље или свједоче истом.
Криза савременог брака данас али и породице, дубоко вјерујем, поред разних социоекономских разлога, произилази из односа међу супружницима. Нехтјење брачних партнера да поднесу било какву жртву, терет или одрицање несумњиво да доводи до краха брачне и породичне везе, а што се дугорочно најтеже односи на стечену дјецу у заједничком животу. Одсуство љубави буди у човјеку егоизам и егоцентризам а егоизам нас управо чини неспособним да трпимо и жртвујемо се. Шта значи одсуство љубави? Заправо, то је одсуство Бога у нама јер је Бог љубав. Погледајмо, на шта смо свели свадбене пирове и забаве, на иће и пиће, на бесмислено трошење новца на којекакве пикантерије и параде гдје се сва пажња усредсређује на простор, музику, изглед младенаца (све је то супер и треба!) а тек тако, светој тајни брака у цркви, приступамо и једва чекамо да поп заврши своје. Боже опрости, као да том чину приступамо протоколарно!! Управо у цркви, пред светим олтаром, изговарамо судбоносно да које које се печати и на земљи и на небу. Бојим се да помало све то обесмишљавамо. А ако свету тајну брака не гледамо као такву – као светињу, боље је да јој и не приступамо! Цитирати апостола Павла који каже „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу јер је муж глава жени као што је и Христос глава Цркви, и он је спаситељ тијела. Но као што се Црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима.“ код неких жена, али и мушкараца, у најмању руку би изазвао бурну реакцију јер, тобож, то нарушава једнакост и уравнотеженост између ње и њега. Старогрчи философ Аристотел негдје је рекао да је идеално заправо на средини између двије крајности – између црног и бијелог – ни претјерано десно ни претјерано лијево. Свједоци смо, у прошлости, велике стигматизације од стране мушкараца на штету жена што је било крајње неприхватљиво понашање али, нажалост, типично за нека традиционална друштва. Без претјеривања, у неким ситуацијама, жена је била у робовском положају и потчињена у односу на мушкарца, неријетко трпећи и психофизичко насиље без било чије заштите. Тај концепт је ужасан и неприхватљив! Са друге стране, данас имамо дијаметрално супротну страну (у неким случајевима) да се промовишу вриједности „слободе“ које у неким крајностима граниче са здравим разумом. С тим у вези, данас је под плаштом људских права све и свашта слобода и избор. Па је слобода да дијете одлучи који ће бити пол. Слобода је да жене, под феминистичким паролама, се залажу за абортус и оправдавају га као „право жене“, слобода је да се жене одлучују на рађање дјетета без мушкарца јер, авај, оне су јаке и храбре те могу да у тој слободи да изнесу и самостално одгајање дјетета, слобода је у извитоперености. Низ других „слобода“ од којих смо постали робови, данас се пласирају и подваљују у пакету тзв. људских права. Жене, не смију да ту извитоперену слободу рекламирају као „збацивање ланаца и окова“ из прошлости па да иду у тоталну крајност нарушавајући базу породице и урушавајући светост мајчинства пропагирањем безбрачности, абортуса, нехтјења дјеце итд. Како и да рађамо дјецу кад не ступамо у брак. Зашто не ступамо? Зато што су данашњи мушкарци, мамини синови, мазе, остали у мајчином гнијезду не развијајући ту способност за осамостаљивањем. Напросто, као да немамо снаге и смјелости да се одвојимо и кренемо у нешто ново без ичије помоћи – сем у Бога и у своје руке! Не можемо да се дорекнемо себе, свога егоизма и својих прохтјева па се онда вадимо на разне изговоре док зарадим за стан, ауто, док добијем стални посао, док изградим каријеру итд, а биолошки сат смирено, немарећи, куца. Неки од нас/њих кажу како желе још да проживе па кад прође тај пут проживљавања окрену се иза себе у 45. и онда виде да су отишли дубоко!
Данас живимо у ери разно разних шарлатана и тзв. лајф коучева (замало да напишем нешто вулгарно) оличених у интернет мудрацима који напросто, путем друштвених мрежа, бомбардују кориснике са „мудрим“ порукама о љубави, срећи, животу, браку, породици, васпитању дјетета итд. Никад више говора о љубави а никад мање разумијевања. Из дана у дан расте апатија! Равна линија. Статистике говоре да интернет мудрологија и продавање м… под бубреге којекаквих брачних савјетника и нема некакав позитиван ефекат. Званични подаци у Босни и Херцеговини кажу да је у првој половини 2019. године, 7 551 пут изговорено судбоносно ДА што је процентуално за 6,52 мање у односу на исти период 2018. године. Брачни бродолом доживјело је 1,140 бракова односно 5,36 % више него за исти посматрани период у 2018. години.
О разлозима брачних криза тешко је и мучно говорити, али опет и опет, сматрам да је проблем у незрелости и неодговорности. Данас се бракови, ако се склапају, склопе брзо, инстант, условљено! Популистички је постало условљено склапање брака због пријевремене или правовремене (не знам) трудноће. Условљени деветомјесечним роком поједини парови силом прилика изговоре судбоносно ДА, иако за то нису ни спремни ни ради! Е исто тако, како се на брзину склопе још брже се и расклопе па данас имамо својеврсне „монтажне бракове“ лако преносиве са мјеста на мјесто. Склопи, расклопи као неки шатор – све у пар мјесеци без да ико за монтажу и демонтажу сноси било какву одговорност.
У браку, на првом мјесту требају да буду муж и жена – да светињу брака издигну изнад свега гдје не смију од њих двоје бити битнији неки други ликови па таман то била њена или његова мајка или (што је данас модерно) отац њен или његов! Дакле, ако одлучимо да уђемо у ту свету заједницу морамо да се одлучно ослободимо свих утицаја и да заједно у јединству истрајавамо у свим искушењима. Данас, родитељи из претјеране љубави и бриге савјетују, нарочито ћерке оном фамозном реченицом „имаш се увијек гдје вратити“ е та девиза за назад је у више наврата бродоломна! Размислите зашто!
Брак и породица нису нити смију бити обавезе ни моралне ни традиционалне већ напротив морају да произилазе из наше зрелости и спремности да ступањем у брачну везу будемо спремни да градимо породицу и рађамо нови живот који ћемо васпитаватии подизати и припремати за велике улоге новога живота! Наше мајке, баке да не говорим, нису нас васпитавале и подизале уз помоћ инстаграма и фејсбука нити су исчитавале којекакве приручнике (данас мајке исчитавају литературу како васпитати дијете – претварајући ту светост у инжињерију!) већ су поступале по љубави и иснтикту, мајчинском, непогрешивом. Жене, мајке, одговорно као мушкарац, тврдим у многоме су јаче и храбрије од нас. Увијек су биле стубови породице, оне које су последње лијегале прве устајале и увијек имале снаге да сабирају породицу на окупу и подижу дјецу. Не смијемо, ми млади, данас да дозволимо да те темеље урушавамо. Жене, будуће мајке и садашње мајке да буду у садејству љубави са мужевима и мушкарцима које воле да у њима виде снагу и заштиту а не да бјесомучно хрле неком изједначавању и прстизању мушкараца јер су оне, тобож, храбре и самосталне, жене, мајке, краљице.
Ако ико, бар ми Срби имамо толико примјера мајки на које се можемо угледати. Прелситајмо мало историју много је дивних примјера! И заиста, по ријечи владике Николаја, мајка је биће најсличније Богу!