Пет. дец 9th, 2022

Зашто Срби воле да пију?

Пише: Владимир Васић

За алкохол, бар када смо у питању ми Балканци, а нарочито Срби, можемо да кажемо да је саставни дио живота. Дио је „културе“ живљења и традиције. Уз „чашицу“ алкохола све почиње и све се завршава. Скоро сваки животни догађај, било да је ријеч о рођења или смрти, пропраћен је, обавезно, уз алкохол. Практично, уз њега и са њим кроз све и са свим. Типично је за Србе да и послове склапају у кафани. Наравно, ријеч је о „традицији“ која је опет дио нас, и као такве нећемо да се одрекнемо. Напросто је немогуће не поменути медицинску и исцјелитељску моћ домаће шљиве. Унивезални је лијек за све, било да је ријеч о тежим или лакшим повредама, ракија може да се користи као универзално медицинско средство. Ако ништа, бар за дезинфекцију. Но, судећи по истраживањима која су рађена, Срби воле да се и „изнутра“ дезинфикују. Срби годишње попију 12,6 литара чистог алкохола по човјеку, што нас сврстава у топ позицију неславне листе. Но, ако нам је за утјеху, пијанији су од нас становници Молдавије, Литваније, Бјелорусије, Румуније, Чешке и наравно неизоставне Русије. Судећи по свему и у смислу љубави ка алкохолу руку под руку смо са братском Русијом, што нас сврстава међу „најпијаније“ нације. Биће да је неко у „веселом“ стању изрекао ону крилатицу „Нас и Руса 300 милиона“.
Но, ако традиција испијања алкохола поприми такве размјере да прелази мјере „обичаја“ јавља се низ проблема узрокованим прекомјерним „поштовањем традиције“. А јасно је, нама Србима је традиција No1. Уколико конзумирање алкохола сагледамо трезвено, без чашице, лако је закључити да је ријеч о таквој социопатолошкој појави друштва која је корјен низа других деструкција и девијација. У научној литератури алкохолозам се сматра једном од најстаријих облика зависности. Снага традиције у многоме је утицала да се алкохол наметне као важан фактор у људској историји.
Важно је направити разлику између конзумирања алкохола које може бити повремено (у већој или мањој мјери) и алкохолизма које је последица прекомјерне и учестале конзумације која за посљедицу има стварање зависности.
Елвин Мортон Јелинек, канадски теоретичар и истраживач, направио је типологију алкохолизма. Према њему, постоје алфа, бета, гама, делта, епсилон и зета типови алкохоличара.
АЛФА алкохоличари, само име им говори у којем степену се налазе. Алкохоличар у „алфа режиму“ налази се у стању психичке зависности алкохола гдје је упечатљива психичка али и социјална деградација и дисфункција појединца. Руку под руку са алфа алкохоличарима иду и, степен нижи, бета.
ГАМА- у овом типу алкохолизма постоји психичка и физичка зависност, повећана толеранција, губитак контроле у пијењу, здравствене и социјалне тегобе. Могу да апстинирају дуже или краће вријеме.
ДЕЛТА-код овог типа алкохоличара постоји немогућност апстиненције као и знатно повишена толеранција
ЕПСИЛОН-за овај тип алкохолизма карактеристично је вишемјесечно паузирање у конзумирању алкохола послије чега слиједе тешка опијања као и психичка и физичка зависност, након чега могу опет да апстинирају без проблема. Личи на темпоралну епилепсију.
ЗЕТА тип- за који је својствено коришћење субститута алкохола у случају недостатка алкохолних пића.

Без обзира како и на који начин гледали на алкохол, чињеница је да је он једна од најзначајнијих социопатолошких компоненти одговорних за појаву деструкције у друштву. Проблематика алкохолизма се огледа у индивидуалној биопатолошкој али и у социјалној компоненти. Због својих деструктивних посљедица које оставља не само на конзумента алкохола већ и на његову породицу и социјалну средину, проблематика алкохолизма заокупља пажњу не само медицине већ и низа других наука. На првом мјесту, за алкохолизам је, у научном смислу, заинтересована социологија, психологија, али и право уколико, а често се деси, појединац у стању опијености прекрши одређене правне прописе.
Упркос чињеници да је алкохол, практично, дио наше традиције, на овај друштвени феномен морамо трезвено и озбиљно гледати. Проблематика алкохола јако је озбиљна због његове вишезначајне деструктивне улоге у друштву. Његова деструкција првенствено се огледа у личној деградацији појединца али растурању и уништењу његове породице, а самим тим доводи и до патолошког стања у друштву. Посебно треба обратити пажњу на млађу полупацију која, судећи по истраживањима, још у периоду адолесценције конзумира алкохол.
Као што то обично бива, зло не иде никада само. Тако и у овом случају. Алкохолизам је уско везан са наркоманијом, проституцијом, коцкањем, насиљем у породици, међу вршњацима, саобраћајним деликтима, малољетничким и општим криминалом и низом других деструктивнх понашања. Чињеница је да је међу младим (првенствено) присутан тренд „алкохолисања“ и да ријетко која „манифестација“ пролази без конзумирања алкохола, али као у свему, треба и у том смислу имати мјеру. Уколико и када конзумирање алкохола пређе ону границу контролисаног опуштања и доведе до неконтролисаног понашања праћеног деструкцијом, довољан је индикатор да се налазимо у проблему.
Можда разлог наше конзумације алкохола и пијанства лежи у ријечима чувеног америчког пјесника и романописца Чарлса Буковског “Ако ти се догоди нешто лоше пијеш да заборавиш, ако ти се догоди нешто добро пијеш да прославиш, а ако ти се ништа не догоди пијеш како би се нешто догађало”.
Нисам сигуран да ли је Буковски ове стихове написао тријезан или пијан.
Но, сасвим сам сигуран да сам ја овај текст написао мамуран. Живјели!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *