Испразни професори

Пише: Данијел Михић

Испразни професор, Шарл Монтескје, паламудио је о томе када су „законодавна и извршна власт обједињене у истој особи или у правном тијелу, слободе нема, јер постоји бојазан да ће монарх или сенат доносити тиранске законе које ће спроводити на тирански начин… У праву нико не може бити ограничен својом сопственом вољом, него туђом“.

Да је ово чувени француски просвјетитељ („филозоф-нерадник“ и „бунтовна будала“ у преводу на матерњи) жустро изговарао на некој нашој слави, вјероватно би му домаћин рекао: „Попиј професоре, ухватићете меза“. Каква црна подјела власти на судску, управну и извршну, какве слободе и бакрачи, зна се ко је власт, а ко небитан, ко коси а ко воду носи – код нас је вођа Божији намјесник на нашем дијелу планете и биће како он каже.

Испразни професори су добронамјерни и храбри људи који цијелим својим бићем, у пророчком, горком заносу, узалудно и на своју штету указују на аномалије друштва које нас појединачно и колективно држе у стању хроничног назадовања. Просјечан човјек би испразног професора „лијечио“ батином и тешким физичким радом, да мало „избије бубе из главе“ и да види мало „шта је прави живот“, јер булажњење о моралу, правди, повјерењу, поштењу, карактеру, напретку и расту просто иду на живце свакој, сировој, хуманоидној букви, за којег вођа мора бити мангуп над мангупима, премазан свим говнима, слободни тумач демократије, судија изнад свих писаних и неписаних закона, да воли попити и загаламити, руком којом удара, штипа жене али зна понекад и да помилује.

Поред испразних професора, који душу остављају по путу „на изволите“, да је свако њушка, жваће, цокће, гргља, пљује и гази, постоје и цијењени професори, чланови разноразних академија и сената, буџетски и провладини изроди који мудро гледају своја посла, који се не замарају пропашћу брода све док су њима суве чарапе, а плате и дневнице редовне.