Криза дрма ЕУ- политички и економски потреси од Ламанша до Дунава

Пише: Љубиша Маленица

Политичка криза Велике Британије, настала у трену када су становници британских острва путем референдума одлучили да напусте Европску Унију, траје од 2016. године. У оквиру почетних параметара процеса изласка Лондона из ЕУ, било је предвиђено да Британија напусти унију 29. марта 2019. Тадашњни премијер, Тереза Меј, представницима британског парламента је представила договор постигнут између британске и европске стране 28. новембра 2018.

Иако је постигнут након више од године дана преговора, британски парламентарци су дотични докуменат одбацили у три наврата, што је изазвало оставку Терезе Меј и преузимање дужности премијера од стране Бориса Џонсона. Према неким аналитичарима, Борис Џонсон и Тереза Меј представљају двије различите струје у погледу рјешења питања Брексита. Док је бивши премијер била заинтересована да постигне договор са ЕУ и тако оствари „меки“ Брексит, њен колега, ако је судити по његовим изјавама, намјеравао да изведе Велику Британију из Европске Уније 31. октобра, са договором или без њега.

Политичка криза, обиљежена бројним протестима како оних који су гласали да Британија напусти ЕУ тако и оних који желе останак, додатно је продубљена нестабилношћу британске политичке структуре, изузетно тешком природом преговора са Европском Унијом те све присутнијим губитком повјерења у званичне државне институције. Велики број оних који су гласали за напуштање европске супранационалне творевине осјећају се изданим од стране званичних представника и сматрали су да се Брексит никада неће ни десити.

Додатни немир у већ сложену ситуацију уноси и често помињање могућност новога референдума од стране оног дјела елита и грађанства који су се од почетка противили изласку Велике Британије из Европске Уније. Поред политичке ситуације која се одликује нестабилношћу и тешко предвидивим исходом, многи су довели у питање спосoбност Лондона да задржи здраву економску слику земље након што напусти ЕУ.

Борис Џонсон се од тренутка преузимања функције премијера нашао под значајним притиском јавности и британских елита управо због питања Брексита. Овај притисак је додатно погоршан начином опхођења британских власти и самога Џонсона према британској компанији Томас Кук. Наиме, Томас Кук, једна од настаријих путничких агенција у Великој Британији, основана 1841. је престала са радом с обзиром да је влада одбила уложити 150 милиона фунти неопходних како би ова фирма наставила са пословањем.

Овакав потез изненађује с обзиром на раније понашање британских власти, посебно након економске кризе из 2008. Том приликом Лондон је уложио приближно 500 милијарди фунти како би сачувао британске банке од банкрота и пропасти, иако се то коси са принципима капитализма у које се Запад безрезервно заклиње.

Затварањем фирме Томас Кук, 9.000 особа је остало без посла док је више од 150.000 британски држављана остало без могућности повратка кући. Према процјенама, британске власти ће морати потрошити приближно 600 милиона фунти како би споменутим особама осигурале пребивалиште и алтернативне летове за Британију. Не треба сметнути с ума да ће 9.000 радника који су изгубили посао, због ситауције у којој се налазе, почети да примају социјална давања од стране државе.

Борис Џонсон, који је одлуку британских власти да не уложе неопходну суму у Томас Кук правдао „моралном опасношћу“ таквог поступка, како сада тако и у будућности, иако је је британска влада, заради британски банака, већ много раније занемарила ту исту опасност. Штавише, истог дана, на сједници Генералне Скупштине УН-а, британски премијер није одбацио могућност војне интервенције Велике Британије у Заљеву оптужујући Иран за нападе на саудијска нафтна постројења.

Могући нови војни напад британских снага, овог пута на Иран, представљао би знатно скупљи подухват, за који, по свему судећи, Велика Британија има финансијска средства.

Овакав став Лондона могуће је објаснити поларизацијом односа западних земаља према самоме Ирану. Једнострано напуштање иранског нуклераног споразума од стране Сједињених Држава те истовремена заинтересованост земаља ЕУ да се споразум очува јасно је осликала подјељеност дугогодишњих савезника по питању иранског нуклераног програма и уопштено гледано, по питању односа према самоме Техерану.

Док су европске земље махом заинтересоване да Иран подвргну систему контрола у замјену за укидање санкција и економска улагања, Сједињене Државе, праћене Великом Британијом, Израелом и Саудијском Арабијом се залажу за увођење нових санкција те што свеобухватнију изолацију Ирана.

Понашање Велике Британије не изненађује када се узме у обзир историјат подршке вањској политици Сједињених Држава, те јасно исказана жеља да се напусти ЕУ како би Лондон могао дјеловати у сврху сопствених интереса.

Стара подјела на континенталну Европу и острвску Британију и даље је присутна и јасно је видљива. Истовремено, криза унутар Британије је попримила нову димензију након што је Џонсон суспендовао британски парламент на пет седмица с циљем несметаног изласка из Европске Уније. Суспензија је била неопходна због чињенице да је исти тај парламент одбио позив премијера за расписивање раних избора те изгласао закон којим се блокира извршење Брексита без договора са ЕУ, односно уклања могућност „тврдога“ Брексита.

Иако је прва суспензија проглашена незаконитом од стране Врховног Суда Велике Британије Борис Џонсон има намјеру да покуша изнова суспендовати рад парламента. Иако би суспензија у питању била краткорочна, процедура мора прво бити одобрена од стране енглеске краљице.

Када се узму у обзир раније наведене активности британских парламентараца, чија већина је била против приједлога Бориса Џонсона, јасно је постојање јаза на релацији влада-парламент, при чему се примјећује да је посланичка већина заинтересована искључиво за Брексит са договором или пак продужавање преговора са Европском Унијом, док је влада, ако је судити по изјавама самога премијера, била спремна на сваки потез и тиме довела до кончаног рјешења брекситског питања.

Поред политичке кризе која постепено ескалира, намеће се питање економске ситуације и трендова унутар британског тржишта.

У току 2019. године британско тржиште је забиљежило веома скроман раст БДП од 1.4% док предвиђања за 2020. годину показују слабљење раста БДП и његов пад на 1.3%. Истраживања цјена некретнина и висине кирије у престоници показале су да становник Лондона просјечно издвоји 53% својих примања искључиво на режије.

Негативан утицај на раст БДП у 2019. и 2020. имаће и смањивање потрошње унутар домаћинстава те изузетно слаба улагања у нове послове и предузетничке подухвате. Са друге стране Ламанша ситауције није ништа боља те се за 2020. годину предвиђа задржавање стопе раста БДП од 1.4% на територији Европске Уније, иако су прогнозе предвиђале раст од 1.5% у односу на 2019. годину. Стручњаци истичу да ће Њемачка и Италија имати, унутар ЕУ, најмањи раст БДП-а а као главни разлози за стагнацију и спор раст наводи се раст политичких тензија на Блиском Истоку, трговински рат између Сједињених Држава и Кине, економске посљедице Брексита те слабљење свијетске економије уопштено гледано.

Истовремено, нестабилност није постала искључиво карактеристика унутаршњег политичког живота Велике Британије, с обзиром да јасно видљива подјела по питању миграната између западних и источних чланица ЕУ није превазиђена још од тренутка када је мигрантска криза започела 2015. године. У овоме тренутку је јасно да земље Источне Европе, са нагласком на Пољску и Мађарску неће пристати на смјештај миграната унутар сопствених граница.

У току јула 2019. француски предсједник Емануел Макрон је изјавио да је четрнаест земаља Европске Уније постигло напредак у прераспоређивању миграната спашених у Медитерану. Међу наведеним земљама се налазе Француска, Њемачка, Луксембург, Финска, Португал, Литванија, Хрватска и Ирска, те још шест земаља које Макрон није именовао. С обзиром да ЕУ броји, још увијек, 28 чланица, подјела је кристално јасна. Половина чланица Уније није заинтересована за пружање помоћи нити учествовање у плану прераспоређивања мигранта.

Приликом недавног Сигурносног форума у Варшави, Питер Сијарто, министар вањских послова Мађарске, је истакао да је у интересу, како економском тако и сигурносном, саме Европске Уније, да Србија и Црна Гора постану чланице ЕУ прије 2025. Без обзира на мишљења о самом приступању Србије ЕУ, битно је примјетити да Мађарска жели нове чланице како би што даље на југ помјерила вањске границе Уније и на тај начин осигурала сопствене државне границе од токова нелегалне миграције.

Мађарска није усамљена у своме виђењу мигрантске проблематике и намјери да тренутно устројство Европске Уније више приближи идеалу Европе нација. Сигурно је да Мађарска може рачунати, минимално, на подршку земаља Вишеградске групе коју чине Пољска, Чешка и Словачка поред саме Мађарске.

Политички спор, везан за мигрантско питање, између источног и западног дијела Европске Уније говори у прилог постојању двије визије онога што би Унија, и сама Европа, требала да буде. Ове, наизглед, непомириве разлике су изнова дале снагу идеји „Европе у двије брзине“ коју је у току прошле године у више наврата заступао француски предсједник Емануел Макрон.

Ова идеја, у својој суштини, предвиђа постојање двије зоне унутар саме ЕУ. У првој зони би се налазиле оне државе чланице које су заинтересоване за дубљу интеграцију и повезивање, чак и у осјетљивим областима као што је војска и државна сигурност. Ове чланице би, теоријски у складу са вољом сопствених грађана, пристале на опсежније интегративне процесе, искристалисане заједничке интересе и јасан заједнички оквир дјеловања. С друге стране, оне земље Европске Уније које показују јасне евроскептичне тенденције и недостатак воље за опсежнијом интеграцијом него што је тренутни случај, остале би у другој зони и чиниле би групу за себе.

Логика оваквог приступа се огледа у чињеници да би овај систем омогућио државама чланицама да бирају у којим политикама Уније желе да учествују и до којег опсега, смањио би унутрашњи притисак на локалне политичаре те би, вјероватно, дошло и до смањивања евроскептичних осјећања унутар саме Уније. Поред позитивних аспеката, управо због саме природе оваквога уређења расту шансе да дође до раста центрифугалних сила које би временом раствориле Унију каквом је познајем данас.

Наиме, ако би већ постојала групација држава које су спремне да се дубље интегришу и предају изузетно важне особине сопствене суверености неком облику наднационалне структуре, с једне стране, те мрежа држава које сарађују по бројним питањима но задржавају елементе сопствене суверености, неминовна је појава двају различитих политичких ентитета унутар супранационалне структуре Европске Уније.

Чак ако узмемо у обзир да само један од ова два политичке ентитета настави развој у већ предодређеном смјеру, било да је то дубља интеграција до степена федералне или чак унитарне политичке творевине или пак снажнија институционализација сарадње међу државама чији суверенитет је заштићен и загарантован дотичном институционализацијом, разликовање у интересима, заједничким циљевима те начину рада неминовно ће се повећати што може једино водити настанку два посебна блока држава и престанку постојања ЕУ, или стварању једнога доминантног блока унутар очуване структуре Европске Уније.

Несугласице у будућности може произвести и нови облик старог ривалства између Њемачке и Француске, који се овога пута огледа у борби за утицај и престиж између њемачког канцелара Ангеле Меркел, de facto водеће особе унутар тренутне ЕУ, те француског предсједника Емануела Макрона. Макрон не крије жељу да искористи слабост Ангеле Меркел, узроковане како њеним катастрофалним руковођењем у јеку мигрантске кризе тако и све очитијим здравственим проблемима, како би постао водећа личност Европе и преузео незванично кормило Европске Уније.

За разлику од Меркелове, чији положај је значајно ослабљен у посљедњих пар година, Макрон је, ако је судити по расту подршке из фебруара 2019. преживио најбурнији период свога предсједничког мандата, масовне протесте „жутих прслука“. Очигледно је да тренутно на европској политичкој сцени глобалистичка струја нема квалитетнијег и истакнутијег заступника од Емануела Макрона.

Иако су с времена на вријеме односи између Меркелова и Макрона били обиљежени супростављеним ставовима, Њемачка и Француска су остале посвећене блиској узајамној сарадњи како би споровеле реформу Европске Уније у складу са сопственим интересима.

Приликом изјаве за АФП и Франс 24, Ангела Меркел је појаснила да су „у кључним питањима – куда иде Европа, економија, питању одговорности за климатске промјене и за Африку“ – и она и француски предсједник веома сличнога мишљења.

Ставови француског предсједника се косе и са раније истакнутим мишљењем мађарских представника који улажу напоре да нови комесар за проширење буде из Мађарске како би се олакшао приступ балканских земаља чланству Уније. С друге стране, Француска је, заједно са још осам чланица Уније у априлу ове године, јасно истакла да не постоји никакве могућности уласка Србије у оквире ЕУ прије 2025. године.

С обзиром да је Београд најдаље одмакао по питању европских интеграција, нагласак је био на Србији, но сасвим је јасно да се исто мишљење односи на остатак земаља које се надају уласку у Унију. Штавише, у изјави датој десетога октобра, Макрон је без резерве ставио до знања јавности да је у току консултација са осталим земљама чланицама, Француска јасно била против отварања почетних преговора о чланству са Сјеверном Македонијом и Албанијом.

Емануел Макрон је образложио овакав став унутрашњим проблемима саме Уније, потребом да се она изнутра реформише и обнови како би се стекли услови за примање нових чланица те ојачале способности суочавања са изазовима климатских промјена, које су наводно изазване људским дјеловањем, те мигрантским питањем, које је доведено до кризне тачке управо због фанатичности саме Уније у заговарању принципа људских права, чија практична примјена је често спровођена на уштрб и противно жељама домицилног становништва земаља чланица ЕУ.

Овакав став неминовно ће имати утицаја на понашање и политичка дешавања унутар самих држава Балкана чије тренутне политичке елите су сва своја надања положиле у прозападну оријентацију и придруживање Европској Унији. Као најочигледнији примјер може се узети Македонија, чија елита је упркос вољи сопственог грађанства постигла споразум са сусједном Грчком, преименовала се у Сјеверну Македонију, и чији је премијер, Зоран Заев, од почетка свога мандата јасно истицао своју прозападну и проевропску оријентацију.

Заједнички став значајног дјела ЕУ, који је Макрон формулисао, не може другачије него негативно утицати на стабилност положаја Зорана Заева. Из перспективе македонских грађана, Заев је заради ЕУ постигао споразум са Албанцима и Грчком на уштрб македонских интереса очекујући награду у облику почетка преговора о приступу. Испоставило се да жртвовање интереса сопственог грађанства није било довољно те да, упркос томе, ЕУ још увијек није спремна посматрати Македонију као равноправног партнера.

Замор унутар Уније, како спољним тако и унутрашњим, центрифугалним актерима може се, између осталог, најбоље уочити и кроз однос према самим мигрантима и динамици мигрантског кретања.

За разлику од 2015. године коју је обиљежила еуфорија добродошлице и такмичење земаља Западне Европе која ће примити више миграната, без обзира на протесте аутохтоног становништва, задњих неколико година примјетно је јачање пограничних контрола, како на вањским границама ЕУ тако и између земаља чланица. Са доласком популиста на власт у Италији, значајно су појачане контроле морских путева преко Медитерана, након чега је Италија и затворила своје луке за бродове са мигрантима.

У периоду од 2017. до 2019. Европска Унија је била спремна да уложи велике суме новца у опремање и финансирање либијске обалске страже, оснивање мигрантских ценатар у Нигеру те је пристала на очигледну уцјену од стране Турске којој је исплаћено 4.5 милијарди еура у замјену за онемогућавање даљег проласка миграната кроз Малу Азију. У септембру 2019. приступило се завршним фазама стварања још једнога центра у Руанди који би уклонио потребу за кретањем мигранта даље ка сјеверу те обрађивао њихове захтјеве за азилом у самој Африци, те тако смањио притисак на европске границе.

Према неким аналитичарима, постојање ових истурених центара за процесуирање мигранта и особа које траже азил, удаљених од европског тла, јасан је показатељ развоја и јачања идеје Европе као тврђаве, која постаје све мање отворена за прилив нових миграната. Разлоге за овако понашање не треба тражити у агресивно либералним старијим чланицама као што су Француска и Њемачка, већ превасходно у новијим држава као што су Пољска и Мађарска, које нису заинтересоване за брисање аутохтоних карактеристика сопствене нације нити су отворене за, пропали и неуспјешан, мултикултурални модел друштва, те државама попут Италије које су прве искусиле све негативне посљедице које је са собом донијела миграција.