Младим људима су потребни узори, а не критичари!

Пише: Владимир Васић

Иако дубоко свјестан својих слабости и недостатака, вођен искреном жељом и чистом човјекољубивом намјером одлучио сам се да кроз научно дјеловање и рад у заједници будем, не узор,, јер имам довољно слабости и мана, већ искрен и добронамјеран трудбеник за опште добро нарочито младих људи који су највеће богаство сваке заједнице. Свјестан да не могу ријешити све проблеме младих људи јер за то не посједујем никакав чаробни штапић нити тајни рецепт за разрјешење изазова са којима се сусрећу енергични адолесценти, али сам искрено одлучан да дио себе ставим на располагање лаичкој и стручној јавности како би се проблеми што лакше и адекватније рјешавали.

Када сам се прије више од три године одлучио на корак да пишем књигу (Изазови малољетничке делинквенције 2019.) мотив и енергију сам пронашао и увијек изнова и изнова проналазим у насушној потреби да сву своју снагу, енергију, љубав и научна сазнања усредсредим на стварање што бољих услова за живот свих нас. Много је разлога зашто требамо и морамо говорити о младим људима и њиховим потребама и изазовима са којима се сусрећу. Говорити, али не у оквирима политичког спиновања како су млади наша будућност и како треба, упркос свему, да остану у „функционалном хаосу“ босанскохерцеговачког друштва. О младим људима је потребно говорити, не само критички и по аутоматизму политички коректно, већ напротив, говорити о њиховим проблемима са којима се сусрећу, изазовима турбулентне свакодневнице и неизвјесне будућности. Потребно је указивати и њима и нама на изазове и проблеме са којима се сусрећу, односно са којима се сусрећемо.

Криза друштвене заједнице у транзицији, што је својствено стање за наше босанскохерцеговачко друштво, оштро утиче на младе људе, те се њихова реакција на такво стање често манифестује вршењем недозвољених дјела и радњи, за које друштво, са друге стране, као одговор има одређене механизме санкционисања у складу са важећим позитивним правним прописима. О проблемима младих људи јако је тешко и осјетљиво говорити, те је с тим у вези неопходна висока стопа разумијевања и велики праг толеранције. Прије свега, неопходно је детектовати узрочнике настанка девијантног понашања па тек онда преузимати конкретне кораке за рјешавање ове негативне појаве. Медицинским ријечником речено потребно је успоставити адекватну дијагнозу како би се процес лијечења успјешно привео крају.

Одговор на питање због чега се код малољетног лица јавља потреба за деструктивним понашањем може се налазити у разним сферама.С тим у вези, у науци су развијени различити приступи. Поред примарних социолошких, развијене су и биолошке, антрополошке, ендокрионолошке, криминолошке, психолошке, педагошке, теорије делинквентних субкултура, расне теорије и многе друге.

У босанскохерцеговачком друштву које је још увијек разапето између истока и запада, на путу од некадашњег комунистичког једноумља до данашњег партијашком вишеумља уочљиво је низ индикатора који посредно или непосредно утичу на појаву малољетничке делинквенције. Морамо истаћи чињеницу да је босанскохерцеговачко друштво постконфликтно и друштво у транзицији, и као такво представља погодно тло за појаву низа социопатолошких појава међу младим људима. Уочљива је одређена доза институционалне затворености и недовољне бриге за младим људима од стране одговорних појединаца на кључним друштвеним позицијама и институцијама. Насушна је потреба посветити пажњу не само лицима у сукобу са законом већ и армији младих људи који, на жалост, из дана у дан ово друштво етикетирају као безперспективну заједницу неприхватљиву за живот и рад те је, са пасошем у руци, напуштају и одлазе да живе и раде у обећаној земљи. Висока стопа раслојености и сиромаштва, као социопатолошко стање, додатно усложено глобалном економском кризом, ратна прошлост, немирна садашњост и неизвјесна будућност Босну и Херцеговину чини високопозиционираном заједницом на љестивици непожељних заједница за живот и рад. Босна и Херцеговина је још увијек под страшним притиском глобалних кретања и трансформације из једног облика у други. Цијену демократизације и преласка из једнопартијског комунистичког једноумља у многопартијско демократско вишеумље на концу деведесетих година прошлога вијека, скупо смо платили, велики број, нажалост и младих људи, животом.

Све ове промјене које су се дешавале и које су и данас у процесу, утичу на једну од кључних друштвених заједница – породицу. Породица као кључан фактор социјализације младог човјека трпи огромне ударце. Породица, та света заједница тврди бедем традиционалних друштава какво је и српско друштво, данас је више него икада на удару разних либералних мешетара и грабљивих вукова под руном овчијим, који, видите чуда, имају посебне методе и рецепте за васпитавање дјеце. Свидјело нам се то или не, морамо да констатујемо чињеницу да породица све више губи примарну улогу и задаћу коју има. Недостатак комуникације између родитеља и дјеце, поремећени брачни односи, потреба дјеце да се преко ноћи трансформишу у одрасле људе и сами, без надзора родитеља доносе одлуке, општедруштвена криза и промоција деструктивног система вриједности, ријалитизација свакодневнице, нестабилна социоекономска и друштвено политичка ситуација, неки су од разлога зашто млади људи улазе у сукоб са законом. На пиједесталу славе данас је урушавање позитивног система вриједности док се бјесомучно фаворизују ријалити модели понашања по којима се не бирају средства да би се достигао циљ.

У изучавању карактеристика личности и понашања дјеце и малољетника првенствено треба имати на уму да се ради о особама у физичком, психичком и социјалном развоју. Ријеч је о сложеном и озбиљном процесу који, упркос жељи малољетника да одрасту преко ноћи, траје одређен период. Овај специфичан процес прати низ тензија и изазова које су типични и нормални за такве околности.

Обично се млади људи у том периоду понашају оштрије и одважније покушавајући што прије да се ослободе ауторитативних окова родитеља. Посебну пажњу родитељи треба да посвете својој дјеци у том периоду те да им не притежу каиш и спутавају их у неким њиховим поступцима. Кључна је комуникација и отворен дијалог на релацији родитељи- дјеца који је најблаготворнији лијек за превазилажење свих недоумица и изазова.

Родитељи, треба да будете свјесни чињенице да се ваше дијете по први пут у животу сусреће са низом сложених и специфичних промјена и изазова, задатака и проблема са којима се треба изборити, али уз вашу помоћ. Одрастање је веома сложен психофизички али и социјални процес. То је уједно и један од најинтезивнијих емотивних и когнитивних периода у животу који је обиљежен стицањем знања и усвајањем различитих навика, судова, вриједности и ставова. Претјерана преокупација родитеља каријерним и пословним обавезама, али и свијест дјеце и малољетника из таквих и сличних породица да уз помоћ новца могу да рјешавају све изазове генератор је проблема који може да кулминира вршењем одређених недозвољених дјела и радњи. Простим ријечником речено, код појединих малољетних лица из имућних и веома економски стабилних породица јавља се бахатост и дрскост те одређена кривична дјела чине не да би придобили противправну имовинску корист већ да би показали своју моћ и престиж у друштву или неформалној групи неистомишљеника.

.

Поред породице, у процесу формирања личности младог човјека односно његовој социјализацији, кључну улогу има школа, вршњаци, медији али и слободно вријеме младих људи.

Млади се данас сусрећу са изазовима и проблемимам наркоманије, алкохолизма, коцке, бесперпективности и низа других изазова који се пројављују у нашем друштву. У недостатку посла, нажалост, млади се све више одлучују за улазак у свијет криминала чињењем противправних потеза што друштво подиже у сами врх нестабилних и непожељних заједница за живот.

Мишљења сам да је свака изречена санкција, било да је ријеч о опомени, укору или чак изреченој казни затвора заправо закаснила реакција друштва. На вријеме није дешифрована порука коју млади човјек одашиље чињењем недозвољених дјела и радњи. На све изазове са којима се млади сусрећу потребно је адекватно одговорити и на њихове заблуде о самосталности, пубертетским превирањима, жељом за самосталношћу. Сузбијањем малољетничког криминалитета сузбија се заправо општи криминал, јер озбиљни криминалци прва кривична дјела починили су заправо као малољетна лица јер развојни пут криминалца почиње у школској клупи, наставља на оптуженичкој, а завршава у затворској ћелији.

Вама родитељима који то јесте и свима који ће те то бити, дјецо ви који јесте и који ће те одрасли бити, желим да се сви заједно што више и енергичније укључимо у рјешавање свих изазова и проблема са којима се сусрећемо у Босни и Херцеговини која има будућност уколико јој ми то дозволимо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *