Млади људи- нијеми посматрачи а идеални критичари анемичног друштва у БиХ

Босна и Херцеговина је демократска држава. По свом државном уређењу јединствена је у свијету. Ипак, по облику владавине дефинисана је као федерална парламентарна република. Демократизована и демократски обликована, свој политички концепт базира на тој магичној идеологији, новој религији – владавини народа.

„Што се тиче народа, он ништа не види, него само понавља оно што му вође кажу“ Протагора

Како је већина држава свијета, декларативно и популаристички, орјентисана демократски, пратећи савремене трендове, ни Босна и Херцеговина не заостаје за тим концептом. Опште је позната чињеница на који начин је босанскохерцеговачко, тада још увијек југословенско, друштво демократизовано. Посљедице демократизације се осјете и данас. А знамо већ да је демократија „владавина народа“ и да је народ тај који бира вођу или у БХ случају, вође. С тим у вези, у Босни и Херцеговини се сваке двије односно четири године одржава празник демократије. Локални односно општи избори прилика су да свијету покажемо да смо и ми демократе те да чврсто „свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим“ вјерујемо у нову религију и исповједамо је иза гласачке кутије. Општи избори, с обзиром и на већу добит, много више плијене пажњу демократама него ли локални. Локални избори, на пола мандата од општих, својеврсан су тест и полигон политичким партијама да прегрупишу јединице и одмјере политичке снаге. До сада се то, у пракси, показало као истинито.

Према процјенама у Босни и Херцеговини право гласа има нешто више од 3 милиона људи, или како се то популарно, демократски, каже, бирача. Да, то су они који имају право да бирају и да их изаберу. Један дио бирачке масе отпада на оне који су демократију отишли тражити негдје у свијету. Добар дио бирачке популације отпада и на младе људе који јесу и требали би да буду силе осовине сваког друшва. Већ годинама, како се генерације смјењују и стасавају у „пуноти демократије“ међу младим људима све је више незаинтересованости за демократизацију, бар када је ријеч о гласању на изборима. Све већи број младих људи се изјашњава као аполитично и друштвено пасивно. Такво стање директан је показатељ да је демократска слика у нашем друштву јако слаба. Анемична. Тешко је дефинисати разлоге зашто млади незаинтересовано приступају (ако приступе) изборном мјесту и дају свој глас.

Могли би идентификовати три групе младих бирача – активне, пасивне и неодлучне. Активни су они који директно искористе, сваке двије односно четири године, своје бирачко демократско право и дају свој глас, да ли за подршку или промјену. Пасивни млади људи су она популација коју је практично немогуће мотивисати да се у друштвеном смислу активирају и бар честицу себе дају у демократизацију друштва. Док су ови трећи, неодлучни, за које се може рећи и да су незаинтересовани, тас на ваги који игра јако важну улогу у (не)демократији. Опште је познато да се међу конзументима демократије (бирачима), али и бираним, проширио тренд продаје демократије, па је цијена цијењене демократије, по бирачу од тридесет до педесет конвертибилних марака. Куповина демократије директно показује у каквом друштву живимо. Социо – економски и друштвено политички хаос, у који смо доведени демократским путем, кулминираће распадом система уколико до системских промјена не дође. Управо млади људи имају кључну улогу у измјенама и тоталним системским промјенама. Деведесетих година студенти су били покретачи масовних антисистемских и антирежимских промјена. Младост и енергију употријебили су у смјеру промјена. И то је демократија. Данас имамо успавану омладину. Нијеме посматраче, али идеалне критичаре, владајућег демократског система. Недовољно заинтересовани посматрамо демократску реорганизацију друштва. Деценијска власт одређених политичких еминенција у Босни и Херцеговини више личи на аутократију а понајмање на демократију. Као да се владавине династија понављају. Некада, у нека друга времена, имали смо Обреновиће, Карађорђевиће. Данас имамо, знате већ кога на челу кључних државних позиција, годинама.

Ми млади смо данас, више него икада, успавани и незаинтересовани. На изборе гледамо као да се не тичу директно нас и наше будућности, а на изборне листиће као на подлогу за ликовно осликавање и шкрабање које овјековјечено камером паметног андроида качимо на фејсбук или популарнији инстаграм. Пошаљимо поруку својим „Х“ испред имена неке политичке партије или њеног лидера и на тај начин дајмо честицу себе за промјене и бољи живот. Морамо бити свјесни чињенице да су избори, ма какви они били у Босни и Херцеговини, једини, поред осталих, легитиман начин да унесемо промјене у друштво. Зашто не слиједимо пут својих вршњака из деведесетих година који су и на трговима исказивали свој бунт против система? Знам, није данас популарно бити на неком од тргова, па таман се он звао“ Трг Републике Српске“ или „Трг Крајине“ или „Трг Босне и Херцеговине“. Знам, оптужиће нас, демократски, да је то удар на систем, да радимо против интереса свог народа и своје државе. Изнад главе ће нам закуцати кривицу написану на сва три конститутивна нам језика. Бићемо окарактерисани као данашњи Садукеји и Фарисеји, преименовани у сорошевце и ко зна кога не. Скоро па секту која руши „крвљу натопљену животом одбрањену“. Крвљу и животима и наших сродника који не положише живот свој да би се булументе ратних профитера енормно богатиле. Нико не позива на бунт и мобилизацију, како то неки дефинишу, него напротив, на демократизацију и насушну стабилизацију.

Добро нам је. Живимо у демократији. Живимо у социо – економском и друштвено политичком хаосу гдје је сваки испуштен глас против система удар на исти. Није то глас већ вапај и крик! Пролива се крв и данас. Даве се млади животи. Мистериозно нестају. Испливају након неколико дана измасакрирани али „без елемената кривичног дјела“. Критикују сваки вид покушаја промјене вјештом националистичком манипулацијом како се, тобоже, систем напада изнутра. Да, напада се изнутра, руши се заправо, економски, социјално, политички некоректно и дрско. Мажу нам се очи национализмом на шовинистички начин. Знамо ми господо шта је национализам, нема он цијену, не осваја се нити добија на окупаторским тенковима нити у боксовима дувана, већ се градио и бранио у рововима, а данас се чува пијететом ка жртви и страдалнику.

Можда би ова држава имала какву такву будућност да то желе они који је воде и који се у њу куну као да им је бабо у аманет оставио. Можда се и коначно у Босни и Херцеговини имплементира изборна воља грађана и формира власт (како год и ским год), или ћемо сви са стране гледати како тоне, обремењени и избушени, брод са кога се сваким даном све више и више људи искрцава и у спасилачким чамцима евакуише неуморно веслајући ка бољој будућност далеко од црвених и плавих, побједника и губитника, татиних (бабиних) синова добро ухљебљених у државној апаратури.