Мрве са секташког стола

Пише: Данијел Михић

 

Идем традиционално пустом улицом, кад спазих издужен скуп који досеже све до улице. Гледам, није протест, није сахрана/вјенчање, није утакмица…

 

Кад оно, нека секта се окупља. Каква је секта, мање је важно – далтонисти за секташке боје, свако се на прагу свог стана благо најежи када види непозната, озарена лица која су дошли максуз да му донесу бољи или бар смисленији тежак живот.

 

Ова секта није ни хришћанска, ни исламска ни будистичка, ова секта која обећава бољи или бар смисленији тежак живот је партијска секта.

 

Убрзавам корак, мада сам научио да када нелагода дође, тада треба да се успори, да се дише дубље и загаси мозак те тако спремно прими и отупи жаоку панике.

 

Пребирам по групи као по начичканом, изглогу “све за марку” артикала. У језгру групе су очекивано искежене лобање потковане ципелама на пачији кљун, за њих је ово тек мање или више уносан бизнис, они успјешно пливају у свим базенима и комбинацијама, негдје ће се већ ушњирати, у најгорем случају. У најбољем, пролазиће тендере у свечарској тишини, док јавни простор попуњавају свјетске правде и кривде те вијести из џет сета, спорта и метеорологије.

 

Први прстен око успјешних су они који се надају да је секташка успјешност преносива контактом, ако си довољно дуго у близини мањих или већих кластера моћи.

 

Други Сектосатурнов прстен су људи који су ту готово дошли ‘нако или их је неко ко гања посао морао довести у што већем броју или су просто знатижељни да виде уживо познату главу из секторијалитија.

 

Између другог и трећег прстена постоји извјесни размак, као некада јарак око дворца. Трећи прстен су најситнији, пиљевина људи, они од 55-65 година, које је рат сломио, али их је овакав мир темељно смрвио. Навикнути да се не гурају, али их биједа, глад и болест истиснула из јазбина да се покушају очешати за неку мрвицу, за сезонски послић, за минималан, за било шта…

 

Истренирани од средње школе да имају стан, камп приколицу на мору и плату, да ударе бригу на весеље, а да све остало препусте политичарима, потопљени у страхове да ће их појести мрак док се сви праве Енглези, само зато што нису слушали добронамјерне савјете да гледају своја посла, да се не чешу гдје их не сврби, да не таласају, дочекали су да су више гладни него сити, да их на крају предугачког лавиринта болничких чекаоница дочекају и лијече омладина чувених презимена која је кроз медицину прошла као кроз плави и црвени Трокадери у Будви, сада из прашњавих ормара ваде свечане одјевне комбинације из осамдесетих, које су облачили за Осме мартове и Нове године, док је Чола пјевао “Гори ватра”, а на надолазеће црне облаке се говорило “Биће већ нешто, договориће се они горе” (о да, итекако јесу али за себе) кријући рупе од мољаца јефтиним брошевима или симетричним закрпама, а карминишући усне неким ружом од којег је само крља остала, која се појави тек након много завртања.

 

Тај трећи прстен, тај уживо тихи хорор, паучасти, паклени појас сабласних људи, нека нам свима буде опомена и лекција.

 

То нас све чека, ако на вријеме нешто не предузмемо, ако чекамо секте да се договоре (о да, хоће, између себе), ако не радимо на себи и на повезивању у мреже солидарности.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *