Суб. дец 3rd, 2022

Ново оружје и његове геополитичке посљедице

Пише: Љубиша Маленица

Већ дужи низ година траје расправа, како у америчким медијима, тако и унутар војне и политичке елите, о корисности и употребљивости ловачког авиона Ф-35 Лајтнинг (Муња). Од самога почетка, пројекат је био праћен са проблемима техничке природе, недостатком флексибилности унутар различитих грана америчке војске од којих је свака захтјевала искључиво своју верзију авиона, те изузетно високом цијеном по појединачној машини, која се тренутно креће од 90 до 120 милиона долара. С обзиром да предвиђања показују да ће појединачни Ф-35 у току свога радног вијека коштати више од 1,5 трилиона долара, почетна куповна цијена је само мали дио новца који ће сваки оператер морати издвојити за одржавање флоте ових авиона.

Без обзира на све проблеме од којих се у америчкој јавности посебно истакло питање прегломазног буџета за сам пројекат, америчка компанија „Локхед Мартин“ је започела са производњом Ф-35 и већ је одређени број авиона испоручен америчкој војсци, Јапану, Великој Британији, те се у првим мјесецима 2020. очекује испорука ваздушним снагама Сингапура.

Ако је судити по одређеном броју чланака написаних почетком ове године, морнарица Сједињених Држава је заинтересована за авион који би замјенио Ф-35, тек уведен у службу.

С друге стране Атлантика, уз мање помпе и приближно исти развојни период, Су-57 је у току прошле године ступио у службу Ваздушно-космичких снага Руске Федерације. Као и у случају америчког Ф-35, и руски Су-57 се убраја у пету генерацију борбених авиона који се обично карактеришу изузетно смањеном могућношћу открића путем радар (стелт технолгија), брзином лета већом од 1 маха, високо развијеним радарским системима, те потпуно интегрисаном авиоником и сензорима.

Од почетка, неминовно, у јавности успоређиван са Ф-35, Сухојев Су-57 је први пут полетио 2010. године током које је Русија заједно са Индијом радила на развоју овога авиона. Споразум о развоју заједничког ловца пете генерације потписан је између Русије и Индије још 2007. године приликом седме сједнице Руско-индијске међувладине комисије за војну и техничку сарадњу.

Почетком 2018. године Индија се у потпуности повукла из пројекта. Према званичним наводима, разлог за повлачење из пројекта је проистекао из мишљења индијских власти да ловац, тада познат под називом Т-50 ПАК ФА, не задовољава потребе Индије у квалитету радарског и сензорског система, те у погледу квалитета стелт технологије која је кориштена у његовој изради.

Према наводима америчког магазина „Дипломат“, један од главних разлога за повлачење Индије из пројекта био је одбијање руске стране да омогући увид другој страни у такозване „изворне“ кодове, односно осјетљиве кодове који се користе за контролу различитих система унутар авиона. Индијска страна је била веома заинтересована за набавку дотичних података с обзиром да би то Индији омогућавало даљи развој и унапређење новога ловца без потребе за ослањањем на руске капацитете.

Русија, земља са развијеном намјенском индустријом, у почетку је одбила захтјеве Индије с обзиром на могуће посљедице по сопствену војну производњу. Промјенивши мишљење Руска Федерација је захтјевала знатно повећање новчаних улагања од стране Индије, што је Њу Делхи одбио, тако и окончавши учешће у Су-57 пројекту. Штавише, током јула 2018. године Министарство одбране Индије је истакло да ће са Руском Федерацијом сарађивати на пројекту развоја новога невидљивог ловца пете генерације једино у случају гдје је договорен потпуни трансфер технологије те су јасно дефинисане користи за производњу напредних ловаца у оквирима домаће индустрије.

Поред разлога економске природе, потези Русије и Индије у овом периоду могу се посматрати кроз перспективу међународних односа у периоду од 2015 до 2018. Наиме, почетком грађанског рата у Украјини 2014. и враћањем Крима у оквире Руске Федерације, Москва и западне престонице су дошле у сукоб незапамћен од трена распада Совјетског Савеза. Аналитичари и политички коментатори су брзо усвојили термин Нови Хладни рат којим се дефинисао однос између Руске Федерације и колективног Запада.

Постепено урушавање дипломатских односа од самога почетка било је праћено економским санкцијама које су Сједињене Државе и Европска Унија увеле Руској Федерацији што је довело до идентичне реакције Москве. Исте године када су западне силе увеле санкције Русији, на власт у Индији дошла је тренутно владајућа Индијска народна партија предвођена Нарендром Модијем.

Са Модијевом доласком на власт дошло је и до примјетног побољшања односа између Сједињених Држава и Индије. У овоме периоду, скоро истовремено, дошло је до погоршања односа између Вашингтона и Пакистана, савезника из Хладнога рата, праћених развојем односа између Москве и Исламабада. Геополитичка слика у Азији се додатно усложњава када се узме у обзир супарнички однос између Индије и Кине која је, сама суочена са агресивном америчким политиком, у Русији пронашла савезника.

Унутар оваквог геполитичког поретка до одређене је мјере разумљиво оклијевање руске стране да са Индијом подјели оригиналне нацрте и изворне кодове за Су-57, посебно када се узме у обзир да је Њу Делхи, непосредно по изласку из заједничког пројекта са Русијом показао одређено интересовање за набавку америчких ловаца Ф-35.

Несугласице Русије и Индије проистекле су, између осталог, из различитих улога које су дотичне земље одредиле за Су-57. Америчко војно размишљање које је утицало на развој Ф-35 јасно је дефинисало да нови авион мора бити невидљиви ловац са способношћу да неопажено прође кроз сложене системе против-ваздушне одбране како би потом дјеловао по битној позадинској инфраструктури и војним циљевима. Оваквим размишљањем се такође воде Кина и Индија. Није тешко уочити да се изнад описана примјена ловаца пете генерације може без сумње окарактерисати као агресивна, те предвиђена за нападачке задатке.

За разлику од кинеског Ј-20 и америчког Ф-35, руски Су-57 је осмишљен са другачијом улогом, првенствено оном ловца пресретача који остварује импресивне резултате у сфери зрачне супериорности. Жртвујући дио своје невидљивости и способност дјеловања по циљевима на земљи Су-57 се одликује одличном покретљивошћу током напада, способношћу да крстари суперсоничним брзинама, те високом агилношћу у све три димензије. У тренутку када Су-57 буде опремљен новом класом мотора по свим особинама, грубо гледано, биће раван америчком Ф-22 Раптору који је и сам осмишљен као ловац за постизање зрачне супериорности те, што је важније, испуњава улоге у ваздушној борби које превазилазе способности Ф-35.

У настојању да се пробије на кинеско тржиште, компанија Сухој је своју понуду засновала управо на комплементарности кинеског Ј-20 и руског Су-57 који се, у ширим оквирима гледано, надопуњавају слично као амерички Ф-22 и Ф-35.

Раније дефинисане карактеристике Су-57 упућују на улогу одбрамбеног ловца пресретача чије дејствовање је побољшано кроз употребу стелт технологије те технолошких компоненти присутних унутар авиона пете генерације. Ако прихватимо, уопштено гледано, изједначавање руског Су-57 и америчког Ф-22, одбрамбена улога руског авиона додатно добија на значају. Суперсонична брзина и висока покретљивост су кључне приликом остваривања зрачне супериорности против непријатеља какав је Ф-35 чија предност се огледа у великом домету и технологији невидљивости високих перформанси.

Свако поређење америчког и руског приступа приликом стварања нових оружија увијек мора бити окарактерисано стратешким потребама и историјским околностима. Сједињене Државе су крај Другог свјетског рата дочекале са, узевши укупан број цивилних и војних жртава, релативно лаким губицима у људству. Укупан број америчких цивилних и војних жртава износио је 420 хиљада. С друге стране, Совјетски Савез је у рату против нацистичке Њемачке претрпио укупне губитке од 24 до 27 милиона жртава. Америчка индустрија, недодирнута ратним разарањима одиграла је кључну улогу у постратној трансформацији САД и стицању статуса велике силе. Уништење цивилне и индустријске инфраструктуре унутар Совјетског Савеза било је широко распрострањено и свеобухватно.

Ово није био први пут да се Русија нашла нападнута од стране гломазних континенталних држава способних да у борби располажу са стотинама хиљада војника. Кроз сукобе са западњачким витешким редовима, Монголима, Наполеоном те нацистичком Њемачком, руски народ је стекао јасан увид у опасности којима је изложен те горке посљедице произашле из лоше организованог отпора и неспремности на борбу. Разлика која обижељава искуство Великог отаџбинског рата огледа се у разарању и жртвама које драстично превазилазе раније историјско искуство руског народа. Овакви догађаји, услијед емоционалне тежине те опипљивих губитака, неминовно утичу и обликују психу цијеле нације, окупљајући је око јасне одлуке да се никада више не смије допустити понављање нечега сличног. Сваки напор мора бити уложен у очување националне сигурности. Одбрана земље, инфраструктуре и становништва увијек је примарни приоритет.

У својој књизи „Губитак војне предности – кратковидост америчког стратешког планирања“ Андреј Мартјанов објашњава разлоге за потпуно другачије схватање рата унутар политичке и војне елите Сједињених Држава.

Полазећи од географске стварности, Мартјанов истиче да Сједињене Државе, за разлику од Русије, заузмају јединствено повољан положај окарактерисан слабим сусједима на сјеверу и југу те великим природним баријерама, у виду Атлантског и Пацифичког океана, на западу и истоку. Заузевши значајан дио Сјеверне Америке Сједињене Државе су током цјелокупног свога постојања биле изоловане од опасности континенталног ратовања какво је Русија искусила у више наврата кроз историју. Ако се изузме краткотрајни рат за ослобођење од британске власти, на територију Сједињених Држава никада није крочила чизма непријатељских војника.

Овако повољан географски положај и несметан приступ природним ресурсима читавог континента директно су утицали на обликовање америчке свијести о себи и другима, такође значајно утичући на развој америчке војне стратегије. У погледу америчког менталитета, изолованост од опасности и природна богатства створили су нестварну представу о сопственој супериорности која је сазрела у идеји „америчке изузетност“ како у индивидуалном смислу, тако и у погледу политичког уређења. Географска изолованост је, поред повећања степена америчке сигурности, такође наметнула потребу за развојем снажне трговачке и ратне флоте зарад одржавања контакта са остатком свијета и одбране сопствене интересне сфере, која је према Монроовој доктрини обухвата Сјеверну и Јужну Америку.

Упућеност Сједињених Држава на морепловство и значај који су амерички војни и политички планери приписивали снажној морнарици већ се јасно могла уочити у другој половини XIX вијека у широком прихваћен и хваљеним дјелима Алфреда Тајера Махана, човјека који је имао веома значајну улогу у јачању америчке морнарице и свијести о неопходности исте. Махан је, између осталих, у пројекцији моћи путем снажне морнарице видио амерички пут ка стицању статуса велике силе. У савременој ери, Маханова визија је остварена путем носача авиона од којих сваки предводи сопствену борбену групу различитих ратних бродова. Сједињене Државе тренутно располажу са једанаест оваквих борбених група.

Од завршетка Другог свјетског рата америчка способност утицаја на међународне догађаје и дешавања унутар суверених држава добрим дјелом је зависила од ових капиталних бродова и њихове секундарне способности да употребом савремених авиона изврше додатну пројекцију моћи, без излагања самих пловила директној опасности. Упркос чињеници да Сједињене Државе располажу бројним базама широм свијета, те да су америчке копнене трупе присутне на свим континентима, америчка морнарица је кључни и критични елемент вањске политике Вашингтона путем којег се и остварује утицај на друге.

Онемогућавање слободне пловидбе бродовима америчке морнарице, путем развоја и употребе система који раније недодирљиве и изузетно скупе суперносаче доводе у опасност, представља критично нарушавање система на којем се заснива америчка моћ. Управо из овога разлога се Сједињене Државе тако снажно противе изградњи вјештачких острва у Јужнокинеском мору од стране Пекинга. Русија такође има своје интересе у овим водама, посебно у погледу сарадње са Филипинима и Вијетнамом, као и у области Арктика што представља додатни изазов Сједињеним Државама.

Природне баријере у облику Атлантског и Пацифичког океана, изузетно корисне у погледу сигурности, истворемено се могу посматрати као и елементи изолације, вољне или принудне. Уклањањем америчке флоте, односно елиминацијом њене технолошке предности, Сједињене Државе постају ефективно неспособне да пројекцијом моћи утичу на дешавања у Евроазији и Африци.

Русија, као континентална сила, себи може приуштити одбрамбено држање и развој оружаних система који онемогућавају приступ и дјеловање у одређеној зони. Русија већ располаже против-бродским крстарећим пројектилима класе Оникс, развијеним почетком 21. вијека те значајно побољшаним у потоњим деценијама. Руски пројектил је послужио као основа за развој индијске и кинеске верзије против-бродних крстарећих ракета. Несумњиво је да би главне мете оваквих оружија, у случају сукоба, биле америчке морнаричке групе.

Улагање у овакве системе показује јасну намјеру стицања потпуне контроле над одређеним регионом. У случају Кине, то су острва и воде Јужнокинеског мора док је за Русију изузетно битно подручије Арктика с обзиром да се дуж руске сјеверне обале пружа нова Сјеверна поморска рута која значајно смањује вријеме транспорта, потрошњу горива, опасност од пирата те емисије штетних гасова. Русија је веома озбиљно приступила развоју ове руте чију проходност ће одржавати пет нуклеарних ледоломаца нове класе Арктика. Прва три брода ове класе требају бити поринути у току 2022. године. Опремљени најсавременијом опремом, основна дужност свих ледоломаца ове класе биће да одржавају сјеверну руту отвореном за пловидбу током читаве године. Владимир Путин је, истичући значај овога пројекта, поставио циљ да промет робе новом рутом износи 80 милиона метричких тона до 2024. Баренц Обсервер, интернет портал из Норвешке, истиче да је према извјештају Росатома промет роба кроз Сјеверну поморску руту током новембра 2019. порастао за 63% у односу на исти период претходне године, што је добар показатељ тренутног развоја. Представници Росатома вјерују да би промет роба до рока који је поставио предсједник Путин могао достићи скоро 100 милиона метричких тона.

Поред цивилне димензије Сјеверне поморске руте, Русија је свјесна и питања сигурности што се може уочити у новом законском акту којим Руска Федерација захтјева од страних влада да 45 дана раније најаве пролазак својих ратних бродова овом рутом, те ће поред тога бити обавезне да пошаљу податке о самоме броду и његовом капетану. Сваки страни ратни брод ће током пловидбе морати да прими једнога руског пилота који ће надгледати путовање до краја.

Развој и улагања у руске поморске капацитет најбоље се огледају у чињеници да је током 2019. године Русија поринула двадесет три нова брода, двије нове подморнице те је инсталирано или тестирано 480 различитих оружаних система и друге опреме.

Занимљиво је примјетити да су неке од најпознатијих западних компанија, корпорација „Ралф Лорен“, „Пума“ и „Најке“ између осталих, почетком ове године постигле споразум са невладином ораганизацијом из Сједињених Држава „Оушн Конзерваси“ о некориштењу Сјеверне поморске руте због наводне опасности по околину, те штетног утицаја на климу. Најбоља илустрација небитности заштите околине у овом случају се може пронаћи у писаној изјави Хилари Крејн, административног директора и главног савјетника компаније „Најке“. У своме тексту, Крејн истиче да би до 2030. године 8% транспорта роба између Азије и Европе могло бити вршено путем Сјеверне поморске руте, са предвиђањем даљег раста.

С обзиром да Сјеверна поморска рута цијелом дужином прати арктичку обалу Руске Федерација, јасно је да би највиште користи од успостављања овог поморског пута извукла Москва, те једним дијелом Кина. Споразум о некориштењу Сјеверне руте постигнут махом међу западним компанијама, више изгледа као један вид економских санкција усмјерених против Русије него ли потез настао услијед забринутости због околине.

Руска морнарица, добрим дјелом уназађена распадом Совјетског савеза те крахом руске економије, у посљедњих десет година постигла је значајне резултате добрим дјелом повративши свој ранији статус и престиж. Подјељена на пет флота, морнарица Руске Федерација користи бродове савременије производње заједно са онима из период Совјетског савеза. Међу најимпресивнијим пловилима руске морнарице засигурно је Петар Велики, бојни брод класе Киров који тренутно спада међу највећа пловила на свијету. Изграђени са двојном задаћом, ловца на америчке подморнице и носаче авиона, бродови класе Киров располажу са двадесет пројектила класе П-700 Гранит намјењених за уништавање других бродова, те одбрамбеним системима С-300 и ОСА.

Поред старијих бродова Русија је у посљедњој деценији лансирала неколико класа нових бродова као што су корвете класе Бујан, фригате класе Адмирал Горшков те фригате класе Адмирал Григорович. Чињеница да се руска флота састоји највећим дјелом од корвета, бродова способних да дјелују како на отвореном мору тако и у приобалним водама упућује на одбрамбену природу руске поморске стратегије. Оваква стратегија се уклапа у општу војну стратегију Русије, која се као и кинеска, заснива на онемогућавању сигурног приступа америчких бродова оним подручијима које су од значаја за Москву.

Без сумње, највише развоја је постигнуто у области ракетних система и пројектила који су одлучујуће дјеловали на повећање борбене способности како руских бродова тако и подморница. Нова верзија пројектила Калибр 3М14, за разлику од свога претходника има знатно већи домет, више од 2.500 километара и већ се користи на бројним пловилима и подморницама флоте. Сукоб у Сирији и војно искуство из овога рата имали су значајан утицај на развој и побољшање пројектила Калибр, али и других борбених система као што је Су-35 ловац за ваздушну супериорност.

Развој Калибра је био могућ захваљујући повлачењу Сједињених Држава из Споразума о нуклеарним снагама кратког и средњег домета. Услови овога споразума су забрањивали распоређивање копнених ракетних система са дометом већим од 500 километара. Руска морнарица је такође заинтересована за развој и употребу унапређене ракете Циркон која ће се кретати хиперсоничним брзинама већим од осам маха.

С друге стране, морнарица Сједињених Држава већ и сама дјелом застарјела одлучила је да тренутне слабости уклони увођењем потпуно нове класе бродова Зумвалт опремљених стелт технологијом. Као и у случају пројекта Ф-35, бројни проблеми су пратили развој и употребу нових бродова. Астрономска цјена од 4.4 милијарде долара за појединачно пловило, проблеми са погонским системом и моторним јединицама, те упитне способности извршавања борбених задатака због рањивости на против-бродске пројектиле упркос употреби стелт технологије су неки од најважнијих недостатака новога брода.

Почетни планови Пентагона о набавци тридесет два брода класе Зумвалт су напуштени када је постало очигледно да је производња прескупа. Најбољи примјер превисоких трошкова везаних уз ову класу огледа се у чињеници да је један комад муниције за оружане системе на Зумвалту процјењен на милион долара, приближно исте вриједности као један Томахавк или Харпун пројектил, што је довело до ситуације у којој је муниција за главно бродско наоружање прескупа за кориштење. Сијасет других проблема и непоузданост бројних експерименталних технологија уграђених у Зумвалт довели су до тога да се чак и примарна намјена ових бродова промјени.

Приликом почетних руских операција против исламиста у Сирији, западни медији су са одушевљењем пропратили пловидбу руског носача авиона Адмирала Кузњецова истичући бројне недостатке брода, његове проблеме са погонским јединицама, старост, наводну опасност од потонућа, недостатак технологије лансирања авиона и слично, имајући тако мало укуса да чак коментаришу о стању мокрих чворова унутар брода. И поред свих проблема носач авиона је обавио свој задатак и вратио се у матичну луку. Исти ови медији су са далеко мање занимања и детаља, површно и брзо, пропратили чињеницу да је један од најновијих бродова класе Зумвалт доживио крах погонског система током проласка кроз Панамски канал те је морао бити одвучен до најближе луке.

У погледу подморничких капацитета Русија спада међу прве четири земље по броју подморница, док се може сврстати у сами врх по питању квалитета. Неке од највећих подморница икада изграђених настале су у оквирима Совјетског савеза при чему значајан број њих данас служи у флоти Руске Федерације. Велики број руских подморница користе дизел-електричне моторе што морнарици даје висок степен флексибилности с обзиром да су ове подморнице, за разлику од оних на нуклеарних погон, знатно тише те стога и теже уочљиве у води. Поред тога, ненуклеарне подморнице су значајно окретљивије те далеко боље прилагођеније операцијама у близини обала. Слабост конвенционалних подморница се огледала у њиховој потреби да често израњају како би испустиле накупљене гасове настале приликом сагоријевања горива. Приликом овога поступка неопходно је успорити и изронити што подморницу излаже опасности, но са развојем AIP (Air Independet Propulsion), односно погона независног од ваздуха, једна од најзначанијих мана стандардних подморница је уклољена чиме се знатно подиже њихова функционалност те побољшава однос између учинковитости и трошкова.

За разлику од конвенционалних нападачких, све подморнице руске флоте које су наоружане крстарећим и балистичким пројектилима имају нуклеарне погон што им даје, ефективно, неограничен радијус дјеловања и наглашава њихову нападачку улогу. Најбројније класе руских нуклеарних подморница су Акула, Антеј те Бореј, при чему је Бореј савременија подморница која би требало да временом замјени класе Тајфун и Калмар. У току 2020. Русија планира да прошири подморнички контигент са додатне 4 нуклеарне подморнице, те настави даљи развој нових дизел подморница класе Лада.

Модернизација тренутно постојећих пловила се огледа у намјери наоружавања раније споменутих подморница класе Тајфун са двије стотине крстарећих пројектила Калибр чиме би се поново ставиле у активну службу поставши подморнице са највише ватрене моћи у глобалним оквирима. С друге стране, нова класа Бореј-А је способна да носи 20 балистичких пројектила Булава, које имају домет већи од 8.300 km, мања је од свога претходника са бољим акустичним особинама и нижим степеном буке. Почетком ове године друга подморница из класе Јасен, по многим карактеристикама слична модерним западним подморницама је поринута и убрзо би требала да ступи у службу.

У сваком појединачном случају војне опреме који смо споменули раније у тексту увиђа се разноликост сврхе између руског и америчког наоружања. Одлична дефиниција ове разноликости може се пронаћи унутар књиге „Неограничено ратовање“ која је настала 1999. као производ рада два кинеска пуковника који су процјењивали утицај Првог заливског рата на развој војне стратегије. У поглављу о револуцији у развоју наоружања кинески аутори истичу два приступа.

С једне стране се налази приступ који се карактерише вођењем борбе која одговара оружију које је на располагању. Алтернативни приступ се огледа у производњи оружја којима ће се водити борба. У погледу односа Русије и Сједињених Држава, немогуће се отети утиску да ове двије државе скоро па савршено одговарају различитим виђењима употребе и развоја оружја.

Велика већина савременог руског војног материјала предстваља само тренутни степен у развоју старијих платформи. Најбољи примјери за ово се могу пронаћи у оквиру руских оклопних јединица и ваздушних снага. Довољно је погледати развојни пут тенка Т-90 који је од уласка у службу, почетком деведесетих, имао чак десет верзија које су представљале задовољавање посебне намјене или су пак одржавале побољшање читавога возила, као што је случај са посљедњом верзијом Т-90 Прорив-3. Штавише, сам првобитни Т-90 се појавио као побољшана верзија ранијег совјетског тенка Т-72Б. У погледу авиона тренутно најмодернији руски ловац, ако изузмемо Су-57, је Су-35. Верзија совјетског Су-27, Су-35 се може похвалити далеко напреднијим системима и наоружањем који га сврставају у исти ранг са америчким Ф-22 ловцем. Нови руски борбени хеликоптер Ми-35М је напредна верзија Ми-24 кориштеног још у вријеме афганистанског рата.

Иако је Руска Федерација у посљедњој деценији произвела потпуно нове оружане платформе, као што су Т-14 Армата, С-70 Охотник и Су-57, наоружање руских војних снага махом се заснива на испробаним и значајно побољшаним верзијама ранијих производа. С друге стране, Сједињене Државе се могу описати као велика сила која је своју перцепцију рата засновала на стварању нових оружија којима ће промјенити општу природу ратовања и тако остварити побједу.

Иако постоје компоненте америчке војне опреме које су побољшаване временом, као што је случај са тенком Абрамс који тренутно служи у варијанти М1А2 SEPv3, Сједињене Америчке Државе су посљедње двије деценије провеле развијајући потпуно нове борбене платформе које служе као материјално отјелотворење нових концепата ратовања. Авиони Ф-35 и бродови класе Зумвалт су одлични примјери стварања нових оружија која су требала самим својим постојањем диктирати ток рата и осигурати побједу.

Проблеми који су пратили развој нових платформи су дјелом били очекивани, посебно када се узме у обзир висока технолошка сложеност нових система, но проистекавши једно из другога, проблем високе комплексности је пратио проблем високе цјене набавке и одржавања. Данска, као чланица НАТО пакта, купила је од Сједињених Држава 27 Ф-35 авиона, но услијед трошкова одржавања и кориштења постоји отпор куповини додатних авиона. Са порастом сложености те употребом нових и неиспробаних технологија, трошкови и скупоћа неминовно расту, што ствара проблеме другачије врсте. У случају да Вашингтон настави улагања у потпуно нове пројекте, Сједињене Државе се могу пронаћи у ситуацији гдје је развијен систем до те мјере вриједан да га управо његова вриједност чини неупотревљивим у борби с обзиром да би губитак таквога система далеко превазишао било какву корист од његове употребе у борби.

Као примјери проблема са превисоком цијеном могу се навести раније споменути главни топови на новим бродовима америчке морнарице. При цијени од милион долара по комаду муниције, главна оружја на пловилима класе Зумвалт су, у суштини, неупотребљива. У случају поморскога сукоба ови бродови су ништа друго до глинени голубови чија способност да остану непримјећени због употребе стелт технологије је упитна.

Упорно инсистирање на нуклеарним подморницама довело је Сједињене Државе у ситуацију гдје у току једне године могу произвести двије нове подморнице класе Вирџинија, при чему свака од њих кошта 2,7 милијарди долара. Одржавање већ постојећих и производња нових подморница представља велики напор за буџет америчке морнарице. Истраживање које предвиђа повећање трошкова од 50% за изградњу нових бродова до 2032. упозорава на неодрживост таквога финансирања те директну опасност по способност америчке флоте да обавља своју досадашњу улогу.

Уз значајне пробоје у области развоја пројектила свих класа, са посебним нагласком на Авангард и Кинжал, Русија је постигла висок степен заштите сопствене територије од страног утицаја. Истовремено развијајући нове оружане системе у јасно дефинисаним областима и за раније одређену сврху, поред модернизација већ постојећих платформи, Руска Федерација је остварила равнотежу између потребе за побољшањем сопствених војних капацитета те очувањем стабилности економског система. Не смије се заборавити да је недостатак ове равнотеже и нагли раст дугорочне војне потрошње био један од кључних разлога слабљења и краха Совјетског савеза. Еквилибријум између економским могућности и војних потреба довео је до остварења руских стратешких циљева, при чему се заштита суверенитета истиче као најважнији. Русија и Кина тренутно су у процесу провођења стратегије онемогућавања приступа зонама од значаја, са циљаним нагласком на америчку морнарицу која служи као средство пројекције америчке моћи у глобалним оквирима.

Као што Русија жели да Вашингтону онемогући приступ Украјини те „блиском иностранству“, Кина како би осигурала своје матичне територије намјерава да стекне неприкосновену контролу све до трећег ланца острва у Јужнокинеском мору тако потиснувши морнарицу Сједињених Држава ван вода које Кина види као своје.

У оба случаја, са посебним нагласком на Русију, ресурси су улагану у додатни развој већ постојећих технологија и оружаних платформи, те побољшавање укупног степена војне спремности. Овако дефанзивна стратегија, испреплетена са нижом цјеном опреме и високим степеном поузданости довела је до ситуације у којој Москва добије много више од Вашингтона за сваки долар потрошен у војне сврхе. Поред тога, у односу на земље Запада, Русија улаже значајно већи дио свога војнога буџета у истраживање и развој.

Ситуација у којој се тренутно налазе Сједињене Државе одраз је америчке стратегије и вањске политике које имају заједнички циљ очувања глобалне америчке хегемоније. Главни противници Вашингтона, Русија и Кина, у неким областима су већ превазишли САД-е док су у осталима осјетно смањили америчку предност. Одржавање глобалне хегемоније захтјева агресиван приступ. Раније споменути амерички пројекти, од којих је сваки праћен сопственом групом проблема, представљају велики терет за буџет иако су досадашњи резултати дотичних оружаних система далеко од онога што је предвиђано у самоме почетку. Додатни проблем представља сам амерички војно-индустријски комплекс, дубоко повезан са политичким актерима, који је почео показивати симптоме коруптивног понашања стављајући интересе произвођача оружија испред потреба како државе тако и војних снага. Инспекторат америчког министарства одбране у 2016. години објавио је извјештај који истиче да је у период од 1996. до 2016. из буџета Пентагона нестало 6.5 трилиона долара. Поређења ради, америчка издавања за војне потребе у периоду од 2000. до 2014 су постепено расла од 384 до 502 милијарде долара.

Стратешка и технолошка супериорност коју су Сједињене Државе показивале у ратовима започетим током посљедње три деценије је данас махом нестала. Главни разлог за дотично стање јесте сама природа америчких хегемонистички ратова, вођених махом против малих нација, често исцрпљених санкцијама, у условима без стварног изазова за америчке војне капацитете. Низ из америчке перспективе лаких ратова, негативно је утицао на способност суочавања са нацијама истих или сличних капацитета, што је суштинска неопходност приликом дјеловања на задржавању доминантног статуса у оквирима свијета. Према одређеним процјенама, три деценије ратова против слабих противника и превише изражен фокус на против-терористичким операцијама критично су уназадили способност америчких трупа да воде велики конвенционални рат против непријатеља са сличним или истим способностима.

Амерички војно-индустријски комплекс је престао да производи употребљиве и ефикасне борбене стројеве окарактерисане објективним трошковима и засноване на тестираним технолошким принципима. Паразитски завистан од неодрживог модела финансирања заснованог на интервенцијама и ратовима у страним државама, војно-индустријски комплекс Сједињених Држава зараду је подредио квалитету производа. Америчка војна индустрија још увијек слови као квалитетна, но дешавања у Саудијској Арабији из септембра 2019. када су хутски побуњеници успјешно напали нафтна постројења краљевине упркос присуству америчких Патриот пројектила додатно су довела у питање стварни квалитет америчке војне опреме.

Период када су Сједињене Државе без бриге смјењивале режиме и рушиле државе је прошао. Дешавања из Сирије су јасан показатељ тога. Фокусирање на индустријску производњу, економску сарадњу и изградњу квалитетних војних снага у служби одбране нације представљају кључне стубове руске и кинеске стратегије која већ сада доводи у питање америчку тврдњу о глобалној хегемонији. Дубље економско повезивање Европе, Русије и Кине кроз више транспортних и енергетских пројеката пружа основе за настанак континенталног геоекономског бехемота. Постизање споразума, макар то било око основних принципа политичке интеракције међу државама овога евроазијског блока, окончало би могућност Вашингтона да несметано врши утицај преко Атлантског океана.

Захваљујући развијеним оружаним системима Русија и Кина већ сада могу у непосредној близини својих граница утицати на америчку способност пројектовања моћи. У својој намјери нове промјене правила под којима се воде ратови, Сједињене Државе су све ставиле на линију уложивши у скупе пројекте засноване на експерименталним и нетестираним технологијама. Незавидне резултате протеклих ратова и војних пројеката сљедеће генерације Вашингтон је платио повећањем нестабилности унутар самих Сједињених Држава и губитком стварне моћи у односу на друге велике силе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *