28/02/2024

Образовање- од просвећења до подучавања

Пише: Данијел Михић

Да је образовање стуб једног друштва знало се још у античка времена. Један натпис на универзитету у Јужној Африци језгровито поентира: „Крах образовања је крах једне нације“ јер код смањеног квалитета образовања и протекције при запошљавању: „пацијенти умиру од руку таквих доктора, новац се губи из руку таквих економиста, правда нестаје поред таквих адвоката и судија…“, другим ријечима, сваком пором друштва управљају неодговорни, некултурни, немилосрдни, неосјетљиви за опште добро (не)људи. Или из ријечи „образовање“, „образ“ је само ријеч и ништа више.

Образовање и култура су два ока у глави народа, помућени себичним и страначким интересима они нас, умјесто на прави пут развијања и напредовања одводе непрестано на макадам стихије живота који редовно одводе до слијепог пута или провалије.

Свођењем просвјете на „најважнији је мој интерес“ став, односно сигурна, рајскообећана буџетска мјеста, попут оних у Пошти или Жељезницама, завршава се свака прича о подстрекивању младих у развијању критичке свијести или у билом каквом потезу који није наређен „одозго“ – тачније долази до скоро потпуне парализе главне улоге школства (поред већ изгубљене васпитне, јер ћеш можда имати проблем ако проблематично дијете типа или ликуше из Партије опоменеш), а то је да дијете промишља! Него строго се држи само онога што је прописано, а то је да лопатом затрпаваш дијете подацима, жонглираш као особа од гуме из циркуса пред родитељима, надлежнима шаљеш џакове извјештаја да они то обрађују и да испадне и да они свашта још нешто раде поред онога што им је већ наређено и тако у вртлог, у торнадо који иза себе оставља пустош суштинског незнања и дјецу која не знају ни ко су, ни шта су, а једино је сигурно гдје ће, а то је што даље одавде!

Ипак на томе се прича не завршава и у просвјети се јавља танак али жилав покрет опирања горепоменутим, бар сваки десети просвјетар је свјестан улоге и димензије образовања и одбија да се ломи пред безобразним прозивањима попут: „како га није срамота да лаје, а прима редовно плату“, као да прима плату за „нелајање“, а не да дјецу просвјећује и соколи да буду што храбрији и поштенији, јер у коначници само борба за добро и боље доноси енергију и топлину, а све друго је забасавање у хладни прорачун који, када се све сабере и одузме води равно у бесмисао.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *