21/02/2024

Основни недостаци данашњег (присилног) школства

Прве, далеке, назнаке школства можемо примјетити код старих Египћана, око три хиљаде година прије Христа, затим код Кинеза, двије хиљаде године прије нове ере, затим петсто година касније у древној Индији, па тек онда код старих Грка и Римљана кроз период нама бајковите антике… 

 

Пише: Данијел Михић

 

У средњем вијеку није постојало обавезно, основношколство образовање. Школа је била сталешка (градска или црквена) а у њој су се младићи учили да постану свештеници, трговци, занатлије… Због потреба динамичног друштвеног напретка развијеног и позног средњег вијека оснивају се први универзитети при значајнијим манастирима средњовјековне Европе (11-13.вијек): Болоња, Оксфорд, Кембриџ, Париз… Но на тим универитетима најчешће није постојао научни, критички дух, него се учење свело на пуко понављање напамет наученог градова из световне и духовне историје или класичних наука…

 

У периоду хуманизма и ренесансе појавила се читава плејада филозофа који су образовању давали шири и дубљи значај – у Италији то је био Виторио де Фелтре (1378-1477), у Француској Франсоа Рабле (1494-1553) и Мишел Монтењ (1533-1592).

 

Даљем развоју васпитања допринијели су први социјалутописти Томас Мор (1478-1535) у дјелу „Утопија“ и Томазо Кампанела (1568-1639) у дјелу „Град сунца“. 

 

Један од највећих умова 17-тог вијека, Јан Амос Коменски (1592-1670) развио је разредно-предметно-часовни систем наставе, који је актуелан и данас! Његова дјела: „Дидактика“, „Материнска школа“, „Свијет у сликама“, као и још многа друга, преведена су на многе свјетске језике те и данас су значајни свједоци педагошке прошлости.

 

Прве „модерне школе“ отварају се широм Швајцарске и Њемачке на самом крају 18. вијека од стране швајцарског предавача, Џоана Песталоција (његова многобројна дјела попут „Лиенхард и Гертруда“, „Како Гертруда учи своју дјецу“, „Књига за мајке“, „Абецеда посматрања“ и друге свеле су се на паролу: „Развити човјечанство!“).

 

Ипак, човјек који је почетком 19. вијека педагогију одвојио од филозофије те од ње створио самосталну науку зове се Јохан Фридрих Хербарт (1776-1841). Његово чувено дјело „Општа педагогија изведена из васпитног циља“ из 1806. године постала је ослонац  младој друштвеној науци…

 

Дакле, школа какву познајемо је „продукт историје и у вези је са религијским, војно-политичким и економским мотивима (…) нема никакве везе са тим како се дјеца оптимално развијају и уче (…) није у складу са нашом биолошком природом.“ Греј (2013)

 

Дјеца су вијековим помогала родитељима око разних послова, но током технолошког напретка дјечији рад није више био пријеко потребан те се дошло до закљука да дјеца своје „слободно вријеме“ треба да проведу у учењу (и тако их уједно родитељи „збрину“ на чување учитељима).

 

Прве присилне (компулзивне школе) су биле религијске – дјеца су сматрана урођено зла, а слободно понашање ученика за „ђаволски дух којег треба истјерати“ (мотком разумије се). У Србији из доба Вука Караџића, постојао је и дан специјално посвећен за кажњавање дјеце – „Субота, ђачка бубота!“

 

Школе средином 19. вијека „красило“ је правило да је „покоравање ауторитету највећа врлина“, а развојем индустрије послодавци су видјели шансу у школству као тренингу за будуће раднике (прецизност, пажљиво слушање инструкција, трпљење дуготрајног понављајућег рада уз минимално размишљање). 

 

Током друге половине 19. вијека, државе постају централизованије, преузимају школе од цркве те религијске идеје замијењују државно-националистичким (присилне школе су постајале и регрутни центри будућих патриота – војника, љубитеља вођа и мрзитеља спољашњих и унутрашњих непријатеља). 

 

Школа данашњице, срећом не кажњава физички ученике или бар не у мјери у којој је то било општеприхваћено и пожељно и настоји се што је могуће више прилагодити потребама ученика. Наставни процес се одвија у цивилизованој атмосфери и у међусобном уважавању. Ипак, Греј (2013) резимира основне недостатке данашњег (присилног) школства:

 

  1. Одузимање слобода без оправданог разлога и коректне процедуре
  2. Ометање развоја личне одговорности и самодирекције
  3. Поткопавање унутрашње мотивације (претварање учења у радну обавезу)
  4. Вредновање ученика које гаји срамоту (ако има слабије оцјене) и охолост (ако има боље оцјене)
  5. Ометање развоја кооперације (углавном изостаје право гласа у вези са школским активностима) и формирање „клика“ или ученичких коалиција које су погодне за разне видове пасивне и отворене агресије према ученицима који нису дио „чопора“
  6. Инхибиција критичког мишљења (наставник одређује шта је исправно, мало има мјеста за потпуно другачије идеје и питања) итд

Литература: 

Општа историја школства и педагошких идеја, Леон Жлебник, Београд 1970.

Основе педагогије, Бране Микановић, Бањалука 2017.

Презентације са предавања др Синише Суботића, Бањалука 2023.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *