О купљеним дипломама- какав то примјер дајемо дјеци?

Образовање је темељ развоја сваког друштва.

Једна од важнијих компоненти за развој друштва, свакако је стабилан образовни систем који младе чланове друштвене заједнице научно обликује и регрутује за будуће носиоце друштвених промјена, али их такође оспособљава за низ различитих општедруштвених дјелања корисних за све чланове друштва, што у коначници и доводи до друштвеног прогреса. Међутим, његов зачај и улога у савременом друштву некако су стављени у други план. Мјерило вриједности човјека, умјесто знања и етике, постале су неке изопачене ријалитизоване вриједности.

Купљене дипломе данас су постале нормална, чак и пожељна ствар. Ипак, њима не можете купити знање, оно се ипак мукотрпно стиче годинама труда и рада на изградњи и обликовању сопствене личности, то је оно што вам нико не може одузети.

„Јако је важно истаћи да образовање, формално, није еквивалентно знању. Практично речено, можемо да будемо високо образовани а да не посједујемо знање“, сматра социолог Владимир Васић и додаје да у БиХ има низ високошколских приватних установа гдје се до образовања, али не и до знања, долази тек тако, скоро па преко ноћи.

Бројни су примјери високих функционера који обављају значајне дјелатности, а чије је образовање упитно. Сваким даном суочавамо се са овом појавом, а дјеци оваквим примјерима показујемо да се до високих функција у овом земљи не долази трудом и радом већ стицањем новца којим ћете купити диплому, функцију али и све остало.

Најсвјежији примјер јесте Директор Обавјештајно-безбједносне агенције (ОБА) БиХ Осман Мехмедагић који је доставио данас Заједничкој комисији за надзор над радом ОБА своју факултетску диплому стечену на Америчком универзитету у Сарајеву прошле године, што показује да је уједно био студент, али и директор ове обавјештајне агенције.

Прије тога , Универзитет за пословне студије Бањалука (УПС) поништио је половином новембра прошле године диплому овог директора након што је Републичка просвјетна инспекција утврдила да је стечена незаконито.

Дакле, нема толико универзитета колико ми имамо пара да купимо дипломе.

„У нашем друштву, гдје су евиденте разне процесне аномалије па и у систему образовања, могуће је врло лако доћи до, чак и титуларних академских звања, уколико се одлучимо да за то издвојимо позамашну суму новца на некој приватној високошколској установи. Сматрам да је то, иако популарна, јако лоша пракса која у вриједносном смислу погубно утиче нарочито на младе људе који се налазе у фази расуђивања и одлучивања за даљи наставак образовања“, закључује Васић.

Аутор: Сања Васковић