Посјетили смо археолошко подручје Градац на Илињачи, општина Источна Илиџа

Градац на Илињачи представља археолошко подручје смјештено на територији насеља Горњи Которац у општини Источна Илиџа. Археолошко налазиште чине остаци праисторијске градине, остаци бедема касноантичког утврђења и истовремене цркве. Дио је најстаријег поменутог насеља у РС у историјским дјелима, Катера. Локалитет је истраживан у периоду од 1927. и 1928. од стране Владимира Скарића, но подаци о овоме добру су оскудни и говоре о историји локалитета у генералним цртама. Поред камених оруђа, при овом археолошком налазишту су пронађени и бројни остаци илирске културе из њеног праисторијског периода, предмети из римског периода те неколицина комада старословенске керамике.

Комисија за очување националних споменика је 2004. године донијела одлуку да се ово археолошко подручје прогласи националним спомеником. Од тада слабо шта се радило на томе да се очува једно од најважнијих археолошких налазишта у Источном Сарајеву, осим што у Доњем Которцу постоји путоказ који обавјештава пролазнике да се пар километара даље налази једно од два најстарија насеља у Босни.

На Илињачи никаквих знакова о томе, пусто и зарасло као да је ријеч о обичном шумском предјелу, а не локалитету гдје се налазе остаци цркве из касноантичког периода. Легенда каже да је црква посвећена Светом Илији, па је по томе Илињача и добила име. Како ово мјесто изгледа данас, говоре кадрови које смо забиљежили на Илињачи!

Овакве слике са Илињаче резултат су небриге локалних власти, али и несавјесни грађани који о значају овог локалитета вјероватно не знају довољно.

Локалне власту у фебруару ове године изразиле су жељу да заштите културно-историјско наслеђе Источне Илиџе, па су на састанку одржаном са директором Републичког завода за заштиту културно-историјског наслеђа Миљаном Окиљ и директором Канцеларије UNESCO-a за БИХ Синишом Шешумом договорили, како је наведено, конкретне задатке. Задаци се односе, прије свега, на заштиту стећака који су измјештени са Павловца и уређење поменутог локалитета Градац, а са њиховом реализацијом требало је почети у марту ове године.

Како је епидемија зауставила све активности то се одразило и на реализовање задатих циљева општине у сарадњи са релевантним институцијама. Ипак, ако имамо у виду да ни остали најављени инфраструктурни пројекти на овој општини нису реализовани, попут изградње зграде Гимназије, моста у Војковићима, иако су најављени и започети не можемо рачунати да локалне власти имају слуха за историју и културу иако је Источна Илиџа још 2010. године израдила елаборат под називом “Стећци на подручју Источне Илиџе”, јединствен и вриједан документ који нема ниједна локална заједница.

Изгледа да ће остати на томе!

Будући да још увијек постоје дијелови општине који немају основне инфраструктурне услове, тешко је очекивати истраживања и уређење овог локалитета и активности везане за заштити културно- историјског наслеђа.

Осим тога, политичке прилике и ефикасност власти у Босни и Херцеговини на ниском су нивоу, велики је број обећаних и започетих пројеката који се сваке двије године зауставе пред изборе када се носиоци власти посвете овом најважијем догађају, а обећани пројекти чекају, пропадају…Битно је сликати се за медије…

На крају, вриједило би поменути и народна предања везана за ово мјесто. Поред тога што се сматра да је брдо добило мјесто по цркви Светог Илије, прича се да се у близини налазе остаци жељеза за које су се везали бродови, због чега се ливаде испод Илињаче зову Обале.

Можда једна од најзанимљивијих легенди везаних за Илињачу је да је на мјесту гдје се сада налазе камене плоче дјевојка чувала овце. Нестала као да је “у земљу пропала”. Никада је нису пронашли. Годинама касније безуспјешно су покушавали прокопати тунел кроз брдо Илињачу. “Никада ви тај тунел нећете прокопати“, рекао је Васо Васковић који је и један од усмених преносилаца легенди о најстаријем познатом граду на простору данашње Републике Српске.

АУТОР: Сања Васковић