Српски #MeToo моменат

Пише: Љубиша Маленица

Јесен је 2017. године. У америчким новинама Њујорк Тајмс појављује се чланак посвећен случајевима прикривања сексуалног напаствовања од стране изузетно познатога и славнога холивудског продуцента Харвија Вајнштајна. Три дана након тога, Вајнштајн бива отпуштен од стране управног одбора своје компаније да би се 10. октобра огласило још тринаест жена са оптужбама на његов рачун, у три наврата за силовање. Од тога тренутка па све до епилога овога случаја у марту 2020. године, када је Вајнштајн осуђен на 23 године затвора због сексуалног напаствовања и силовања, број жена које су бившег продуцента оптуживале за овај или онај вид злостављања је само растао док се с друге стране све више колега, сарадника и званичних институција недвосмислено од њега ограђивало.

Ако се, на први поглед, нешто може закључити из случаја Харвија Вајнштајна, онда је то да Вајнштајн није имао стварних пријатеља, особа које би се заузеле за њега, чак и из незнања. И поред силнога богатства и славе, када се холивудска медијска машина окренула против њега сви дојучерашњи „пријатељи“ су попут роботизованих манекена само послушали свој програм и одрекли га се. С обзиром да је Харви Вајнштајн крив, то нас и не погађа превише. Са правом би се рекло да је добио што је и заслужио. Но, шта да је Вајнштајн био невин? Ако, сплетом околности, путем интернет претраживача покушате пронаћи особе које су јавно иступале у Вајнштајнову корист, можете пронаћи само чланке о адвокату који је Харвија заступао те оне везане за сам случај. Нико није бранио Харвија Вајнштајна јер нико није смио. За то се побринула медијска елита у стопу праћена од стране милиона присутних на друштвеним мрежама. Једноумље у спрези за медијском доминацијом је функционисало савршено.

Током медијске драме коју је створио и хранио овај случај, скраћеница #MeToo је постала изузетно популарна на друштвеној мрежи Твитер, гдје су се ускоро почеле јављати жене са сопственим искуствима везаним за сексуално напаствовање. Недуго потом, широм свијета почеле су да се подижу оптужбе против мушкараца на високим положајима, што је довело до тога да значајан број њих изгуби посао и углед који су уживали раније. Овај феномен је стекао назив „Харви Вајнштајн ефекат“.

Иако је атмосфера везана за овај догађај таква да осликава жене као жртве а мушкарце као напаснике, изјава глумице Ешли Џуд даје нам увид у много сложеније односе који карактеришу дешавања иза холивудске сцене. Придруживши се мноштву својих колегица, Џуд је открила да је као млађа глумица једном приликом, од стране Вајнштајна, била позвана у његову хотелску собу на Беверли Хилсу гдје ју је дотични дочекао у баде мантилу те од ње затражио масажу. Такође, предложио јој је да га посматра док се тушира.

Ништа од споменутога није силовање, иако је у најмању руку вулгарно и непримјерено. Представљена слика о жртвама и насилницима бива додатно уздрмана признањем госпође Џуд да јој је прва мисао у том тренутку била „како да напусти собу што брже а да не отуђи Харвија Вајнштајна“.

Јасно је да се госпођа Џуд пронашла у непријатној ситуацији, но жеља да не отуђи особу која ствара дату непријатности упућује на истовремену постојање разлике у односима моћи, но и постојање одређених интереса које је Ешли Џуд имала намјеру задовољити. Њена намјера није била да Вајнштајна осуди или оптужи већ да га не отуђи, иако је и сама била свјесна погрешности његовога понашања. Ешли Џуд је напустила Вајншајнову собу но шта са женама које својевољно пристану на интиман однос у замјену за улогу?

Један од најпознатијих глумаца садашњице, Иан Мекелен, је приликом осврта на Вајнштајнови случај истакао да и жене саме сносе одговорност за тренутну атмосферу унутар индустрије забаве. Када је Мекелен започињао своју каријеру, током шездесетих година, глумице заинтересоване за улогу су путем шифроване поруке, обично исписане на њиховим фотографијама, стављале до знања режисеру или пак директору позоришта да су спремне спавати са њима у замјену за улогу. Имајте на уму да говоримо о својевољној одлуци жене да ступи у трансакциони однос у оквиру којег тргује својим тијелом за жељену улогу.

Шифроване поруке се вјероватно данас не исписују на фотографијама, но несумњиво је да постоје жене које се не либе користити своју љепоту како би оствариле своје интересе. С обзиром да је Харви Вајнштајн у једном тренутку словио као најмоћнији човјек у Холивуду, засигурно су постојале глумице које су кроз сексуалне услуге Вајнштајну видјеле свој пут ка успјеху и слави. Корумпирано и назадно понашање свакако, но засигурно није у питању случај силовања или сексуалног напастовања. Оваквим женама је #MeToo тренутак савршено одговарао с обзиром да им се пружила прилика за „прање образа“ тако што ће добровољно ступање у интимни однос са Вајнштајном описати као његово злостављање и силовање, утапајући своје покварено понашање у великој поплави оптужби на рачун мушкараца на положајима моћи.

Сматрати да је овакво понашање одређених жена ограничено на сферу забаве је наивно, тако да се поставља питање шта учинити поводом овога феномена који није непознат нити појава новијег датума. Штавише, о начину на који жене користе физичку привлачност и шарм како би оствариле своје интересе постоји довољно грађе да је британски социолог, Катерин Хаким још 2010. написала књиге на тему под називом „Еротски капитал“. Када се сагледају посљедице оваквога понашања, јасно је да ово питање залази и у сферу коруптивних радњи те се према истом тако и треба односити.

У јеку саме #MeToo кампање, постојали су они који су упозоравали на могуће негативне посљедице ако оправдана борба против неприхватљивог понашања дегенерише у поплаву испразних оптужби праћену озбиљним заступањем тезе да је свим женама неопходно вјеровати без обзира на недостатак доказа. Симон Хедлин, запослен при Харварду, истиче да у случајевима „када је неко поуздано оптужен за сексуално напаствовање, морало би бити уобичајено да се вјерује особи која оптужује“.

Једна од темељних законских ставки, да особа није крива док јој се претпостављена кривица не докаже постоји са добрим разлогом. Неопходност да се оптужба против приватног лица или установе поткријепи доказима није искључива карактеристика западних правних норми нити је осмишљена тек у нашем модерном добу. Упркос корисности ова два законска правила, стиче се утисак да је њихово присуство у свијету након #MeToo проблематично.

Ако прихватимо гледиште које заговора Хедлин, те многи други, долазимо у ситуацију гдје је могуће уништити нечији живот и углед уз мало суза, грцања и доста претварања. Шта је то што ће спријечити групу особа, у нашем случају жена, да организовано оптуже Симона Хедлина за силовање и сексуално напаствовање. Свјесно или не, хардвардски стручњак је сам себи ставио омчу око врата. Заборавио је, некако, да је и он мушкарац. Не може његова ријеч вриједити више него ли „трауме“ његових „жртава“ у добу када се тражи безусловно вјеровање свему што жене кажу.

Позиви на добровољно прихватање правнога самоубиства нису били универзално прихваћени и критиковани су чак и од самих жена. Мишел Малкин, аутор неколико књига те колумниста за пар америчких конзервативних новина наводи како се „скупа цијена „вјеровања женама“ умјесто вјеровања доказима може видјети у стотинама и стотинама случајева невиних мушкараца лажно оптужених за силовање или силовање и убиство, забиљежених од стране Националног регистра ослобођених при Правном факултету универзитета у Мичигену“.
Иако постоји, у значајној мјери, друштвени консензус да је постојање и представљање доказа кључан корак у подизању оптужнице против некога, односно прихватању вербалне оптужбе, доласком на власт, Џо Бајден је одлучио да поново уведе законске процедуре широм америчких факултета и кампуса којима се постиже управо оно што подржавају феминисти и заговорници „вјеруј свим женама“, претпоставка кривње на основу вербалне оптужбе и пресуда без потребе за изношењем доказа у случајевима наводног сексуалног злостављања на универзитетима.

Иако упозорења неколицине хладних глава из 2017. године нису узета за озбиљно, посљедице су на суптилан но широко распрострањен начин стигле на наплату. Годину дана након што је случај Харвија Вајнштајна постао познат јавност те свега што се десило убрзо након тога, истраживање проведено од стране Универзитета у Хјустону је открило да се став мушкараца према женама промијенио у неколико битних сегмената. Према подацима истраживања, 15% испитаних мушкараца је истакло да су мање склони запослити привлачну жену, исти проценат мушкараца би оклијевао запослити жену за позицију која захтјева блиску личну интеракцију са мушкарцима. Скоро четвртина мушких испитаника се сложила са тврдњом да ће, као резултат #MeToo кампање, мушкарци све чешће искључивати жене из друштвених интеракција, док се скоро половина сложила да ће убудуће мушкарци бити мање склони индивидуалним сусретима са женама без присуства треће особе.

Након што је истраживање поновљено 2019. године, с циљем праћења развоја понашања на радноме мјесту, испоставило се да су резултати у свакој сем једне области показали повећање неповјерења према женама. По шаблону покварене плоче, критичари су одмах узмакли у сигурно окружење оптужби за расизам и сексизам у потпуности, чини се, лишени способности да схвате ове рекације мушкараца као сасвим природне у околностима гдје је ријеч довољна да унишит нечији живот, и поред недостатка доказа. Као веома илустративни примјери могу послужити случајеви Брајана Френклина и Брета Кевеноа.

Наиме, Брајан Френклин је служио као полицајац у америчком граду Форт Ворту. У току 1994. бива оптужен за силовање тринаестогодишње дјевојчице што га је чинило не само силоватељом, већ и педофилом. Френклинова казна је била осуда на доживотну робију.

Након 21 године проведене у затвору, бивши полицајац је ослобођен 2016. пошто му је Апелциони суд државе Тексас омогућио ново суђење када се испоставило да је Брајан оштећен јер је његова наводна жртва лагала под заклетвом. Двије године раније, жртва наводнога силовања је признала да је лагала приликом ранијег свједочења, што је и довело до Френклиновог ослобађања.

Од изузетног значаја, у овом случају, је примјетити да Брајанова невиност није тек 2014. постала позната особама које су биле везане за ова дешавања. Дјевојчица која је првобитно оптужила Френклина за силовање је заправо кћерка његових блиских пријатеља. Џон Петерсон, њен полубрат је десет година након првобитне пресуде иступио у корист бившега полицајца, откривајући да му је наводна жртва приватно признала да је све измислила. Дарен МекМун, још једна особа која је свједочила у Брајанову корист, је потврду о неистини оптужбе добио од саме мајке дотичне дјевојке.

Да би стекао право на државно обештећење, Френклин мора прво да поврати статус невиног лица путем правнога процеса, док с друге стране, остаје потпуно нејасно какве ће, ако икакве, санкције да сноси дјевојка која га је оптужила за силовање. Питање одговорности и одговарајућих санкција се такође може и мора поставити у погледу самога тужилаштва округа Тарант које је против Френклина покренуло поступак ослањајући се искључиво на усмено свједочење, упркос непостојању ДНК-а доказног материјала, или пак других облика материјалних доказа.

Највјероватније је веома мало особа некада чуло за случај Брајана Френклина, како у самим Сједињеним Државама тако и ван њих. Случај Брета Кевеноа је изузетно брзо постао познат широм свијета. Кандидован од стране Доналда Трампа како би замјенио старијег колегу у Врховном Суду, Кевено се од почетка кампање пронашао у жижи јавности и није био поштеђен медијских напада од стране оних ненаклоњених бившем америчком предсједнику.

С обзиром на политичку позадину одабира чланова Врховног Суда, несумњиво су оптужбе на рачун Трамповог кандидата биле и политичку мотивисане. Брет Кевено је у септембру 2018. године оптужен од стране професора Пало Алто универзитета из Калифорније, Кристине Форд, за сексуално напаствовање. Према наводима Фордове, она и Кевено су похађали исту средњу школу, а злостављање се догодило у раним осамдесетим приликом једне забаве којој су обоје присуствовали. Фордова тврди да ју је Кевено, који је и према њеним наводима очигледно био под утицајем алкохола, непримјерено додиривао, покушао да јој скине одјећу те јој руком затворио уста након што је покушала вриштати.

Све ово, када се прочита први пут или чује из уста особе која оптужује звучи, но с обзиром на тежину оптужбе неопходно је хладно сагледати ситуацију. Као што је Фордова лоше сама истакла, обоје су били на забави гдје се сигурно пронашла и већа количина алкохола. Сам Кевеноу је био у алкохолисаном стању што је неминовно утицало на његове спосбности расуђивања и самоконтроле. Може ли се то узети, бар дјелимично, као олакшавајућа околност. Несумњиво је од значаја да ли је у току вечери постојала комуникација између дотичне двије особе, те како се дата комуникација може дефинисати. Ако је у питању интимнији однос то је битно знати, с обзиром да мјења природу ситуације. Постоји ли могућност да је Кевеноу, након што није успио да разодјене Фордову, у налету панике додатно подстакнуте алкохолом глупо одлучио да јој затвори уста из страха да не буде у истом трену оптужен за силовање, које се није десило?

Нити једном од ових питања није сврха да послужи као алат за категорично одбијање могуће кривице, но силовање је изузетно озбиљан прекршај који оставља дубоке посљедице како на стварне жртве силовања тако и на особе које су неправедно оптужене за силовање. У оба случаја животи су уништени, мада је начин на који се то испољава другачији. Жртва силовања и особа неправедно оптужена за силовање су свјесни своје суштинске невиности, но однос друштва је у потпуности другачији према једном и другоме, што може и бива злоупотребљено, као што смо уочили у претходном случају.

С друге стране, оно што се истиче као посебно сумњиво у погледу оптужби против Брета Кевеноуа огледа се у неколико чињеница. Првенствено, наводни напад се одиграо прије тридесет осам година. Скоро четири деценије су прошле од дотичне забаве и никада у току свих тих година Фордова није у било каквом облику упутила оптужбе на рачун свога наводног напасника, то јесте све до тренутка док он није постао кандидат Доналда Трампа. Додатну сумњу на искреност госпође Форд баца и чињеница да се први пут огласила по питању наводног напада путем „повјерљивог писма Дијани Фејнштајн, члану Сената САД-а, чија сврха је била да Фејнштајновој осигура податке за које је Фордова сматрала да су важни у процесу евалуације тренутног кандидата за Врховни Суд.“

На основу овога намеће се закључак да је Кевеноуово наводно лоше понашање заправо прихватљиво све док не постане кандидат за високу судску позицију. Питање је да ли би госпођа Форд била овако узнемирена сазнањем да је Брет Кевеноу, сплетом околности, постао тренер женског одбојкашког тима у неком америчком градићу. Можда ако би Трамп био спонзор тога истог тима.

Вјеродостојност исказа о наводном нападу бива даље нагрижена спознајом да се госпођа Форд не сјећа кључних детаља везаних за вече наводног напада. Иако је, приликом давања исказа пред судском комисијом америчког Сената, истакла како „никада неће заборавити“ шта јој се десило те давне вечери, парадоксално, госпођа Форд не може да се сјети ни како је стигла на дотичну забаву, нити гдје је забава била организована, нити пак како се након забаве вратила кући. Особа за коју тврди да се налазила у истој соби са њом и Кевеноуом категорично побија истинитост њених навода.

Људско сјећање је комплексно и са временом неминовно слаби, што потврђује свакодневно искуство већине особа на овој планети. Само неки детаљи и догађаји из наше прошлости остају са нама кроз живот, мноштво других, из овога или онога разлога са временом нестаје. Питање да ли дотична сјећања остају похрањена унутар мозга, те је проблем у приступу датим подацима, или пак заувијек бивају избрисана тежином нових података који људски мозак свакодневно обрађује је у крајњој инстанци, за потребе овога случаја, небитно. Довољно је прихватити да меморије постепено нестају те да је само сјећање веома непоузадно када се говори о дешавањима која су се одиграла прије неколико десетљећа, ако не и година.

Управо због овога је, из перспективе случајева који се баве сексуалним злостављањем и силовањем, изузетно битно злочин пријавити одмах пошто се одиграо. Случај разматран непосредно изнад је веома добра илустрација. Претпоставимо, расправе ради, да је Кевеноу заиста сексуално злостављао Фордову, претпоставимо да ју је чак и силовао. Како је то могуће доказати након скоро четрдесет година? Кренути са претпоставком да Кристина Форд говори непобитну истину је сулудо и опасно. С обзиром да сами темељи права онемогућавају такво дјеловање преостаје истрага која би морала да се базира на доказима и евентуалном свједочењу особа које су присуствовале догађају.

Након четрдесет година, докази који би могли потврдити истинитост оптужбе више не постоје. С обзиром на њихову материјалну природу, карактеристично је да пропадају те су давно нестали, ако су икада и постојали. Сама Фордова се не сјећа кључних детаља везаних за дотично вече и забаву којој је присуствовала. Од свједока који су присуствовали наводном напаствовању, наведена је само једна особа, чији исказ је био у потпуности супротан наводима Фордове. Иако можемо претпоставити да је забави присуствовало више особа, нико није наведен као могући свједок, ако ничега другог, онда бар интеркације између двије кључне особе зарад постављања догађаја у њима одговарајуће околности.

Ништа од горе наведеног није могуће учинити, управо због тако дугог временског периода који је протекао од наводног напада до тренутка када је наводни нападач оптужен. И поред највишег степена добре воље, особа која се води законским правилима не може Кевеноуа прогласити кривим, за то једноставно не постоје основе. Феминисти би у овом тренутку покушали замутити воду тврдећи да се ништа не предузима с обзиром да је Кевенуо мушкараца на високом положају, но правни систем који подржава једнакост сполова, то свето теле феминистичке идеологије, на Кевеноуа и Фордову мора гледати као на једнаке. Управо због тога се женској рјечи не придаје, односно не би смио да се прида већи значај, без обзира што се жена најчећше проналази у улозу жртве.
Након што се свему наведеном дода и политичка позадина читаве ситуације, неострашћен посматрач, на основу информација којима располаже ће највјероватније закључити како је читав случај заправо облик обрачуна између Демократа и Доналда Трампа у оквиру америчког политичког система, који, као и сваки политички систем допушта различите видове политичке игре и политичког притиска.

Зима је 2021. године. У једним новинама из Србије излази чланак посвећен исповијести глумице Милене Радуловић, у оквиру које дотична оптужује свога учитеља глуме, Мирослава Алексића, за силовање. Госпођица Радуловић није била усамљена у својим оптужбама, те јој се ускоро придружила група колегица, и саме наводне жртве сексуалног напастовања или силовања.

У невјероватно кратком периоду вијест да је Мика Алексић силовао Милену Радуловић обишла је читаву Србију и регион. Новине од Љубљане до Скопља су већ, замало па хорски, оптужиле и пресудиле Алексићу. Жуте новине у свим земљама бивше Југославије су се такмичиле чије ће издање да осване са што упадљивијим насловом, био он вулгаран или не, осликавао стварности или не. Медијској олуји су се, као што то и обично бива, прикључиле особе са музичке и филмске сцене, елита индустрије забаве, особе којима измиче схватање да су преплаћени и глорификовани кловнови садашњнице.

Јелена Томашевић, коментаришући случај у емисији „Међу нама“, сматра да је „ово револуција, многе ствари ће се променити у нашем друштву“. Режисер Маја Малетковић, и сама ученица Алексићеве школе, је поручила на Инстаграму „тај злотвор (Мика Алексић) ће платити за сав бол који је наносио и направиће се преседан, не само правни и фактички, него и у свести. Јер не, силовање није допустиво и неће проћи. Педофилија није допустива и неће проћи“. Госпођица Малетковић као да тек сада долази до спознаје како педофилија и силовање нису допустиви. Споменути „преседан“ је саставни дио одгоја свакога дјетета већ вјековима, неко би се усудио рећи, у патријархалним друштвима јасније изражен него ли у либералној утопији савремене елите.

Марија Лукић, позната због случаја узнемиравања у општини Брус, на Твитеру поручује „молим вас, преклињем, пазите шта ћете написати, рећи. Ако нема емпатије и солидарности, боље немојте ништа“. Емотивно обојена молба испуњена орвеловским духом. Свакако, слободни сте исказати своје мишљење о случају, под условом да прихватите постојећи наратив о злочинцу и жртви. Ако ћете већ указати на логичне недостатке или се пак позивати на правне аксиоме, као што је претпоставка недужности док се кривица не докаже, боље да ништа не говорите.

Своје мишљење је дала и Зорана Михајловић, предсједник Координационог тијела за родну равноправност, истакавши како „исповест Милене Радуловић показује колико је сексуално насиље присутно у нашем друштву, али и колико га је тешко приметити и пријавити, јер је перфидно и подмукло“. Као особа на званичном положају госпођа Михајловић би морала остати неутрална, но њена изјава јасно говори да је за њу, Мирослав Алексић већ крив. С друге стране, сам иступ дотичне је окарактерисан парадоксом. Ако је, у српском друштву, сексуално насиље присутно у значајнијем обиму онда је немогуће да је истовремено скривено и тешко уочљиво. Сама тврдња о великој присутности било којег облика насиља побија претпоставку његове скривености с обзиром да особа која износи тврдњу мора то заснивати на одређеним мјерљивим параметрима. У супротном, ради о неистини. Опасност оваквог погледа на питање сексуалног насиља се такође огледа и у индиректним закључцима који се из њега могу извући. Ако је сексуално насиље веома присутно, испоставља се да постоји велики број насилника, а мушкарци су увијек ти којима се приписује дотична улога.

У друштву које прихвати овај наратив, сваки мушкарац на улици постаје потенцијални сексуални предатор а сваки облик понашања, који би се неколико деценија раније могао описати као вид удварања, постаје облик савременог сексуалног напаствовања. Окренути се за женом, зазвиждати, евентуално нешто добацити, прићи самоувјерено на забави или у кафићу, бити тврдоглав у настојању да се стекне наклоност одређене дјевојке, спонтаност у интимним односима, све то постају микроагресије и облици сексуалног напаствовања, иако то очигледно нису.

Овим обликом друштвеног инжињеринга долази се у суморну стварност гдје се сагласност за сексуални однос даје и тражи путем мобилних апликација и пред камерама мобитела, претварајући интимност у трансакцију а људско искуство у робу.

Уредница Блица, Ивана Мастиловић Јаснић, која је и обавила првобитни разговор са госпођицом Радуловић у тексту посвећеном датом сусрету, описујући просторију у којој су се двије жене састале, истиче „каква скромна сценографија за драматичну испосвест која би могла заувек да промени Србију“. У сличном маниру наставља и правни заступник Милене Радуловић, адвокат Југослав Тинтор, који у изјави за Политику наводи како је „отворена Пандорина кутија и након овога случаја ништа више неће бити исто“.

У наставку текста господин Тинтор истиче да „онај који тврди да мора бити материјалног доказа – своди реакцију државе само на она кривична дела која су пријављена истог дана и код којих постоје непосредни физички трагови злостављања. Ни закон, ни судска пракса не подразумевају овакав приступ, у нашем праву не постоји принцип формалне оцене доказа – да је једна врста доказа значајнија од друге, већ квалитет доказа суд оцењује слободно, анализирајући их сваки засебно и у њиховој међусобној вези.“

Оно што се намеће као закључак, један од неколико, изјаве господина Тинтора јесте да, по свему судећи, не мора бити материјалног доказа како би се доказала кривица. Према господину Тинтору, нечије вербално свједочење има исту тежину као и ДНК-а анализа. Иако политолог по професији, аутор сматра да овакво тумачење има далеко више негативних него ли позитивних утицаја на развој правног система Србије. Ако прихватимо изјаву господина Тинтора, одмах се намеће питање како се одбранити од хипотетичке оптужбе за силовање које се одиграло прије дужег временског периода? Као и мушкарци, жене могу да лажу, појединачно или у групама, све негативне карактеристике које се сусрећу код мушкараца сусрећу се и код жена тако да је амерички слоган „Вјеруј свим женама“ ништа друго до флоскула. Како би се судске инстанце требале понашати у овим случајевима, када се годинама након наводног догађаја подносе оптужбе? Непристрасан суд би морао да се води расположивим доказима, логиком и јасно дефинисаним тумачењима прекршаја која су предмет случаја.

Управо из овога разлога је неопходно тешке повреде нечије личности, као што је силовање, пријавити одмах, управо јер дотични злочин оставља за собом материјалне доказе, како на окружењу тако и на жртви и починиоцу. На тај начин, слика догађаја постаје далеко јаснија него ли када се поступак за исти прекршај покрене годинама након силовања. Физички докази заједно са исказом жртве пружају много бољу могућности за праведну пресуду те остављају значајно мањи простор за сумњу према особи која подноси оптужбу. Насупрот ставу господина Тинтора, реакција државе, у недостатку материјалних доказа, се не своди само на случајеве који су истог дана пријављени, но свакоме је јасно да је „маневарски простор“ полицијских и правних органа у значајној мјери шири него ли у случајевима гдје је прекршај остао непријављен годинама.

Осуда жртве од стране друштва, која се често у медијима наводи као разлог за шутњу, једноставно не стоји. Штавише, супротан став је јасно уочљив у бројним коментарима на друштвеним мрежама који су показали нерезервисану подршку госпођици Радоуловић и другим дјевојкама које су јој се придружиле. Сви они који су се критички осврнули на случај су то урадили како би се истакла стварна атмосфера линча, и њене могуће посљедице, генерисана од једног броја медија који су господину Алексићу већ пресудили, прогласивши га кривим за силовање прије него ли су то учиниле правне структуре државе Србије. Илустративан примјер независног и непристрасног новинарства.

Свој осврт на случај у школи Мике Алексића дала је и повјереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић истакавши како „коментари у којима се осуђују жртве које су јавно проговориле о сексуалном насиљу и злостављању, представљају кулминацију сексизма и агресивних стереотипа који су деценијама присутни у нашем друштву“. Упитно је шта госпођа Јанковић подразумјева под „коментарима који осуђују жртве“. Ако постоје коментари којима се истиче безрезервно одбијање представљене верзије догађаја, евентуално се такви коментари могу окарактерисати као неукусни, но по својој природи они нису ништа другачији од коментара који су већ Алексића осудили на вјешање.

С друге стране, могуће је да Јанковићева својом опаском критикује оне који су истакли све рупе у наративу и неправилности у понашању како медија тако и славних личности. Ако је то случај, повјереница Јанковић нема никакав стварни правни нити друштвени преседан на који би се њен коментар могао ослонити. Критика једноумља потеклог са жутих листова различитих новина упитног квалитета је потребна и увијек добродошла. Чак и у случају да постоје коментари који кривицу за наводна дешавања пребацују на плећа Радуловићеве и њених колегица, у чему је тачно проблем. Свако има право на своје мишљење, зар не? Томе нас већ неколико деценија уче наши „пријатељи“ са Запада.

Стиче се утисак да је за госпођу Јанковић позив на праведно и непристрасно поступање, како правних органа тако и медијских организација, „агресивни стереотип“, но агресивни стереотип који позива на праведност је заправо и више него добродошао, у сваком друштву. Изгубити тај стереотип значи одустати од позива на праведно уређење друштвених односа.

Како би осигурала неки вид реалног темеља својим тврдњама, у наставку интервјуа, Бранкица Јанковић се позива на истраживање Београдског центра из 2018. године у оквиру којег је пронађено да од 750.000 коментара на друштвеним мрежама у Србији, чак 15.000 њих садржи говор мржње. Прије него ли се посветимо самим бројкама, неопходно је истаћи да термин говор мржње вуче поријекло, као много других израза и теза упитне или непостојеће вриједности, из либералних кругова на Западу. Иако чак ни у самим Сједињеним Државама не постоји законски прихваћена дефиниција говора мржње, то није онемогућило настанак квазидефиниције довољно фексибилне да се може прилагодити и промјенити по потреби општега љевичарског наратива. Из праксе у Великој Британији и Сједињеним Државама можемо уочити да је говор мржње ништа друго до алатка којом се онемогућава изношење мишљења супростављених или другачијих од прихваћене либералне пропаганде.

Чак и у случају да је свих 15.000 раније споменутих коментара било негативно и од просјечне особе могло бити лако препознато као кометари који заиста одишу мржњом, они представљају само 2% од укупног броја обрађених коментара. Коментари лишен било каквог облика говора мржње чине 98% текстуалног саобраћаја на друштвеним мрежама у Србији. Овде не постоји проблем, сем у прецизној дефиницији говора мржње, тако да читава конструкција коју је подигла госпођа Јанковић постаје неодржива.

Сплетом околности, госпођица Радуловић већ располаже сценаријем за серију која ће се бавити наводним дешавањима у глумачкој школи Мике Алексића. Више него занимљиво, посебно када се узме у обзир да квалитетан сценарио није нешто што настаје у неколико седмица. Ако претпоставимо да је у питању квалитетан сценарио, логично изгледа да је госпођица Радуловић радила на њему већ дуже времена, много раније него ли ће изаћу у јавност са својим оптужбама на Алексићев рачун. Оно што је у почетку била трагична исповијест постаје, на неки начин, својеврсна промоција нове серије, те поприма један помало приземан комерцијални карактер.

У оквиру медијске драме која је пратила случај Алексић, могло се уочити да је један дио коментара био повезан идентичним погледом који је, кроз наводне преступе Мике Алексића, негативно сагледавао Српску православну црвку, читаво српско друштво те мушкарце као пол. Ово је од кључног значаја. Позив на промјену Србије, присутан у великом броју изјава наведених раније у тексту, проналази своје оправдање у наводима о широко распрострањеној култури силовања унутар српског друштва.

Најилустративнији примјер овога, у најмању руку подлог, напада на све мушкарце јесте коментар режисера Срђана Драгојевића да је „овај страшан злочин нешто што је, заправо, матрица на коме читаво српско друштво почива“. Да не би било неспоразума ко је овде заправо зликовац, господин Драгојевић појашњава како око себе „имамо хиљаде тобоже зрелих и одраслих бића која пристају на исти овакав однос, на архетипску фигуру патријархалног „Оца“ који читавом друштву чини управо оно што је радио овај ужасни, манипулативни предатор“.

Драгојевић очигледно није штедио критике, но осјећа се недостатак логичке повезаности и присуство емотивне задојености у његовим осудама. Због једнога случаја режисер не оклијева у најширим могућим оквирима осудити српског мушкарца. Небитно је постоји ли Драгојевићев „Отац“ као одређена личност, напад није усмјерен према појединцу већ према самој институцији и улози оца, с обзиром да, ако пратимо логику изјаве, отац је тај који угњетава управо због тога што је патријархални отац. У неколико реченица и мало вербалне гимнастике, Срђан Драгојевић је, чини се, поистовјетио српског оца и силоватеља.

Закључак је више него јасан. Ако се залажете за поштовање и вредновање улоге оца, каква је она традиционално, ви подржавате силовање. Како се може закључити нешто друго? Занимљиво да Драгојевић критикује „гледање свога посла“ иако је такво понашање карактеристичније за атомизована индивидуалистичка друштва Запада него ли друштва која се карактеришу као колективна.

Силовање као матрица српскога друштва је израз који оставља утисак да је господин Драгојевић рекао нешто оригинално, но његова опаска је ништа друго до препакована флоскула западних либерала позната у Сједињеним Државама под називом култура силовања (rape culture). Ако већ желимо, објективно, уважити тезу да унутар једнога друштва постоји таква монструозна деформација која би оправдала назив култура силовања, неопходно је задовољити неколико услова који произилазе из саме дефиниције појаве, дефиниције која се лако чита из самога назива.

Култура се може дефинисати као широко распрострањен и уопштено прихваћен систем обичаја, институција и видова понашања унутар којег сваки члан друштва учествује те којему сви, или пак убједљива већина, чланова друштва дају легитимитет и вриједност. Сам термин потиче од латинског израза „colere“ који се може превести као узгајати, штитити или поштовати. Термин култивисати, више везан уз пољопривреду, близак је појму култура и може се дефинисати као радња којом се одређени објекат његује и штити у сврху његовог развоја и постизања пунога капацитета. Кључни елеменат култивисања јесте вријеме с обзиром да култивација увијек изискује одређени временски период прије него ли резултати постану очигледни.

Под силовањем подразумијевамо чин у коме долази до насилног сношаја, односно пенетрације жртве мушким репродуктивним органом, или предметом другачије природе, од стране једног или више силоватеља. Нагон за самозаштитом жртве обично бива поткопан путем пријетњи физичким насиљем, пријетњом смрћу или пак различитим видовима уцјена које се одражавају на друштвени статус жртве или њен приватни живот.

Ако прихватимо тезу да култура силовања постоји, за потребе овога текста, постаје неопходно извршити синтезу термина дефинисаних изнад након чега се, логично, испоставља да је култура силовања широко распрострањен друштвени образац понашања, дуго времена прихваћен, упражњаван и, што је најбитније, његован и подстицан од свих чланова друштва (укључујући и саме жене) који дозвољава мушким члановима друштва интимне односе са било којом женом из исте заједнице, без обзира на њен статус или њену вољност за учествовање у датоме односу.

У различитим периодима људске историје статус жене је био другачије дефинисан, но у сваком од њих постојало је јасно схватање да је жена у браку у интимној вези са својим супругом те да између супружника постоји одређена емотивна повезаност коју је, зарад стабилности друштвене заједнице, забрањено нарушавати.
Управо из овога схватања произилази траума силовања, не само за жену већ и за мушкарца емотивно везаног за жртву силовања. У бруталним периодима античке и средњовјековне историје, силовање је било схваћено као саставни дио ратовања, иако се увијек негативно посматрало у контексту сопствене заједнице. Жене сопствене групе су морале бити заштићене од силовања, но жене страних заједница су биле дозвољене жртве силовања управо због емотивне трауме и понижења кроз које пролазе оба члана брачне заједнице када се силовање догоди.

У случају стварнога постојања културе силовања, она би морала бити образац понашања који се преноси са генерације на генерацију дужи временски период. У датом преносу овога културног образца учествују и жене које не само да прихватају силовање од стране непознатих мушкараца као нешто сасвим нормално већ и своје кћерке уче том схватању. Отац такође учествује у преносу друштвеног обрасца тако да истовремено син прихвата понашање силоватеља као уобичајено и читава породица, као основна јединица друштва, постаје расадник ове чудовишне праксе. Штавише, ако прихватимо све наведено изнад, инцест такође постаје сасвим нормална појава с обзиром да син и отац могу у сваком тренутку ступити у интимне односе са мајком или кћерком.

Један од, могуће, најважнији аргумената против постојања наводне културе силовања јесте да друштво унутар којега би стварно постојала таква култура не би познавало нити категорију силовања нити категорију инцеста. Обје радње би биле сасвим нормалне и широко друштвено прихваћене.

Ако постојање културе силовања подигнемо у глобалне оквире, и прихватимо је као стварност, жена губи сваки значај с обзиром да постаје вољни учесник у репродукцији сопственог претварања у објекат док сваки мушкарац постаје отворени силоватељ који не само да има вољу силовати жене већ губи сваку емотивну везу са сопственом супругом коју види као ништа друго до предмет за уживање, своје и других мушкараца, с обзиром да је сам прихватио норме културе силовања које сваку жену потчињавају сваком мушкарцу. У оквиру овога сценарија, постоји више повезаности између два мушкарца који се никада нису сусрели него ли између мужа и жене, ако у овако болесно конструисаном друштву уопше можемо говорити о постојању брака.

Ово је, ако судимо по изјавама господина Драгојевића, наводна матрица на којој почива српско друштво. Довољно је летимично погледати развој српског друштва кроз историју и његов облик данас да би се уочила потпуна бесмисленост Драгојевићевих навода. Нити у Србији постоји култура силовања нити је икада силовање постојало као централни мотив некаквог културног шаблона у српским земљама.

С обзиром да слика коју Драгојевић и њему слични цртају представља дистопијску представу нашега друштва окарактерисану веома ограниченим додиром са стварним, неминовно се намеће питање позадинских мотива особа које, као што смо раније примјетили, једним гласом позивају на промјену Србије, при чему сама промјена остаје недефинисана и магловита. Штавише, питање мотива добија више на значају када се узме у обзир да случај Милене Радуловић не постоји у вакууму.

Десетак дана након што се у јавности појавила вијест о дешавањима у школи глуме Мике Алексића, на Ади Хуји у Београду, дјевојчица од једанаест година је силована од стране малољетника ромске националности који су је претходно опљачкали. Шутња медијске и естрадне елите по овоме питању изазива знатижељу, у најмању руку. Гдје је испарила сва она арогантна самоправедност тако јасно видљива само десетак дана раније? Је ли могуће да је проблем у идентитету жртве? Милена Радуловић је кћерка богатих родитеља, члан елите, дјевојчици са Аде Хује аутор није успио ни име пронаћи.

Постоји ли могућност да је читава драма око Алексића ништа друго до покушај особа гладних пажње да уграбе што већи дио колача популарности? Кликови и лајкови, то је битно. Када се подвуче црта, силовање је силовање, зар не? Ко је жртва није битно.

Можда проблем лежи у особама које су починиле злочин. Медијска машинерија је у рекордно кратком времену осудила Мику Алексића, Србина, и преко њега кренула у напад на читаво ткање српскога друштва. Ништа слично се није десило у случају са Аде Хује, није политички коректно, ипак су Роми мањина, и као што нас уче „пријатељи“ са Запада, мањине увијек могу бити само жртве. Ако и постоје одређени проблеми у мањинским заједницама, то је наравно кривица већине и система који постоји како би искључиво угњетавао мањине, по логици западних либерала и њихових копија у другосрбијанским круговима.

Неко би се могао, са правом, запитати гдје је активизам феминистичких организација, гдје је незадовољство и бјес, гдје су радионице, округли столови и активности којима ће се феминистичка идеологија уводити у ромску заједницу, или је то ипак недопустиво задирање у културни образац ромске мањине у Србији. Постоји ли можда култура силовања у оквиру ромске заједнице? Ако пратимо раније наведено мишљење господина Драгојевића, мора постојати, довољан је само један случај.

Није на одмет подсјетити на случај Горана Јевтића који је свој епилог, трагикомичан какав је, добио у току прошле године. Наиме, у току 2014. Јевтић је тада четрнаестогодишњег дјечака Луку Крчевинца приморао на сексуалне радње у тоалету сомборског Народног позоришта. За овај прекршај Горан Јевтић је добио казну од десет мјесеци у кућном притвору. С друге стране, мук медијске и естрадне елите Србије. Горан Јевтић је ипак један од њих. Поруке подршке младићу су непостојеће. Не оглашава се повјереница за заштиту равноправности, нити предсједник државе, нема подршке од стране НВО сектора. Правници не истичу како након овога ништа неће бити исто, нити се пак из оквира своје струке осврђу на проблематику дужине и облика казне.
Која је разлика између Јевтића и Алексића у контексту њихових случајева. Обојица су из области глуме и умјетности, вјероватно су се кретали у истим или веома блиским друштвеним круговима, походили и учествовали у истим дешавањима. Обојица су оптужена за сексуално злостављање дјеце, односно педофилију. За разлику од Мике Алексића, Јевтићева жртва га је одмах пријавила, као што и треба, но случај се отезао чак пет година. Ако Горана Јевтића узмемо као представника српске либералне опције, зашто не критиковати читаву дотичну групацију кроз поступке једнога појединца? Можда би и требало. Истој опцији није био никакав проблем представити читаво српско друштво, и све темеље на којима се оно развило, као назадно и проблематично користећи се наводним злочинима једнога човјека.

У току 2019. године једна од истакнутијих особа из НВО сектора у Србији, Биљана Србљановић, се огласила по питању случаја Јевтић истакнувши како се ради „о јавној хајци на човека, која лако може да прерасте у трагедију. Јевтић је осуђен за кривично дело „недозвољене полне радње над немоћним лицем“, а не за педофилију, за коју му није суђено, не за силовање“.

Госпођи Србљановић, као и западним градитељима утопије, проблем је „хомофобно“ српско друштво, а не сам чин злостављања. Није педофилија нити силовање јер Јевтићу није суђено за те прекршаје. Како се само у детаље прати слово закона. Као што се може уочити, Србљановић ту барата са различитим облицима недозвољених полних радњи, проналазе се разлике, ништа није црно и бијело, већ као из романа, све је у нијансама сиве. Јевтић је ту стварна жртва. Наравно да јесте, та како би могло бити другачије?

Као што се огласила по питању случаја Јевтић, госпођа Србљановић није могла не прокоментарисати случај Алексић, истакнувши на својој фејсбук страници како „сексуални злочин, а посебно силовање, ово је веома важно разумети, није секс. Оно је насиље које за средство има полни однос, нежељени и недозвољени додир, блудне радње које нису себи сврха: силоватељ пре свега врши насиље над личношћу жртве, подмукли атак на њену душу и биће, на њену људску вредност, поништавање свега што она представља као особа“.

Да нам није госпође Србљановић, не би ни знали шта је силовање. Према дотичној, силовање је и нежељени додир. Када муж додирне своју супругу након свађе он њу, ако је судити према цитату изнад, силује. Силовање као злочин добија све магловитију дефиницију. Ипак, став Србљановићке према случају Алексић може понудити пар занимљивих питања, посебно када се обазремо на емотивно обојено појашњење силовања. То је „подмукли атак на њену душу и биће“, „насиље над личношћу жртве“, „поништавање свега што она представља као особа“.

Није никакав проблем изаћи госпођи Србљановић у сусрет те се сложити са њеним описом утицаја силовања на жртву. Сада се поставља питање, шта са другачијим злочинима гдје се дешавају исти процеси. Шта ако је Мика Алексић невин? Није ли читава хајка на њега, прозивање путем медија те позивање на његову смрт „насиље над личношћу жртве“? На простору читаве бивше Југославије, Мика Алексић сада слови као силоватељ и педофил. Ако је Алексић био строг и понекад вулгаран према својим ученицима, није ли дивљање медијских портала и оптужба за силовање и злостављање „подмукли атак на његову душу и биће“? Школа Мике Алексића ће остати на злу гласу након што случај буде окончан, сам Алексић ће заувијек бити обиљежен овим дешавањима, и у случају да буде осуђен, читава његова каријера ће пасти у сјенку овога тренутка. Никакав проблем, ако је Алексић заиста крив.

Но шта ако је Алексић невин? Није ли већ донесена пресуда о кривици Мике Алексића, од стране медија, невладиног сектора и естрадне елите, укључујући и опаске Биљане Србљановић, поништавање свега што Мика Алексић представља као особа? Хоће ли се Алексићу поновити случај раније споменутог полицајца из Сједињених Држава који је након двадесет једне године у затвору доказао своју невиност? Помало јеретичка размишљања у тренутној атмосфери, но као одговор на коментар Србљановићке, ова питања се намећу скоро сама од себе.

Питање које се такође намеће јесте каква се казна може очекивати за Милену Радуловић и њене колегице ако се испостави да је Алексић криво оптужен? Према наводима одбране, чак 436 свједока је спремно да стане у одбрану господина Алексића. Вајнштајна није бранио нико, у Алексићеву одбрану ће, по свему судећи, стати скоро пет стотина особа.

Стиче се утисак да би случај Алексић требао евентуално послужити као одскочна даска за дубље задирањи у мушко-женске односе унутар српскога друштва путем утицаја на промјену правних норми и дефиниција. Већ се сада говори о закону који ће легализовати истосполне бракове на територији Србије иако је по самом уставу државе брак дефинисан као заједница мушкарца и жене. Такође се поставља питање како тренутни премијер, Ана Брнабић, која се налази у истополној вези, може са својом партнерком да изврши усвајање дјетета?
Приликом интервјуа за Нови Стандард, декан правнога факулета у Новом Саду, господин Бранислав Ристивојевић је изнио своје мишљење о могућем исходу случаја Алексић са којим се аутор слаже с обзиром да се савршено уклапа у шаблон постављен од стране западних либералних слојева, са посебним нагласком на феминистичке организације, током #MeToo кампање.

Декан Ристивојевић, повукавши паралелу са дешавањима у Сједињеним Државама, које смо у првом дјелу текста детаљније образложили, истиче да је пратио случај Вајнштајн јер „је очекивао да ће то довести до одређених промена у кривичном праву. Није их било у Сједињеним Државама, где је избио случај, али било је у другим државама Европе. Рецимо, 2017. иновиран је немачки казес са новим кривичним делом, а то је силовање без принуде. И видећете да ће врло брзо неко, ко посматра овај случај Алексић, можда тражити иновирање нашег кривичног права у том правцу иако по мени је то лоше, то кривично дело отвара више могућности за злоупотребу него што је реално неопходно јер у том случају се терет доказивања пребацује на оптуженог…Управо је и конструисано то кривично дело да би терет у односу два лица пребацило на мушкарца…Ми смо овде од заштите жене, отворили један простор у којем жене могу да се заштите од полног односа у који не желе да уђу, али из било ког разлога нису у стању да активно демонстрирају своје неслагање, до ситуације у којој ће врло лако неко коме се не свиђа полни однос моћи да оптужи онога с ким је до јуче добровољно ступио да те добровољности није било…До чега ће то довести? Довешће до удаљавања између полова“.
Истовремено, исход случаја Алексић може послужити као вид теста за стварни степен неутралности и непристраности судства у Србији, те досег утицаја који невладин сектор има на доношење правних норми и обликовање правнога система у држави. Медијска кампања која је пратила случај Алексић могла би се схватити и као вид притиска на правне органе државе Србије да не поступе у складу са принципом праведности већ у складу са сликом представљеном од стране НВО сектора и појединаца повезаних с њим.

Као што се може уочити, узевши у обзир више пута поновљени позив на промјену Србије, виктимизацију жена и демонизацију мушкараца, те нападе на српско друштво у цјелини, случај Алексић има више додирних тачака са дешавањима у Сједињеним Државама и већ сада је очигледно да је овај случај изашао ван чисто правних оквира те да се користи као средство утицаја с циљем остварења друштвеног инжињеринга путем извитоперења законских норми.

Раније у тексту смо навели више примјера како америчко друштво дискриминиште мушкарце путем, можемо тако рећи, феминизованога правног система који је у неким областима отворено наклољен женама.

Резултати оваквог односа према мушком полу се јасно могу уочити у рекордном малом броју склопљених бракова. Овај тренд прати висок број самохраних мајки, што као феномен негативно утиче како на психичко тако и физичко здравље мајке и дјетета, но и оца који жели учествовати у одгоју свога потомства. Без миграције, Америка би имала негативан прираштај с обзиром на ниску укупну стопу фертилитета. Негативне посљедице се такође огледају у повишеном броју самоубистава, депресије и других облика физичких и психолошких поремећаја у мушкој популацији, без обзира на узраст, те изласку мушкараца из сфера образовања, рада и друштвених активности.

Увести исте правне норме, које су у значајном степену довеле до распада мушко-женских односа унутар Сједињених Држава, у српско друштво само због једнога случаја, који је и сам упитне природе, те медијске кампање жутих новина свесврдно подржаних од НВО сектора значило би жртвовати нормалне и природне односе између сполова зарад идеологије која дегенеративно дјелује на стабилност и кохезију друштвенога ткива те води ка његовом распаду и метастазирању у неодрживе облике окарактерисане аутодеструктивним тенденцијама.