Третман реалности

Пише: Данијел Михић

Људи овог времена и простора су попут сухог лишћа које сваки вјетрић може да преврне и поремети. Без вјере и наде, запуштени од друмскоразбојничких квазиелита који не брину о оплемењавању народа већ само о искориштавању и слуђивању истога, без обзира на цијену и посљедице.

Одмах граби сада и све, а послије ће већ неко други мислити о наплаћивању дугова и исправљању минуса. Све подјарми и урином означи сваку територију, сферу, слој, погачу народне судбина расјеци на крупни интерес јаких и ситнији интерес средњих демократ-феудалаца, а остатак (већину) народа одбаци као буљук кметова који безвољно и бесциљно тумарају, док чекају на напредовање у каријери, правду и лијечење, слијепи код очију, од немила до недрага. 

Такав џиновски, огладани окрајак бесперспективног народа, који није хтио, смио или знао да игра по прашумским правилима родовско-племенских господара и њихових крупнијих или ситнијих властелина, а није већ потражио смисао ни негдје другдје, препуштен је „третману реалности“, у виду кладионица, алкохола, пасивног или активног насиља, ситних превара и оно што се посебно истиче као проблем посљедње деценије, опсједнутости виртуелним свијетом. 

„Рецепт“ поменутог „третмана“ који се овдје користи, прелијева се полако и на остатак Западне цивилизације. Сиромаштво смислом и ружноћа коју су створили или препумпали медији, допуњава виртуелна фатаморгана, познати универзум као маглом пресвлачи неки нови „метаверзум“ – муњевито унапређење друштвених мрежа са циљем да још безнадежније окују кориснике уз њих. 

На све оно што се лоше дешава око особе, она ће све чешће да реагује повлачењем у свијет фантазије, тако ће одлазак до продавнице или посла постати тек гадљива и пролазна ствар, док се не почне радити трајно „од куће“ одакле ће се све потребно моћи наручити једним кликом. Оно шта је напољу виће неће бити ичији проблем, свако ће свој мозак већ умочити гдје пожели. 

Ишчушан из природе, шчепан технологијом, човјек ће постати потпуно, не само равнодушни него и добровољни роб, било какво „таласање“ у реалности, против небулозних и штетних одлука политичара, који спроводе ко зна шта, у ко зна чије име, који лажу, краду и урнишу будућност покољенима, које тек требају да изникну и поникну, постаће ствар неке тамо мучне прошлости којем се данас још баве тек тамо неки искомплексирани згубидани, жељни пажње који „виде само црно“, који нису срећни што не страдају попут своје бабе, што не гладују као дјеца у Африци, нити „чињенице“ да је свудје исто и да су сви и заувијек исти.

Порука за све који још увијек стењу под стегнутом гушом је недвосмислена: борба за боље је узалудна, неразумна и потенцијално опасна.

Нађи себи смисао у једном од понуђених третмана и зачепи заувијек, док ти живот не исцури и док се и званично не укопаш! Тада ће бити најбољи, када свој ситни посјед на газдином феуду уступиш неком новоме неталасчићу кога ће власник јахати и черупати немилице!

 За његово и народно добро, разумије се.