Хулиганизам – лажно навијање и деструкција спорта
Спорт као масовна друштвена појава која плијени пажњу великом броју популације представља јако важну улогу код појединаца, али и групе. Спорт има вишезначајну друштвену компоненту и као такав занимљив је за разна научна разматрања. Данас се за спорт интересује скоро па половина човјечанства. Он је фактор хомогенизације оба пола, и старих и младих, превазилази и државне и националне, културолошке и вјерске разлике. Наравно, када је ријеч о правим спортским надметањима, ако искључиво хулиганизам и злоупотребу спорта у ове или оне сврхе.
Поред свог општедруштвеног значаја спорт позитивно утиче и на појединца. Промотер је здравог живота, рада, пожртвовања и одрицања за позитивне друштвене вриједности. Спортисти могу да послуже као одличан узор младим људима како труд и рад увијек доносе позитивне резултате.
Спорт можемо посматрати са различитих аспеката. За спортисте, спорт је бескомпромисна, исконска борба за побједу или за освајање рекорда. Тренери га резонују као својеврсан стил живота и константно подучавање и рад са спортистима. Док је за навијаче и посјетиоце спортских манифестација спорт својеврсна драма, неизвјесност исхода борбе између екипа или супростављених појединаца. На крају, са социолошког аспекта, спорт је средство задовољења потреба у спортској борби, могућност реализације и спољни агресивни инстикт, могућност да се испусти вишак енергије и негативних емоција.
Но, за савремена социолошка, правна, криминолошка а посебно психолошка научна истраживања нарочито је занимљива појава насиља на спортским манифестацијама и такмичењима, које као такво својим негативним утицајем јако лоше утиче не само на спорт, већ уопште на друштво у цјелини. Ријеч је о хулиганизму.
Неизоставан дио сваког спортског такмичења, било да је ријеч о појединачним или тимским спортовима, свакако су навијачи. Навијачи су јако битна компонента у читавој причи и самом успјеху спортисте или тима. Они су та психолошка компонента која игра посебну улогу за појединца и групу. Међутим, уколико навијачки нагон прерасте у деструкцију и насиље, та појава не само да штети имиџу спорта већ је, као што смо рекли, и деструктивна по читав друштвени апарат. Иако се на први мах сматра тако, хулиганство није продукт савременог времена данашњице, оно своје негативне корјене веже далеко у историју, чак и до античког периода. Наравно, данас оно има своје савремене облике испољавања и узорка. Посљедице хулиганизма су различите, почев од материјалне штете до људских жртава. Карактеристика насиља у склопу навијачких хорди огледа се у масивности и формирању својеврсних хулиганских банди. Колективна свијест хулигана у сржи је деструктивна и девијантна ако је ријеч о малољетницима. Хулигани, било да је ријеч о појединцима или организованим квази навијачким групама својим понашањем шаљу искривљену слику о спорту као социјалном апарату који има увезујући и социјализацијски фактор. Хулиганима није ни до спорта ни до навијања, њихов крајњи циљ јесте деструкција и насиље. Ријеч је о појединцима који своје криминално понашање не могу или пак не смију испољавати самостално, већ се под окриљем групе прикривају и испољавају своју деструкцију вођени масом.
Вишеструки су узроци насилничког понашања и хулиганизма. Данас, у савременом друштву долази до комерцијализације насиља гдје је оно потпомогнуто масовним медијима који су лако доступни свима. Насиље на спортским трибинама посебну улогу има ако су у питању међунационална спортска такмичења. Па тако, са спортског бојног поља нетрпељивост се преноси на национални ниво и насиље као такво добија свој национални идентитет и карактер. Ова појава „националног насиља“ карактеристична је и за националне државе, каква је и Босна и Херцеговина, којој, ако се дода ратна прошлост, представља одлично тло за подјеле по овом и оном основу, а које се могу истицати на масовним скуповима какви су спортска такмичења. Свједоци смо немилих догађаја, нарочито на фудбалским утакмицама, када се и прије самог спортског догађаја подигну тензије на највиши могући ниво. Наравно, својих пет минута ту имају хулигани који сву своју енергију усмјеравају ка насиљу и деструкцији. Ти и такви догађаји често су пропраћени националним симболима и обиљежјима, а не тако ријетко чак и вјерском иконографијом.
Нити то понашање допрноси позитивној промоцји спорта, нити су ти и такви људи национално освијештени. О религијској свијести тек да не говоримо. Често они себе промовишу и декларишу као велике „националне синове“ вјерујући да ратнохушкачка реторика или парола која позива на убиство другог и другачијег, њега чини већим и величанственијим. Напротив, чини га униженим и малим.
Уништавање имовине, пљачке, паљевине, а све под плаштом навијања и подршке свом клубу само су лажи и манипулације криминалаца у покушају који се сакривају у навијачкој маси. Њихово понашање све више и више опструише и сабија у страну искрене љубитеље спорта који у њему виде промотера позитивног система вриједности живљења. Хулиганизам и насилничко понашање здраворазумно не можемо доводити у везу са навијачима који искрено и срцем навијају за свој клуб или појединца. Нипошто не смијемо читаву групу добро организованих људи који срцем навијају за свој тим поистовјећивати са оном другом групом која себе такође назива навијачима, а који су уствари криминалци на трибинама. Између хулигана и навијача нема знака једнакости. Напротив, стоји велики знак разлике. Спорт као стално надметање буди у човјеку адреналин и распламсава ватру навијања и љубави, али ни на који начин не смије нити треба да промовише насиље и хулиганизам.
Нажалост, уживо или у медијима скоро па свакодневно можемо да видимо све више и више насиља на спортским теренима, деструкције, криминала, неспортског понашања, па чак и политике, и свега онога што спорт као генератор позитивне енергије чини оним што он није.
Јасно је да се хулиганизам и насиље на спортским теренима, и око њих јако тешко може искорјенити, да све већи број људи избјегава масовна спортска окупљања управо из бојазни од насилничких хорди разјарене масе. Деструкција на спортским теренима која је нарочито изражена на међунационалним такмичењима поприма тако озбиљне размјере да се подижу тензије до усијања, гдје чак и државна политика има свој удио. Негдје је напад организован и не даје му се хулигански карактер јер се поистовјећује са читавим народом (често са српским) а негдје се вјешто, политички, ограде и читаву кривицу ставе на шачицу ексремних хулигана. Хулигани су добили и националне префиксе али се ти префикси скидају и стављају по потреби, зависно који је циљ и намјера карактерисања неког насилничког понашања. Да ли има за циљ деградацију и сатанизацију читаве нације или се ипак своди на „деструктивно одговорне појединце и групу“. Око тога већ одлучује политика.
На сву срећу, имамо дивне спортисте, појединце и спортске колективе који упркос свему имају добре резултате и своју државу и народ представљају у најбољем могућем свјетлу на европским и свјетским такмичењима, окићени златним медаљама. Такви људи прије свега заслужују наше поштовање, али и здрав однос у смислу навијања и подршке за њихову жртву на спортском терену или борилиштву. Никаквим насиљем нећемо помоћи ни спортистима ни спортским колективима већ ћемо, напротив, само нарушити углед једној од најздравијих и најљепших друштвених појава, а то је свакако спорт.
Навијајмо и бодримо срцем, а не песницама.
Вама, који евидентно имате вишак енергије и трошите је у погрешном смислу, испољавајући деструктивно понашање, топло савјетујем да, активно или рекреативно, тренирате неки спорт, и сву своју енергију усмјерите на борбу за пехар или медаљу, а никако за насиље и деструкцију.
