Суб. дец 3rd, 2022

Чије је (моје) Сарајево данас?

Пише: Владимир Васић

Сарајево, чудесан град, угњежденo испод падина Требевића, умивено Миљацком, закриљено Игманом у долини успомена, вијековима исписује странице историје. Чије је Сарајево? Преобразило се. Преобразили га неки духови прошлости. Као да се иза сваког ћошка чује вапај Срба Сарајлија „није нам овдје добро бити“. Одзвања Чаршијом.

Колико те само пута газила војна чизма, малени граде, колико те само пута квасила суза уплаканих мајки, колико су те само клели и проклињали, а ти и даље само нијемо ћутиш и исписујеш странице историје. Колико си се само пута преобразио вољени граде. Колико ћеш се још пута преображавати. Зашто?

Није ли се, ваљда, читаво Сарајево свело на Башчаршију? Баш…баш као да се у том граду сем звекетања чекића о бакрени лим неуморних ковача, нису и не чују и црквена звона. Памти Сарајево много више од ударца чекића о лим. Сарајево је много богатије и од дућана и махала, бентбаша и хамама, вриједније и од кахве и рахат локума. Халали, али и памти и нека другачија времена. Исписани су сарајевски ћитаби историје разним догађајима.

Памти Сарајево и онај вакат заједничког живота са хришћанима. Памти и аге и бегове и којечије димискије (сабље). Није Сарајеву стран ни џемат ни парохија, ни свештеник ни ефендија.

Памте сарајевске улице и некадашњу литију, четрдесетих година, на челу са патријархом српским Германом и са, сада светим, Петром митрополитом Дабробосанским. Памте сарајевске улице, још дубље у историју, и дефиле надвојводе Франца Фердинанда, и акт занесеног сарајевског младобосанца Гаврила. Атентат. Пуцањ. Рат. И опет, атентат, пуцањ и рат. Памти историја и сарајевски атентат Гаврилов који је по многима био окидач за рат. Но, памти добро и сарајевска јалија и чаршија још један атентат који бјеше, по многима само не по Бошњацима, окидач за рат. Овај пут деведесетих година.

Гдје је Сарајево данас? Сија ли некадашњим сјајем?

Свјетлост слабашна и пригушена. Историја исписана и заборављена. Као да се и данас осјећа неки барутни смрад у Сарајеву. Као да се на неком невидљивом платну смјењују слике сарајевских атентатора и догађаја између два сарајевска пуцња у рат.

Истина, тешка је историја овог малог града. Често пута крвљу исписана, често пута мржњом окована. Богата је сарајевска, крвљу покапана, ризница успомена.

Као да ти није било довољно рата и крви, те ти се крв и рат опет и опет изнова дешавају.

Црним словима, у књигу историје, записане су деведесете године. И опет неки нови Сарајевски атентат. Опет неки нови сарајевски атентатор. И опет пуцањ у рат. Само што ондашњи пуцањ, деведесетих, није био пуцањ у окупатора већ пуцањ у брата, комшију, пријатеља. Сарајевски јалијаш и чаршијски шанер и криминалац постаде нови атентатор сарајевски. Скромни српски сват постаде окидач новог сарајевског крвопролића. А атентатор, ни по чему не бјеше сличан ономад млађаном сарајевском бунтовнику и револуционару Гаврилу који је пуцао из принципа са жељом да ослободи град. А овај, деведесетих, атентатор мучки и подло упери пиштољ у српског домаћина, са циљем да ослободи Сарајево, испоставиће се, од Срба. И ослободили су га, у Сарајеву скоро па и да више нема Срба.

Нема нас, одрекли смо се града на Миљацки. Одрекли смо се и омрзнули оно што и нама припада. Није Сарајево само чаршија. Не заслужује га само сарајевска јалија. Зашто га се одричемо, као да није наше? Јесте, наше је, таман толико колико и ваше, по Богу јединоме и у Њему и кроз Њега, браћо. Црквена звона са православних храмова и данас свједоче да је Сарајево и Српско. Неће нити је икада, звоно сметало гласу мујезина. Сметају нам неки духови прошлости. Сметају нам сарајевски јалијаши који хоће Сарајево по својој мјери да кроје. Сарајево, у коме мјеста нема Србима. Коме смета, ако је уопштте више и има, сарајевска мултиетничност? Коме сметају сарајевски Срби, коме могу бити пријетња и опасност, та шачица људи која је остала досљедна своме граду? Зашто чинимо услугу чаршији и сарајевској јалији одричући се, као некада Петар Христа, града који је и наш? Не знам колико пута смо се одрекли, али знам да смо много пута више горко заплакали. Одричемо се не само Сарајева него и Босне. Има болан Босне, има и Сарајева, довољно је и дугачко и широко да сви у њему, под небеском капом, живе, али све је мање Срба у њему.

Чије је данас Сарајево, коме смо га то предали у руке и зашто га се одричемо као зле коби? Газе данас Сарајево разне чизме, али Бога ми, све више и више, из дана у дан, и арапске сандале. Чаршијa као трг Тахрир! Као да је Каиро, а не срце Босне. Миљацка као Еуфрат. Сметаше вам браћо, ако браћа још јесмо, ономад Срби. Сметају ли вам, болан, данас тамнопути браћа Арапи? Са Србима сте се бар споразумијевали, а ове данас и не разумијете. Бог нека опрости, али слично смо му се накада и молили. Данас се са новом браћом ни у томе не слажете. Не може, а неки би вољели да може, никад умјесто Миљацке да потече Еуфрат. Не могу, болан, звонима са сарајевске Саборне никад да засметају силни езани са нововаспостављених сарајевских богомоља. Ни пред царом у Стамболу да се не постидите бројем џамија. Не сметају. Нека их.

Није болан Сарајево проклета авлија и разуздана чаршијска јалија. Има Сарајево срце. Не куца само двотактно, већ још увијек и тротактно. Није болан зелено, него и даље црвено. Није Босна Иран нити је Сарајево Техеран. Руку на срце, има и добре браће Муслимана који нису омрзли браћу Хришћане, Србе. Има још дивних муслимана, мухамеданске вјере, који још увијек чувају, бар у срцу, мјесто до себе за комшије Србе. Има. Вјерујем.

Чудно је Сарајево. Чудна је Босна. А још чуднији смо ми Срби који смо се одрекли и једног и другог. Горко смо се заплакали али се нисмо још увијек покајали. Вјерујем и исповједам да ће Сарајево доживјети нови преображај и да ће сви заједно у братској љубави ускликнути „да, добро нам је овдје бити“.

Сарајево, прими нас назад, ако ти се икада одлучимо вратити.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *