Ћутологија или како се „оканути политике“

Пише: Данијел Михић

Шта је заједничко протестима због: редукције воде, непланског арчења шума, екпслоатације шљунка, малих хидроцентрала, пљачке на сваком ћошку и свим нивоима, поскупљења, безброј корона афера, нерасвјетљених убистава, корупције, криминала, непотизма, неодговрности, јавашлука (настави низ)?

Заједничко је то да надлежни на сваку аргументовану критику, увријеђено одбрусе: „то је политички обојено“, те се тако све њихове свињарије обришу као чаробним штапићем или бар магичном крпом.

У друштву гдје су сва покретна и непокретна добра и недобра, сва дјела и недјеља, све мисли и сва бесмисла, шума, ријека, руда, кисеоник и швалерације брутално исполитизовани, шта остаје човјеку да чини „мимо политике“ и има ли права на ту врсту швајцарисања и комодитета?

Срећан је онај који живи у друштву гдје му за лијечење, школовање, посао, мјесто у вртићу, напредовање у каријери, праведно рјешење судског спора, не треба подмићивање, чињење услуге или бар мољакање неког митолошког бића, савременог минотаура (пола политичар – пола во).

У таквом, довољно, минимално деполитизованом друштву, човјек може да се „окани политике“. Овдје и сада, частан човјек нема право да ћути на све оно што су политичари (самопрозвани богови који морају да падну на тјеме) узурпирали, обезвриједили, отели или урином означили као нпотенцијално своју територију.

Има вала и нас „ничијих“ људи! Мало је (што рече Бјела за Србију) Република Српска и наша! Нисте бирани да будете господари свега и свачега! 

И када неко, овдје и сада каже: „Ја радим свој посао и баш ме брига за политику“ то је као када би на пробушеном Титанику, путник сједио у кабини и говорио како су његове ноге суве, а он је антрополог а не дрводеља који је задужен да прави или оспособи чамац. Тада „то није моја ствар“ постаје ловачка канџа која нас држи заробљене док вода неумитно надире и када дође до нас, тада ће бити прекасно и чамац и за појас за спасавање и за довиковање „упомоћ“!

Док ћутање као вид заштите и сигурности, човјек и може да разумије, дотле не смије да има ништа друго сем презира према онима који ћуте селективно, па су мало борци за правду и напредак друштва, па се мало праве Енглези, све са замршеним калкулацијама у којима они, ако већ не добијају ништа, барем ништа и не губе. Ћутолог са предумишљајем, наказни полупринципијелан получовјек, подли математичар којег баш брига што минус и плус увијек дају минус!

Зато људе од образа мора „да је брига“ и мора да их се тиче! У супрутном ће потонути заједно са онима којих се оправдано гнуша!