Ја националиста – никад шовиниста!

Пише: Владимир Васић

На површини нешто већој од педесет хиљада километара квадратних са три милиона и кусур становника, у дијелу Југоисточне Европе на Балканском полуострву позиционирана је Босна и Херцеговина или како је још велики Андрић назива – духовна домовина. Босанскохерцеговачко друштво, поред тога што спада у групу насјпецифичнијих државних и друштвених уређења у свијету, карактеристично је по томе што се, понекад, може сврстати и у рубрику „занимљивости“ и „вјеровали или не“. Вјеровали или не, занимљиво је, да босанскохерцеговачко друштво, упркос свима и свему проналази пут прогреса и каквим таквим корацима се креће ка некој, надати се, бољој и свјетлијој будућности.

За нас (како само звучи то МИ!) у Босни и Херцеговини типично је да мијешамо све и свашта и, што би народ рекао, у исти кош стављамо. Као по неком злом усуду или пак, рекао бих, незнању, одређене ствари декларишемо тек тако површно називајући их погрешним (често погрдним) именима при том не марећи за површност која изазива простодушност.

Дубоко вјерујем (и исповједам…) да је почетни корак у рјешавању свих недоумица и проблема (а Босна и Херцеговина је енциклопедија истих) у адекватној детекцији или ти народски речено – онога момента када ствари будемо називали правим именима можемо говорити и о рјешавању истих. Уколико би кренули са „стављањем праве ствари на право мјесто“ тј. називањем појава правим и адекватним именима требало би издвојити много времена и завирити у многе поре савременог друштва у коме јесмо и бићемо.

Скоро па нормално је, у пуноћи Босанскохерцеговачке заједнице народа и народности да, без икакве последице или, не дао Бог одговорности, па макар и оне моралне, ко год хоће, шта год хоће, декларише како хоће. Свједоци смо да разни медиокритети заузимају велики медијски простор те они или оно, нажалост, понекад служе (нарочито младима) као систем вриједности. Но, о томе не желим овога пута.

Желим, а свјестан унапријед опасности у коју се упуштам и реакција које изазивам да разобличим велику заблуду која се као нека суманута неман провлачи међу нама. Еклатантан примјер инволвирања термина и класичне замјене теза, као социолог, али и као човјек изнад свега и по’врх свега уочавам (а како и не бих у БиХ) у терминима ШОВИНИЗАМ и НАЦИОНАЛИЗАМ! Нарочито у медијима, тој сивој еминенцији друштва, ова два термина су еквивалентна. Напросто, стиче се утисак да је национализам потиснуо шовинизам и ауторитативно влада на његовом пољу. Истине ради, на срамоту свима, у Босни и Херцеговини има много шовинизма али оног правог истинског, срчаног. Иако се чак и у некој литератури ова два термина доводе у узајамно дјеловање национализам је на једној, а шовинизам на другој страни. Национализам је, по дефиницији, привжреност својој нацији и властитом народу и држави уз поштивање и прихватање других народа. Национализам, истине ради, може да оде и у другу крајност што представља његову радикализацију и извитопереност и губи смисао у својој темељној вриједности која је базирана на привржености и љубави према свом народу и држави што не значи искључивост према другима. Добро познавање националне историје, културе, религије, залагање за национални просперитет, развијена национална колективна свијест неке су од истинских одлика национализма и као таквог га сврставају у позитивну друштвену појаву. Основна социо-психолошка карактеристика национализма је формирање, учвршћивање и чување националног идентитета као и буђење националне свијести ради хомогенизације нације и учвршћивања националних ставова. Свјетска велесила, у сваком погледу, данашња Њемачка класичан је примјер националне државе и нико при том не поставља питање национализма и нације у том развијеном друштву док са друге стране, примјера ради, у српском друштву питање национализма је и даље табу тема која изазива разне контроверзе јер се погрешно тумачи! Не видим гријеха у томе што је неко привржен свом народу својој држави, националном корпусу коме припада и који је дио његовог идентитета.

У прошлости, нарочито када је ријеч са српским али и бошњачким народом, имали смо примјере класичне националне девастације и уништења националног идентитета стварањем лажних идеологија и нација. Типичан примјер хибридног националног идентитета је југословенство које је настојало да угуши национални идентитет свих (или не баш свих) народа и народности на овом простору и наметне неки лажни национални корпус у који није вјеровао ни онај који га је здушно упумпао међу намучени народ.

Наспрам национализму на другој страни стоји тај страшни шовинизам који је контра од онога чиме је саздан национализам. Шовинизам је класична девијација национализма и свих његових карактерних особина. Као што је национализам темељен на љубави тако је и шовинизам задојен мржњом али оном истинском безрезервном и дрском. Шовинизам је духовна али и национална, морална, људска и свака друга девијација – болест духа. Нажалост и у нашој новијој историји имали смо примјере трансформације национализма у шовинизам тог ужасног таласа мржње и искључивости а све то се ријетко када називало правим именима и терминима. Талас мрже који је захватио и још увијек се осјети на тлу Босне и Херцеговине није национализам ни патриотизам, већ класични шовинизам који је проистекао из погрешно утемељених националних вјеровања. Национализам је у основи позитиван и добар али уколико се погрешно инструментализује, јер је у рукама човјека, врло лако прелази у мржњу и добија облике шовинизма. Није национализам како неки желе да га представе ни ратнохушкачка идеологија ни иконографија, није национализам, а неки би жељели да јесте, ни у „патриотским“ пјесмама које обилују мржњом нити је национализам величање и клицање злочину и онима који су га чинили у своје име а не у име народа…није национализам…мржња.

Сваки пут када у медијима на јавном мјесту или било гдје видимо изједначавање добра и зла и паковање у исти кош морамо да реагујемо и упозоравамо на нечије незнање. Истински национализам јесте човјекољубље које нам је свима изнад свега и прије свега потребно. Ако будемо човјекољубиви нећемо никада бити осветољубиви. Уколико будемо човјекољубиви бићемо и нациољубиви али и Богољубиви. Моја љубав према народу коме припадам не значи искључивост према другим народима нити мржњу и опречност. Мој осјећај национализма али истинског и срчаног огледа се у марљивом раду и преданости за развој друштва а не у болесној и бесмисленој мржњи. Немам проблем са тим да кажем јесам, ја сам националиста али у изворном и искреном (не лажном и изобличеном) значењу те ријечи јер волим свој народ, своју државу, своју вјеру, културу, језик, народ, али волим, искрено и од срца, и друге народе и друге државе, желим да упознам различите језике, културе, нације и идентитете. Не желим да у мом срцу има мјеста, ни тручничице, за шовинизам, мржњу и искључивост, желим сво биће своје и сав ум свој да усредсредим ка љубави, оној љубави која је због нас и за нас разапета на крсту, која треба да нам буде узор свима.

Нема ништа лоше у национализму, нема ништа лоше у љубави и привржености народу и нацији. Увијек ћу на тој страни бити! Али има и све је лоше и ужасно је лоше и ружно и треба да нестане и сагори, да се згази и затре, уништи и сажеже, шовинизам и мржња, подјељеност и предрасуда, искључивост и зазирање од другог и другачијег. Размислимо сви докле ће нас довести пут мржње а шта нам све нуди љубав!? И ако би ме неко питао да ли сам националиста – мој одговор би био да, националиста али никада ни за трунчицу свога бића нисам нити желим бити шовиниста!