Жртва није цвјећка

Пише: Данијел Михић

„Што није ћутао-ћутала“

„Што је облачила кратке сукње“

„Што је баљезгао на фејсбуку“

„Што је била са њим у вези“

Све су ово невјероватна питања која имају за циљ ако већ не да потпуно оправдају злочинца онда бар да га изједначе у исту раван са жртвом. Да ли је то наша колективна потреба да свему контрирамо или је нешто друго у питању, мајчинско правдање злочина и разумијевање злочинца једно је од најпогрешнијих ставова који нас блокирају у сваком покушају да кренемо ка икаквом праведнијом друштву, јер да би ионако несавршено правосуђе реаговало, неопходна је првенствено подршка жртви од стране њене околине, а која најчешће не само да изостаје већ се у хору ставља на страну зликовца.  

Такво нељудско и безобразно понашање већине нашег народа, храњива је подлога за сваког зликовца, насилника, лопова, лажова који се овдје шире и цвјетају попут амброзије. Зло се толико одомаћило и прихватило као природно и нормално да се сваки вапај за поштењем и правдом дочекује на подсмијех или на нож (ако тај вапај потраје). 

Немаш се шта ти бунити!  И други су трпили и горе па су ћутали! Не дирај у наше свето зло! Треба ти батина (важи и за мушко и за женско само се батина другачије употребљава) да се мало смириш!

Први корак ка слободи (у теорији) јесте рећи злу „НЕ“ и доброти „ДА“, односно ПОКАЈАТИ СЕ (преумљење, промјена начина размишљања, живота и рада). Све друго је аминовање и подршка злу и добијање заслуженог сљедовања од њега.