Забрањена историја Срба

Пише: Данијел Михић

О „забрањеној историји Срба“, тачније о фантазији да је српски народ најстарији на свијету (или бар у Европи) и да комплетна садашња цивилизација сав свој напредак у коначници дугује Србима (па га зато сав свијет и напада), омиљена је заблуда већине острашћених, суштинских непознавалаца наше историје. 

Сваки народ на Балкану има своје теоретичаре завјера који тврде да је баш народ из којег потиче најстарији и да је све друго смишљена глобална лаж против поменутог народа, но код нас је ова пошаст, скопчана са вјерским фанатизмом постала квазирелигија која све неистомишљенике сврстава у непријатеље или издајнике, са све извјеснијим тенденцијама да такве третира „по заслузи“ и у пракси.

Као и сви заслијепљени фанатици и горепоменути гаје снажну самообману да су просвјетљени, нагло пробуђени из наметнутог матрикса и што је још жалосније, да су дужни да ту „истину“ горљиво проповиједају и на да би на такав начин тобоже СПАСИЛИ СВОЈ НАРОД.

За параноидно посматрање и „схватање“ садашњости, прошлости, а машала и будућности, Срби имају нажалост и реалне основе, медијски ратови из деведесетих, и наметање непријатељске визије наше прошлости а са њим и црне перспективе (ако се колективно „не покајемо“ и не одустанемо од српског становишта), одскочна су даска и тачка упоришта за све „Срби народ најстарији“ љубитеље епске фантастике.

Појава интернета са бујицом апсолутно непровјерених података, прекрили су нагло наше поноре незнања и сада имамо армију људи који се хватају за разне интернет теорије и теоретичаре, људе који имају одређене информације, али немају развијену критичку свијест која би требала да уочи разлику између сајбер лупетања и научне литературе (за лаике нажалост она је предосадна јер немају основног предсзанања за одређену тему) и тај проблем може да ублажи само непрекидно настојање да се преостали дио народа (до којег се још може допријети) просвећује.

Пут просвјећена овог народа је неизвјестан, трновит и углавном узалудан, али просвјетни радници су на такав, најчешће једносмјеран процес ионако навикли. Ипак, дужни смо да се боримо за свачији ум, подржавајући га да буде самосталан и да управља са њим и мимо толико данашњих поремећених или подлих лажних пророка и душебрижника.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *