Мини-хидроелектране: ријеке у цијеви, а профит на оф-шор рачуне

Пише: Марко Шука

Власти Републике Српске дале су дозволе за изградњу мини-хидроелектрана на соколачкој ријечици Каљини, те двије такве електране на Рзаву у Вишеграду. То је разбудило љубитеље природе и све грађане који не желе да гледају слике исушених корита и уништене флоре и фауне какве смо могли да гледамо у Србији. Због тога је седамнаест удружења из Сокоца организовало протест, а потом су писали Влади Републике Српске и општинским властима тражећи одговоре и захтијевајући да се дозволе и сагласност за градњу повуку. У Вишеграду су такође организовали протесте у жељи да се одустане од идеје да на Рзаву граде електране. Вишеград има једну електрану, ону на Дрини. Рзав, та “градска” ријека, је мјесто гдје Вишеграђани уче да пливају, гдје риболовци пецају, а риба се мријести, те је као такву желе да сачувају и за потомке.

На званичном сајту Електропривреде Републике Српске стоји да је “укупан технички искористив хидроенергетски потенцијал Републике Српске 3.351,69 MW инсталисане снаге и 9.962,66 GWh просјечне годишње производње електричне енергије, од чега је искоришћено око 2.985,8 GWh/god.”

Даље се наводи да: “Енергетски потенцијал снаге испод 0,5 MW (микро и мини хидроелектране) није детаљно истражен на подручју Републике Српске.

Дакле, када је у питању потенцијал мини и микро хидроелектрана ЕПРС на званичном сајту признаје да он није детаљно истражен. Ту можемо да поставимо питања зашто нешто није истражено на 25 000 квадратних километара, шта је то важније и прече људима у електропривреди? Како истраживати и ко ће то да ради, када имају само неколико десетина хиљада радника вишка. И ту смо онда на терену погодном за махинације и различите погодбе.

Да ли смо заборавили оне информације да возач министра хоће да гради хидроелектране и то оног министра у чијој су оне надлежности?

О овом проблему јавност је слабо информисана, а слабо се анализира значај и важност питке воде и очуване природе.

Овдје прије свега желим да дам један другачији поглед и да набацим неке теме за размишљање. Није ми намјера, а за то немам знање, па ни право, да говорим о инжењерским и техничким стварима. Међутим, када год питања излазе из оквира уско стручних области и дјеловања, она постају општа јавна ствар. Тада сваки грађанин има право да размишља и да анализира користи и трошкове које одређена акција ствара. У овом случају ријеч је о изградњи мини хидроелектрана у Републици Српској, конкретније у њеном источном дијелу на територији двије општине чији су се грађани томе успротивили.

Када смо већ код инжењера, они тврде да МХЕ нису ни исплативе ни општекорисне, јер је њихова снага занемарљива, те их стога држава, односно ЕП и не гради, те да од градње једино корист имају они који су је направили, будући да они продају струју Електропреносу. Градња МХЕ води уништавању корита и помору рибе. Говорити о томе да се изградњом рјешава проблем поплава просто не стоји, будући да нема шта поплавити када исушите корито.

Како је живјети без воде сви ми боље сагледамо тек када она претане да тече из наших славина услијед неког квара или обуставе испоруке. Тек тада можемо да спознамо значај нечега што доживљавамо олако и према чему се односимо немарно. То добро знају нешто старији становници Сокоца који су годинама воду носили с бунара или удаљених извора. О томе су млађи слушали од својих бака и дједова, а нешто старији од родитеља. Та мука на сушном и безводном ширем подручју Гласинца до недавно је била и те како позната становницима десетак села са подручја општина Соколац, Пале и Рогатица. Тек прије нешто више од два мјесеца изграђен је водовод до тих села и заселака на тромеђи, па су овдашњи мјештани добили текућу питку воду.

Градити МХЕ на подручју општине која је у 21. вијеку завршава водовод у исти мах је тужно и смијешно. Све дјелује попут нарочито заједљиве ироније. Вода за та села доведена је са супротне стране општине Соколац. Управо оданде гдје неки инвеститор или група њих желе да граде мини хидроелектрану.

Дакле, овдје је главно питање зашто би ми као друштво допустили тим људима да граде икакву хидроелектрану?

Пада ми на ум, не баш најсрећнија, али ипак паралела са идејом бијелих Американаца који су схватили да потенцијална зарада од коцке може бити начин да се финснијски помогне одређеној групи грађана. Тако су Американци Индијанцима, или стросједиоцима Америке, након што им отели земљу и свели их скоро на ниво статистичке грешке, дали права да буду власници коцкарница и казина како би од тог новца преко племенских савјета финансирали своје заједнице. То је неки њихов покушај да им се реванширају или да “отплате дуг”.

Дакле, градити МХЕ да би се дала нека надокнада одређеној групи или слоју људи, могао би да буде наш еквивалент “закона о коцкарницама”. Људи би се бунили и жалили на уништавање природе али би некако схватали да је то за више циљеве. Да се то ради рецимо у циљу финансирања лијечења дјеце, наравно док се не пронађу бољи и ефикаснији начини, док не развијемо друштво и привреду. Да тај новац иде у фонд за лијечење умјесто као што радимо сада са СМС порукама људи би макар и гунђајући, некако прихватили.

Можда би лакше прихватили уништавање природе и када би новац ишао у опремање лабораторија и образовних установа, за стипендирање научних истраживања или у неки институт који би радио на развијању и бољем искориштавању обновљивих избора енергије.

Било би прихватљивије и када би тај новац од МХЕ ишао у фонда за надокнаду борцима Војске Републике Српске, или ратним војним инвалидима, због њихових заслуга за стварање Републике Српске.

Не, ништа од тога Влада Републике Српске не да нема на уму, већ управо супротно томе.

Свима нама је јасно да овај слој или група људи која се појавила и хоће да мале ријеке у Репубици Српској усиса у цијеви, а да при том исисава новац на неке оф-шор рачуне од Кипра до Сејшела није ни угрожена, а камоли за нешто заслужна.

Нити су учинили нешто за Републику Српску, а питање је да ли плаћају порез и да ли имају икакав успјех у пословању изузев у намјештеним тендерима и ортачким уговорима.

Није важно одакле ти “инвеститори” долазе, ни јесу ли домаћи или “страни”, питање које се мора поставити када је у питању изградња МХЕ је: Зашто би ми као друштво пристали да им омогућимо да за неких милион и нешто улагања, зараде вишеструко више, без рада и труда, а на нашем заједничком ресурсу?

Онда се намећу питања о поријеклу средстава којима намјеравају то да изграде, о односу са властима, о концесијама и свему ономе што се у уређеним друштвима расправља и истражује, што медији покушавају да открију и разјасне у општем друштвеном интересу.

Па би се потом могли запитати јесу ли ти инвеститори већ градили таква постројења, плаћају ли порез, испуњавају ли обавезе из уговора, јесу ли уништили ријечна корита на ранијим електранама, да ли поштују правила о протоку воде и тако даље.

Пошто ништа од овога код нас није случај и пошто од изградње тих електрана грађани ни директно ни индиректно немају неку корист, а имају штету, разумно је да против градње мини хидроелектрана у Републици Српској буде сваки појединац који размишља бар мало рационалније и шире од уског личног интереса и сопственог џепа. То је истински патриотизам и чување Републике Српске.

Можда овај најновији инвеститор са својом идејом да гради три МХЕ, двије у Вишеграду на ријеци Рзав, а једну на Каљини на територији општине Соколац, игра тактички, рачунајући да неће моћи да се сви буне на више мјеста, па колико год да добије, добро је.

Сада су се удружења организовала и у духу заједништва и општег интереса, што је код нас ријеткост, траже да се дозволе за градњу и у Вишеграду и у Сокоцу пониште.

Међутим уколико се жели заштити од ових, али и неких будућих инвеститора, удружења у Српској се морају залагати за забрану градње мини хидроелектрана. Сва ова удружења прво на општинском, а онда и удружено на републичком нивоу треба да раде и да се боре за доношење закона о забрани градње МХЕ. Само тако се може борити и само то је истинско превентивно дјеловање да би се спријечиле нежељене посљедице.

Тако нешто Ужице већ сада ради са идејом градских власти да забране изградњу малих хидроелектрана (МХЕ) на подручју ове локалне самоуправе. А не треба да заборавимо да је у Ужицу саграђена хидроелектрана са Теслиним системом трофазних струја само четири године након оне на Нијагари.

Тa забрана је потпуно логична и за Вишеград, а посебно за безводни Соколац чије ријечице Каљина и Биоштица представљају планинске драгуље. Тек са том забраном, удружења која се баве риболовом, заштитом природе, планинарством и другим активностима, могла би да се посвете питањама попут чишћења и уређења корита ријека и ријечних токова, без да им над главом стално виси мач уништења и исушења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *