Просвјетни радници из Бањалуке апелују: Вратите достојанство образовном систему

Неформална група грађана “Ипак се окреће” из Бање Луке која окупља просвјетне раднике из овог Града на данашњој конференцији за медије упознала је јавност о горућим проблемима образовног система у Републици Српкој.

Посљедњих неколико година, чак је и сама безбједност просвјетних радника и ученика угрожена о чему свједоче догађаји односно трагедије које су се десиле у Рибникару, Санском Мосту и слично. Осим тога, накарадан систем у којем се кадрови бирају по политичкој основи системски уништавају овај значајан стуб сваког друштва.

“Страначко-родбинско запошљавање са 6 бодова на интервјуу и 4 бода на тесту, обесмишљава висок просјек приликом студирања и остале ставке, па управо имамо случај у Бањалуци гдје је кандидат са најмањим просјеком једини добио 6+4 бода и тако прошао на конкурсу. Долазе у школе са високим бодовима на интервјуима, а без љубави за дјецу и страсти за науку.Страначко-родбинско запошљавање са 6 бодова на интервјуу и 4 бода на тесту, обесмишљава висок просјек приликом студирања и остале ставке, па управо имамо случај у Бањалуци гдје је кандидат са најмањим просјеком једини добио 6+4 бода и тако прошао на конкурсу. Долазе у школе са високим бодовима на интервјуима, а без љубави за дјецу и страсти за науку”, кажу из Нефоромалне групе грађана “Ипак се окреће” наводећи да доносилац одлуке и креатор образовне политике мора бити  просвјетар са дугогодишњим искуством који разумије сваки дамар просвјетног радника.

Недавањем приоритета стручности, квалитету и постигнућима у области образовања приликом креирања система власт чини много горе од онога што чине највећи непријатељи.

“Средњошколски образована службеница у јавној управи има плату учитељице. И није то само плата, то је и све друго. Углед и положај у друштву, поштовање заједнице, услови живота и рада, све то обликује једно занимање. И онда најгори или тек осредњи ђаци из погрешних разлога уписују просвјетне смјерове”.

Школе мјеста на којима се показује моћ, преко којих се враћају дугови и сакупљају гласови

Наводе и бројне друге проблеме.

Синдиклане организације обичном просвјетном раднику дјелују као удаљена, окоштала и мумифицирана каста која је самој себи сврха. Предоминантно бављење платама радника од стране синдиката чини да просвјетари јавности дјелују као искључиви материјалисти, неко коме је само новац важан. Из Неформалне групе грађана “Ипак се окреће” скренули су пажњу и Републичком педагошком заводу на пропусте везано за наставне планове и програме, реформе и надзор.

“Да бисте било шта коментарисали, морате имати неко знање у вези са тим. Да бисте пријавили учитеља инспекцији за било шта, само морате имати 1 КМ на телефонском рачуну. Анонимни телефон Министарства просвјете и културе Републике Српске дао је легитимитет сваком појединцу да понизи, опањка и оптужи најважније карику у друштвеном ланцу, а да се не мора ни представити”.

“Овоме се мора стати у крај”, одлучни су просвјетни радници.

Правилника је све више, али њихова примјена је све ограниченија.

“Живимо у времену филијархата, како рече један савремени писац, па родитељи деликвентне дјеце унајмљују адвокате, адвокати пријете тужбама или их предају, школски одбори подлијежу притисцима, па се казне донесене за најтеже повреде обавеза преко ноћи преиначују у укоре. Насилници побјеђују, жртве се још више повијају и чекају да прође или бар мимо њих да прође, а наставник стоји покуњен и посрамљен јер не успијева у најважнијем задатку свога позива: да васпитно дјелује и истовремено буде узор”.

Више о овом проблему прочитајте у наставку гдје објављујемо комплетан апел:

Ако питате људе када почиње нова година, рећи ће вам 1. јануара. Ако питате просвјетне раднике, рећи ће вам 1. септембра.

Пет је до 12 и пред нама је величанствени тренутак лијепих жеља, надања, остварења снова. Данас смо овдје да покушамо годину која долази учинити љепшом, бољом, просперитетнијом и лакшом од претходних. С тим у вези припремили смо и новогодишњу честитку у виду апела цјелокупној јавност, друштвеној заједници коју ми градимо, али која је одговорна за нас и наше дјеловање.

”Држава неће много изгубити ако обућар нема појма о своме занату – једино ће Атињани бити лоше обувени. Али, ако учитељи буду рђаво испуњавали своје обавезе, онда ће створити pokoljenje neznalica i poročnih ljudikoji ce upropastiti budućnost otadžbine.” Платон

Овај безвременски цитат свједочи о томе да су у античкој Грчкој људи били потпуно свјесни значаја учитеља и да су се према њима тако и односили, цијенећи их и поштујући. Добар учитељ значи добро друштво, а добро друштво значи задовољан појединац. Разлог нашег данашњег окупљања јесте жеља да учитељу обезбиједимо адекватне услове у којима би испуњавао своје обавезе на најбољи начин.

Наш апел тиче се свих чинилаца образовног система Републике Српске, свих учесника у доношењу одлука и њиховој реализацији, али и друштва у цјелини, јер образовни систем није и не може бити изван друштвене заједнице. Многобројна дешавања у посљедњих неколико година, како она о којима слушамо у медијима, тако и она о којима се ћути или с пола гласа и у страху прича, свједоче у угроженој безбиједности просвјетних радника и ученика. Неријетко су то приче о догађајима са угрожавањем егзистенције (Рибникар, Сански Мост, итд.), али много чешће и рекли бисмо погубније по систем угроженост менталног здравља. Нажалост, вријеме у којем живимо не иде у прилог рјешавању ових и оваквих проблема, а они који би требало озбиљно да се позабаве суштином проблема о њима или не мисле, или их не помињу наглас.Синдиклане организације обичном просвјетном раднику дјелују као удаљена, окоштала и мумифицирана каста која је самој себи сврха. Предоминантно бављење платама радника од стране синдиката чини да просвјетари јавности дјелују као искључиви материјалисти, неко коме је само новац важан. Свима је јасно да је и то половично успјешно, јер деценијама чекамо на изједначавање коефицијената са административним радницима јавне управе.

Ово се може урадити!

РПЗ као институција одговорна за наставне планове и програме, реформе и надзор споро и тромо иде кроз 21. вијек, све више очекујући, а све мање дајући. Једно савјетовање од 90 минута годишње, на које дођемо да чујемо да је срамота да се самостално усавршавамо и да, ако нам не ваља, мијењамо посао, није од користи никоме. Не желимо да кудимо, критикујемо, „хејтамо“, како би то рекли наши ђаци, само да скренемо пажњу на пропусте који се уз мало воље и свијести, а уз минимална или никаква финансијска улагања (јер то је увијек главно оправдање за нерад, заједно с короном!) може промијенити!

Ово се мора урадити!

Демократизација друштва, нагли пораст вредновања људских и дјечијих права, али, морамо признати, озбиљна политизација школског система, довели су до тога да су управо школе мјеста на којима се показује моћ, преко којих се враћају дугови и сакупљају гласови. Да бисте било шта коментарисали, морате имати неко знање у вези са тим. Да бисте пријавили учитеља инспекцији за било шта, само морате имати 1 КМ на телефонском рачуну. Анонимни телефон Министарства просвјете и културе Републике Српске дао је легитимитет сваком појединцу да понизи, опањка и оптужи најважније карику у друштвеном ланцу, а да се не мора ни представити.

Овоме се мора стати у крај!

Образовни системи у БиХ су на ентитетском нивоу и то нико не спори. Образовни систем Републике Српске карактерише централизованост, што значајно олакшава рад, па и то нико не спори. Оно што споримо, а што је, нарочито посљедње двије године узнапредовало, јесте изолација образовног система Републике Српске из међународдних, па чак и регионалних пројеката. Највећа жртва овог затварања су наша дјеца, сјајни млади људи који желе и имају шта да покажу свијету и који тек поредећи се са вршњацима из других крајева свијета јасно стичу свијест о себи. Забране и тешке бирократске перипетије које подразумијевају мјесеце и мјесеце дописивања са службеницима Министарства бришу нас и нашу дјецу са мапе обарзовних пројеката, а сви пројекти међународног карактера намијењени БиХ одлазе у Федерацију, укључујући и оне чији дио буџета пуне порези наших плата. Питамо зашто?! Губи ли се национални идентитет суочавањем са другим и другачијим? Не, напротив. Он се тако богати и јача, а о промоцији и причању своје стране приче да и не говоримо.

Ово мора почети!

Још један од горућих проблема просвјетних радника Републике Српске јесте и недовољно и неадекватно стручно усавршавање. Групног и системски организованог скоро да и нема, а индивидуално, које просвјетари траже, налазе, плаћају, јесте мач са двије оштрице од којих ће вас једна сигурно посјећи. Прва је да ће се поставити питање гдје се ви то и код кога усавршавате, а друга да ли ће, како и када ваши часови бити одржани?! Нема школске заједнице која у наставнику који се усавршава види квалитетнији час, занимљивију наставу и срећнијег ученика. Наставник који се усавршава није пожељан, већ непожељан у нашем систему.

Ово мора престати!

Свједоци смо да је насиља у школама све више, па чак и по нашим мјерилима која, нажалост, прихичко насиље ријетко препознају као насилно понашање. Правилника је све више, али њихова примјена је све ограниченија. Како? Живимо у времену филијархата, како рече један савремени писац, па родитељи деликвентне дјеце унајмљују адвокате, адвокати пријете тужбама или их предају, школски одбори подлијежу притисцима, па се казне донесене за најтеже повреде обавеза преко ноћи преиначују у укоре. Насилници побјеђују, жртве се још више повијају и чекају да прође или бар мимо њих да прође, а наставник стоји покуњен и посрамљен јер не успијева у најважнијем задатку свога позива: да васпитно дјелује и истовремено буде узор!

С овим се мора престати!

Нисмо сви исти. Нико није савршен. Није ово посао из снова који бирају најбољи ђаци, а не можемо им ни замјерити. Средњошколски образована службеница у јавној управи има плату учитељице. И није то само плата, то је и све друго. Углед и положај у друштву, поштовање заједнице, услови живота и рада, све то обликује једно занимање. И онда најгори или тек осредњи ђаци из погрешних разлога уписују просвјетне смјерове, мислећи да распуст траје 3 мјесеца љети и мјесец зими, да се ради 2-3 сата дневно, да „радио, не радио, свира радио“. Страначко-родбинско запошљавање са 6 бодова на интервјуу и 4 бода на тесту, обесмишљава висок просјек приликом студирања и остале ставке, па управо имамо случај у Бањалуци гдје је кандидат са најмањим просјеком једини добио 6+4 бода и тако прошао на конкурсу. Долазе у школе са високим бодовима на интервјуима, а без љубави за дјецу и страсти за науку. Раде само најужи дио онога за шта су плаћени. Поучавају погрешно, демотивишу и стварају свијет без будућности. Конкурсне процедуре овакве какве су погодују нерадницима, политичким активистима, махинацијама и манипулацијама, а све ово скупа води недостатку кадра у просвјети. Колико је конкурса без и једног пријављеног кандидата из физике, математике, хемије, информатике? Школе су одавно постале полигони за поткусуривање партијских дугова и дужника и то је јавна тајна.  

Ово се мора забранити!

И посљедње, али никако најмање важно јесте позиција образовног система на листи приоритета свих власти и влада које су владале РСом од 1992. Могло би се комотно рећи да се ништа или скоро ништа није мијењало од настанка Републике Српске. Од највише до најниже инстанце образовне власти карактерише постављање људи из потпуно других бранши на руководеће позиције. Доносилац одлуке и креатор образовне политике морао би да буде просвјетар са дугогодишњим искуством који разумије сваки дамар просвјетног система, а не менаџер, новинар, економиста, угоститељ. Недавањем приоритета стручности, квалитету и постигнућима у области образовања приликом креирања система власт чини много горе од онога што чине највећи непријатељи.

Ово се може измијенити!

Просвјета не Просвјећује!

Просвјета се усљед свих горе поменутих фактора деградирала на једну од безброј републичких агенција,која преноси некакве информације и тако ђаке “едукује” али их не образује као карактерне, снажне и самосталне личности! А и без посебног лингвистичког знања језик на поручује да су образ и образовање у најтјешњој вези. Способност човјека да живи живот достојан човјека и ради за сопствену и општу добробит, градећи и одржавајући пријатне и успјешне међуљудске односе, зависи првенствено од образовања и вјештина стечених у њему: омуникативности, критичког размишљања, културе дијалога и поштовања другог и другачијег. Дугорочне посљедице лошег стања у образовном систему одавно осјећамо, али оно што нас чека ако се не освијестимо, онесвијестиће нас заувијек!

Почели смо античким цитатом, а завршавамо ријечима једног универзитетског професора из Јужне Африке:

Ако желите уништити један народ, крените од школства, нетребају вам ни нуклеарно оружје, нити далекометне ракете“.

Сада је тачно 12 сати. 1. септембар 2024. године. Можда имамо још мало времена да вратимо осигурач у бомбу које само што није експлодирала и разнијела све обућаре и све учитеље у парампарчад! Ми желимо, умијемо и можемо промијенити систем на боље, као што сваког јутра изнова крећемо у промјену малих свјетова у главама наше будућности, онога ради чега сви постојимо!

Ово нам се мора омогућити!