Ријалитизација културе

Знам да већина неће хтјети да прочита даље од наслова који алудира о чему ће бити ријечи. Знам да је култура и све око ње непопуларно. Знам да нам се култура своди на некултуру. Све мање о њој говоримо. Све мање се о њој пише. А каже се у једној Књизи, у једном Писму, у Ријечима које надилазе и небо и земљу:„A ви ћутите…зато ће камење проговорити. А када камење проговори Ви ће те хтјети говорити али нећете моћи“.

Зато је насушна потреба да се о култури говори, да проговоримо ми прије него ли заћутимо пред онима који окаменише неокамењено и укаљаше неукаљано.

Култура је цјелокупно наслијеђе неког народа или групе људи и под њом се подразумијева, не само материјално богатство већ има и ону духовну, неопипљиву, можда чак и много вриједнију димензију, од ове материјалне, видљиве и опипљиве.

Култура је дакле, својеврстан психофизички спој и као таква значајна је карактерна особина сваког народа. Културно наслијеђе се чува и његује преносећи се са кољена на кољено. Српски народ као један од најстаријих народа на овим просторима, ако занемаримо Деретићеве тврдње по којима смо предхристови, као такав његује и баштини богату културну ризницу и у материјалном и у духовном погледу. Но, како се времена мијењају тако се мијења и културолошки концепт вриједности. Нарочито данас у савременом глобалистичком и либералистичком систему вриједности, култура добија неке нове облике. Поред тога што се намећу негативни културолошки обрасци данас је култура, бар ова „позитивна“ у другој опасности.

Свједоци смо непопуларности културе. Као да нам је омрзло оно највриједније што имамо. Песимистични смо и незаинтересовани за културне манифестације и догађаје. Постајемо некултурни. Шта данас имамо на сцени? Својеврсну „ријалитизацију“ културе. Насилно сабијамо неукротиву и неизмјерну културну вриједност у оквире кича и шунда и још горе од тога, у оквире, савремене културне ријалити мисли. Ријалити звијезде данас, у овом систему вриједности, постају обрасци културе и начина савременог живота. Култура данас више није у моди. Досадна је. Није занимљива. Није скандалозна. Није наметљива. И оно најважније, није профитабилна. Данас су актуелни, занимљиви, скандалозни, примамљиви, профитабилни, ријалити формати у сваком облику.А култура, пада на кољена. Обично се ослањамо у свему и свачему на тај фамозни Запад, па нам је све дошло са стране, а ми се правимо невини па не знамо ништа. Ми смо криви, као народ. Народ, односно публика, здушно подржава данашње ријалити култивисање и својеврсну „културолошку социјализацију“.

Медији, та фамозна седма сила, која добрим дијелом директно утиче на колективну свијест грађана има најодговорнију улогу, или прецизније речено кривицу. Поред дрског и безобразног наметања и пласирања система вриједности у ријалити облику, медији са друге стране тек неки мали фрагмент медијске шеме одвоје за културу и културна дешавања у друштву, вјероватно да би се испоштовала форма. У писаним и електронским медијима главне, ударне просторе заузимају данашње културне музе, жртве транзиције и глобализације, старлете. Оне су данас главне иконе на иконостасу културе. Кључне позиције у медијима заузимају хибридна ботокс створења. Сигуран сам да и нису чуле за италијанског филозофа Макијавелија, али да његову чувену мисао „Циљ оправдава средство“ успјешно спроводе на дјелу, свједоче нам скоро па свакодневно у својим наступима. Родитељи наших родитеља данашње „иконе културе“ овјенчане славом старлета, називали су сасвим другим именима и њихов занат није имао за циљ „култивисање“ широких народних маса, већ нешто сасвим друго, што, истина, није далеко од забаве широких народних маса. Није проблем што оне не знају шта су већ што ми знамо ко су. Тужно је што данас и дјеца школског узраста знају ко су данашње полуголе хероине на бранику отаџбине. Насљеднице некада најстаријег заната себе и своју професију, преименовану у старлете, подигле су на академски ниво.

Са друге стране, храмови културе су нам полупразни. О њима скоро па нико и да не води рачуна. А опет, испред храмова, али храмова Божијих, сабори и вашари. У шта нам се претварају, полако, велики црквени сабори о’ великим празницима!? У полусвјесно оргијање пијаних и недефинисаних ликова око куће Божије. Битно је да „бије“ музика појачана неколико хиљада пута са огромних звучника и појачала и да у трансу држи „чеда Божија“ окупљена око Цркве. Бог нека ми опрости, али мислим да би Христос, као ономад што је трговце из храма изгонио, тако данас разгонио и растјерао ове што око храма праве циркус. Требају да се одржавају црквени и народни сабори, штавише, то је и пожељно у ова данашња смутљива времена када смо отуђени једни од других, индивидуализовани више него икада, али треба да се окупљамо око храмова у достојанству и љубави, па и уз пригодан културно – умјетнички програм. Али не, изгледа да нам је патриотизам, национализам, човјекољубље и богољубље, ту под шатором. Знам да није, и знам да има много дивних и честитих људи који знају и на најбољи могући начин испољавају своје …љубље.

Сигуран сам да није национализам нити патриотизам нити било који облик љубави и поштовања ако полусвјесно и дезоријентисано „бауљаш“ пијан око цркве излазећи из шатора. Зашто нам се црквени сабори претварају у испијање “ладног” пива од 0.25l, под шатором. То задовољство нас кошта скоро три марке. Симболика ваљда и у томе!? Цијене као да је сабор у Трокадеру или Стефан Брауну. Много је на ову скупоћу. Лијепо је, уистину, око храма Божијег видјети окупљен народ, бар ту уједињен, али мора неко тај народ да поучи. Не да их отјера од храма, не дао Бог, већ кад су ту да их упути на понашање достојно мјеста и светиње.

Црква, као битан фактор у друштву, има важну улогу у очувању културног наслијеђа једног народа. Нарочито код Срба православаца његује се култ. Најпознатији, сигурно је култ Светог Саве. А из култа и произилази култура. Култура без култа била би класично идолопоклонство. Бојим се да ми данас имамо неку нову културу без култа што и води у кривом смијеру. И све што је рађено и грађено, вијековима иза нас, нарочито свети храмови, иако неоспорно културни бисери, нису грађени културе ради нити умјетности ради, већ ради службе Божије и сабора народа, али у пуноћи љубави.

Чврсто вјерујем и кољенопреклоно се молим да нам култура неће постати некултура а да ће храмови културе и домови Божији опет и опет, окупљати добар и честит народ и култивисати га на најбољи могући начин. До тада ћемо бесомучно пратити ријалити звијезде уз “ладан” Јелен од три марке.

Пише: Владимир Васић

1 thought on “Ријалитизација културе

  1. Postovani Vasicu lijepo bi bilo kad bi se necim novim bavili a ne prepricavali fraze koje smo vec imali prilije cuti i od prije 10-15 godina. Nista novo vec receno bezbroj puta od drugih sociologa.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *