29/02/2024

Ућуткивање грађана етикетом страног плаћеника

Откако знам на себе, два су основна начина ућуткивања сваке слободне мисли.

Пише: Бојан Милићевић

Кад кажем “слободне мисли”, мислим на људе који се не могу ућуткати пријетњом отказом или метрима асфалта око куће. Те ријетке људе који често усамљени или у мањим групама дигну глас против нечега што је проблем цијеле заједнице, они на власти већ деценијама дискредитују на потпуно исте начине.

Први начин је одавно излизана, али и даље ефикасна етикета страног плаћеника, или тзв. сорошевца. Сорошевац је у тој представи за народ наслиједио “народног непријатеља” или “сарадника са окупатором” из доба комунизма, када су се власти са неистомишљеницима обрачунавале стављајући им те, готово исте етикете. Увјерен сам да у нашем народу барем 80% људи не зна ни ко је Сорош ни чиме се бави. Али опет им се некако сервира да су сви они који против власти дигну глас, по аутоматизму сорошевци. А сорошевац је, дакако, противник државе и жели да је уништи и разори. Па се тако у већ уништеној и већ разореној држави деценијама више плашимо фиктивних страних плаћеника неголи оних који се према својој земљи, природи, ресурсима и људима понашају као највећи душмани. Сваком нормалном човјеку ово већ одавно вријеђа интелигенцију. Ако вјерујете да је сваки противник људи на власти аутоматски и противник државе, сами сте им дали за право да се понашају као да су господари свега у држави: од буџета до ваших живота.

Други начин дискредитовања је оно што је у енглеском названо “whataboutism”. На примјер, човјек се побуни против Рио Тинта, а онда се масовно јављају људи који кажу: “А што се не буниш против урушеног образовног система?“, “А што ћутиш о намјештеним тендерима?” итд.

Иза те логике “Немаш право да се буниш ако се нећеш бунити против свега што мени смета” крије се огромно лицемјерство и кукавичлук. Јер, ако сте већ свјесни неког другог проблема на који неколицина нас није указала, зашто га сами не изнесете?

Дакле, рјешење за први проблем је да научимо да разликујемо државу и оне који су на власти. Рјешење другог проблема је да оне који то већ разликују не дискредитујемо само зато што не стижу да проговоре о свему што ми сматрамо битним. А ако једном проговоримо углас, постоји шанса да пробудимо све остале.

(П.С. Изнесени ставови су дјело аутора текса)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *