Што бих ја био будала
Пише: Данијел Михић
„Што бих ја био будала па радио добре ствари?“
„Ко ће ми рећи ‘хвала’?“
„Што то не раде то они одозго?“
Све су ово питања која у коначници треба да оправдају наш нерад на пољу друштвених промјена, те да нас удубно ушушкају у паклени, бескрајни круг друштвене неодговорности. Ко ће?! Наћи ће се већ неко! Неће нико и баш ме брига!
„Паметно“, вишедеценијско ишчекивање државе да нешто покрене, окрене и сервира или безгрешног политичара који ће све да преврне и да постави ствари на право мјесто или да некоме коначно „пукне филм“, довели су нас до хроничне, свеприсутне безвољности, циничне баруштине у коју се придављује песимизмом и исмијавањем свако ко жели да из ње исплива а поготово да је прочисти.
Потребно је точак окренути у дргуом смјеру, револуција више није изаћи на улицу и рушити неку владајућу гарнитуру, револуција је данас прекинути круг неодговорности, рећи: „нека сам будала, нећу да будем као други“, окренути се поштењу као најтежем и најздравијим путем којим особа треба да се уздигне и напредује.
Добро се, као и зло, умножава и увећава. Грудва добра може окупити око себе много сличних у незадрживу лавину, у талас који може да запљусне и окупа све добровољно испрљане. Мало свјетла далеко се види у мрклом мраку. Више таквих упаљених пламичака и угледаћемо пут из овог живог блата.
Прекинути ланац неодговорности и започети ланац одговорности!
