Ђаво

Пише: Данијел Михић

Паклено тројство наше стварности чине: непросвјећеност, задртост и религијска патологија. 

Психијатри кажу да је тешко радити са заљубљенима и религиозним људима, односно са онима који се круто држе обрасца кроз којег посматрају свијет. Ако би психијатар покушао да укаже рецимо, да вољени субјекат није баш толико савршен и тако предупреди сигурно разочарење у најави, био би одбачен као неко ко не схвата или чак као неко ко жели помутити тај, наизглед идиличан однос. Исто тако, ако би психијатар покушао да укаже на мањкавост нечијег религијског приступа, тај „велики“ вјерник би помислио да је психијатра „окренуо“ ђаво да га омете са правог пута који је „луд“ по људској логици.

Свјетске монотеистичке, старозавјетне религије, којима је овај свијет ринг у којем се Бог и ђаво боре за људске душе (Бог да спаси, а ђаво да упропасти), лако код непросвјећене, лабилне и задрте особе стварају параноидни поглед на свијет. Просто, све што није од Бога – ђаволско је. Недостатак психијатара и духовника остављају вјернике да лутају од једних до других свештених лица која често имају потпуно различите приступе и углове посматрања, а када се и пожале на неки проблем, тада уз разумијевање иде и солидна порција набијања кривице. Просто, крив си јер ниси довољно смирен, дисциплинован, мудар или шта већ – кривица, за разлику од правих савјета, има много, на десетине термина. 

Оваквом приступу супротставља се појам мисије, просто како сићи међу грешан свијет, а ризиковати да своју душу испрљаш. Наравно, онај ко има љубави тај нема ни страха нити му (писани и неписани) закони (који су управо и дошли услијед недостатка љубави) представљају . Христос је сједио са највећим преступницима говорећи „Не требају здрави љекара, него болесни“, а највећи хришћански мисионар апостол Павле је „био свима све Христа ради“. А данас „велики“ вјерници гледају гордо да се не „испрљају“.

Други проблем настаје када је у питању „умножавање таланата“ прича у којој се лијени слуга боји да умножи таланат, па га је закопао. Па зар није онда сваки велики вјерник који се боји да испрља душу и који се боји ђавола тај који у свом животу не напредује и не умножава таланте (таленте).

Психологија религије је озбиљна (под)наука и свако ко овдје и данас покуша да расплете тешке мисли „великих“ вјерника треба бити спреман да га такви свакодневно обасипају ђаволским етикетама (потпуно супротно хришћанском смирењу и љубави наравно). 

Ипак, болесни требају љекара, а не здрави…

Вјера треба да нас храбри и снажи, а не да нас паралише страхом и мржњом.