uto. jan 26th, 2021

Зашто нам дјеца не знају српски?

У оквиру „Политикиног“ темата у вези са разочаравајућим резултатима основаца на завршном тесту из српског језика, постављено је једно, тешко, али неопходно, питање: „Зашто нам деца не знају српски?“ У оквиру више чланака, стручњаци су у први план истицали недовољан број часова српског језика у школама, неусклађен и застарио план и програм, те некреативност у реализовању наставе матерњег језика. Ипак, чини се да изостаје одговор на надређено питање од којег зависи одговор на сва остала: „Како у савременом друштву развити љубав ученика према српском језику, књижевности и образовању уопште?“

Функционална неписменост, која се очитује као најпогубнија посљедица незнања матерњег језика, само је логички резултат свих оних ометајућих друштвених фактора, који не пријете само очувању језика и писмености, већ функционисању образовног система уопште. Живећи у времену поремећених друштвених вриједности, некултурних и вулгарних садржаја којима су дјеца свакодневно окружена, тешко је очекивати да часови српског у школи (али и осталих предмета) могу излијечити ту опасну болест вулгаризације и банализовања свеопште људске егзистенције, чему смо свакодневно свједоци. Немогуће је константно медијски скретати пажњу на разноразне пјеваљке, старлете и циркусанте, чак их и величати (!), а истовремено очекивати да на дјецу то не остави никакав утисак, те да се једнако могу одушевљавати лијепом књижевношћу и тежити лијепом изражавању. Немогуће је сиромашити и уништавати културне институције од националног значаја, не улагати довољно у развој и очување властите културне баштине, а очекивати да нам дјеца (а самим тим будућност нације) израсту у културно освјешћене људе. Немогуће је, такође, дјецу одгајати у духу култа материјалистичких вриједности, чиме се људска величина и животни успјеси мјере искључиво на ваги материјалних добара које су стекли, а очекивати да израсту у духовно обогаћене личности.

Немогуће је да дјеца, у времену друштвених мрежа, које су непрестани генератори некултуре, неписмености, шунда и егзистенцијалне илузорности, развију здраве читалачке навике, а самим тим и правилан поглед на живот. Немогуће је, на концу, у времену англосаксонске језичке глобализације, као и све активнијег исељавања Срба у туђа говорна подручја, мотивисати дјецу да очувају свој језик, своју историју и културно насљеђе. Тек када као друштво препознамо и почнемо рјешавати ове проблеме (ако већ није касно), онда можемо почети са реформама унутар самог образовног система. Оцјене су ту најмањи проблем. У супротном ‒ сакаћење језика, културе, историје, образовања и истинских људских вриједности уопште – неће бити могуће зауставити.

Извор: Удружење лектора Републике Српске/фб

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *