Суб. дец 3rd, 2022

Демографија као судбина

Пише: Љубиша Маленица

Статистичка рачуница демографског процеса је неумољива. За очување стабилне популације једне нације неопходно је да укупна стопа фертилитета буде 2.1 рођено дијете по жени у току њенога репродуктивнога периода, који се обично дефинише као период живота између 15. и 49. године живота. Према енциклопедији Британика „најважнији фактор у расту популације је укупна стопа фертилитета. Ако, у просјеку, жена роди 2.1 дијете те ова дјеца достигну узраст од петнаест година, онда је она замјенила себе и свога супруга након смрти“.

Стопа од 2.1 рођеног дјетета осигурава просто обнављање становништва и у томе се огледа њен значај. Сједињене Државе, те генералног гледано Запад, се већ друго времена суочавају са проблематиком негативног прираштаја, која је до сада рјешавана путем демографског паразитизма коме је погодовао технолошки и економски напредак западних друштава спојен са идеолошким утицајем на глобалном плану. Статистички подаци за Сједињене Државе у период од 1800 па све до 2020. године показују негативан прираштај од 1980. У посљедњих четрдесет година, укупна стопа фертилитета никада није досегла или пак прешла кључну вриједност од 2.1.

Не треба сметнути с ума да је период о коме се говори, доба несумњиве америчке доминације, обиљежен имиграцијом у Сједињене Државе, тада виђене као идеал благостања и развоја. Ако у том периоду није било могуће постићи стабилан и аутохтоно одржив прираштај, упитно је хоће ли то бити могуће у периоду истакнуте друштвене и економске кризе каква се данас назире у Америци. Према истраживањима Като института, у случају да имиграција у Сједињене Државе престане, до 2060. године број становника ће опасти са пројектованих 328 на 320 милиона са тенденцијом даљег пада.

У Западној Европи ситуација варира, но нити једна од држава из Европске Уније нема прираштај који осигурава чак ни просту обнову становништва. Када се погледа као јединствен простор, тотална стопа фертилитета унутар ЕУ је недовољних 1.6. Од држава чији прираштај износи 1.2, као што је Малта, па све до земаља које су у далеко повољнијем положају, као Француска, Ирска и Румунија са прираштајем од 1.8, исти процес је свеприсутан и негативно утиче на демографску слику аутохтоних народа Европе.

С друге стране, тренд опадања фертилитета почиње да показује глобалне карактеристике, те се између осталог појављује и унутар исламских земаља Блиског Истока и Сјеверне Африке које обично слове као земље са позитивним прираштајем. У 2019. години, тотална стопа фертилитета у Турској је износила 1.88, у Ирану 1.2, у Ираку 3.7 но то је значајан пад у односу на 2015. када је износила 4.3, при чему предвиђања истичу даљу тенденцију ка опадању. У Сирији је стопа фертилитета 2.7, са тенденцијом опадања на дужи период, додатно погоршана ратним дешавањима у претходној деценији. Тотални фертилитет у Саудијској Арабији је у 2018. износио 2.3. Стопа фертилитета у Либији је идентична као у Саудијској Арабији. Предвиђања Уједињених Нација за период између 2020. и 2025. указују на пад стопе фертилитета у Тунису испод степена просте обнове становништва. Мароко и Алжир, чије стопе фертилитета су, респективено, 2.4 те 2.9, по свему судећи прате овај регионални процес те се Египат, са стопом фертилитета од 3.5 појављује као једина држава која за сада одступа од уоченог тренда.

У скоро свим споменутим земљама, феномен смањивања тоталне стопе фертилитета је проблематика која се може пратити деценијама уназад. Према процјени УН-а из 2017. године, скоро половина људске популације пребива у земаљама чија стопа фертилитета је испод стопе просте обнове. Иако је извјештај посебно истакао неколико групација земаља које су предњачиле по ниској стопи фертилитета, истовремено је уочено да је до опадања дошло у свјетским оквирима.

izvor:fotw.ca

Као примјер могу послужити земље са тренутно највећом стопом фертилитета: Нигер, Конго, Мали, Чад и Ангола. Број дјеце рођене од стране једне жене се у просјеку, унутар ових држава, креће између седам (6.91 у Нигеру) и пет (5.5 у Анголи), но статистички показатељи у свим овим државама истичу значајан пораст фертилитета почетком новога миленијума након чега се уочава пад са тенденцијом даљег опадања.

Ако прихватимо тренутно расположиве податке, као закључак се намеће да у глобалним оквирима људска врста пролази кроз фазу смањеног прираштаја са тендецијом даљег пада. Крајњи и екстремни исход тренутнутних демографских тендеција води ка нестанку човјечанства. Према садашњим демографским моделима, раније споменуте земље Африке ће се тек почетком сљедећега вијека пронаћи у ситацији гдје њихова стопа фертилитета неће бити довољна ни за просто обнављање популације. Временски период неопходан да би људска врста нестала је дуг и унутар њега су несумњиво могуће промјене, драстичне или пак постепене. Оно што се у овоме тренутку може тврдити са значајим степеном сигурности јесте глобално присуство феномена опадања фертилитета из чега, по логици ствари, произилази закључак да је узрок истог такође глобално присутан.

Земље Запада су у периоду између шездесетих и осамдесетих изгубиле стопу фертилитета неопходну за демографску обнову својих друштава. Слична статистика се може уочити и у државама бившег Источног блока које су прошле кроз друштвени потрес и значајан пад наталитета непосредно након распада Совјетског Савеза, како због урушавања животног стандарда тако и због драстичног одлива најактивнијег, у економском и репродуктивном смислу, дијела популације. Шок терапија примијењена у процесу преласка са колективистичке на капиталистичку привреду је имала изузетно изражен и негативан утицај на демографска кретања у Источној Европи.

Ако је судити према скупу података везаних за Сједињене Државе и Европску Унију, проблем не лежи у недостатку жеље за бројем потомака. Наиме, у чланку за амерички Институт породичних студија, Лајман Стоун истиче постојање „великог број истраживања која се баве фертилитетним склоностима, но без обзира како креативно се поступало са дотичним подацима, без обзира на природу извора података, чињеница је да жене имају мање дјеце него што кажу да желе, намјеравају имати, очекују или пак сматрају идеалним бројем за себе или друштву у његовој укупности“. С обзиром да жене, слично као и мушкарци, у Сједињеним државама желе између 2 и 3 дјетета, идеал од 2.5 до 2.6 дјеце по породици је остао скоро непромјењен од осамдесетих година.

Испитивање из 2018. у којем је учествовало 7.000 мајки из Америке је утврдило да жене са четверо и више дјеце трпе нижи степен стреса него што је случај са мајкама које имају троје. Истраживање проведено од стране Пју истраживачког центра у истој години утврдило је постојање значајног дијела популације који сматра да је породични идеал троје или више дјеце. Текст студије наводи да „тренутни удио одраслих који виде троје или више дјеце као идеалну величину породице је највећи од 1997. када се услијед напредне економије, 42% особа изјаснило идентично. Ипак, то је и даље далеко испод удјела из 1967. када је јасна већина Американаца навела троје или више дјеце као идеалан број“.


Европа се налази у сличној ситуацији с обзиром да је, према истраживању Организације за сарадњу и развој, просјек пожељног броја дјеце 2.2 за мушкарце те 2.3 за жене. Узевши у обзир све наведено изнад можемо претпоставити да проблем не лежи у жељи супружника да имају број дјеце који је довољан за просто обнављање популације. Оно у чему се може тражити срж проблема јесте неолиберални концепт капитализма присутан у свим државама свијета. Када говоримо о капитализму као систему, не можемо занемарити чињеницу да постоје његови позитивни аспекти, но у оквирима дискусије о неолибералној верзији овога система мора се истаћи њен преовлаћујући негативан карактер те утицај на појединца и друштвену заједницу.

У својој књизи „Успон и пад америчке радничке породице“ из 2014. Ендрју Черлин истиче да су на „Западу – који се дефинише као Западна, Јужна и германофона Европа, Сјеверна Америка и Јапан заједно са Источном и Југо-источном Азијом – економски и друштвени услови далеко мање погодни (за оснивање породице и већи број дјеце) у односу на период непосредно након Другог свјетскога рата. Бројне корисне карактеристике државе благостања су временом поништене а степен стварног прихода се није значајније промјенио уз истовремени пораст финансијске неједнакости. Стопе запослења су нестабилне. Незапосленост међу младима је релативно висока док је несигурност запослења широко распрострањена. Трошкови смјештаја су у порасту што отежава младим људима проналак пристојних домова. Сви ови услови су довели до тога да млади људи имају недовољна примања те касније ступају у брак и добијају потомство“.

Двије године након Черлинове књиге, Томас Фрејка и Стјуарт Бастен су провели истраживање које се односило на фертилитет и породичну политику у Источној и Централној Европи након 1990. Њихова студија је утврдила да су почетком деведесетих, бивше социјалистичке државе Централне и Источне Европе искусиле суштинску трансформацију из патерналистичких услова релативног сигурног запослења, ниских трошкова становања, бесплатног образовања, бесплатног здравственог осигурања и различитих породичних повластица ка економским и друштвеним условима савременог капитализма (какав је описан у претходном пасусу). Сходно томе, истовремени пад фертилитета и величине породице не треба да изненађује.

Као што се може уочити, постојање капиталистичког економског уређења и његова дегенерација у неолиберални облик имају изражен утицај на природни прираштај једне нације. У земљама Запада је био неопходан дужи временски период прије него ли је систем попримио олигархијске карактеристике, док се то у Централној и Источној Европи десило катастрофално брзо кроз употребу принципа шок-терапије од стране ученика чикашке школе који су, најпростије објашњено, искористили земље бившег комунистичког блока као полигон за тестирање својих економских теорија.

izvor: investopedia.com

Могуће је да се проблем не огледа толико у самоме преласку на другачији економски систем колико у промјени суштинске улоге државе коју дотични прелазак у већини случајева доноси. Државни апарат престаје да постоји као продужетак нације и механизам заштите појединца, те постаје средство за удовољавање интереса крупног капитала и подстицање његовог даљег ширења на уштрб обичнога грађанина и његових права. Носиоци овога крупног капитала су обично чланови националне елите, који би као и просјечан сународник требало да гаје осјећај оданост према националној идеји. Када се споменута оданост изгуби, дотични слој губи префикс национална и постаје само елита, отуђена те у већини случајева вођена својим уским интересима. Као таква, она је незаинтересована или пак активно непријатељски настројена према истој оној нацији из које је сама настала. У оваквој ситуацији се губи изворни смисао самог назива национална елита и долази до поларизације и радикализације друштва.

С обзиром да је нови идеал елите стицање што више богатства, у интересу им је смањивање просјечних плата и радничких права као што се могло уочити на искуству бивших земаља совјетског блока након прихватања капиталистичких норми. Ако правна и економска трансформација друштва већ нису довољне, миграција се намеће као још један начин путем којег елита може повећати сопствени удио у укупном богатству нације. Заговарање повећане миграције се оправдава наводним потребана економије те недостатком радне снаге, иако је јасно, из више различитих примјера, САД међу њима, да је водећи разлог подршке миграцији заправо финансијка корист коју из тога извлаче власници капитала. Познати амерички водитељ, Такер Карлсон, је у својој књизи „Брод будала“ (Ship of Fools) објаснио да висока миграција одговара објема политичким партијама у Сједињеним Државама с обзиром да „Демократе знају имигранти већински гласају за њих тако да масовна миграција постаје најбоља изборна стратегија. Не морате увјерити или служити бирачима, довољно је да их увезете. Републикански донатори желе што ниже плате. Многи од њих имају запослене. Знају да ће имигранти радити за мање и бити захвални.“

Јасно је да нелегална миграција осигурава извор радне снаге јефтиније у односу на домаће раднике. Чињеница да се мигранти користе као непријављени и ниско плаћени радници срозава степен прихода аутохтоним радницима који су приморани пристати на исте услове како би уопште могли учествовати у тржишту рада. Случај радника из Индије који су 2019. године у Краљеву протестом испред зграде општине скренули пажњу на своје проблеме, и своје присуство, може послужити као илустрација.

Зарад потреба овога рада занемарићемо разлоге који су довели до незадовољства странаца који раде у Србији те ћемо поставити питање због чега је Србији уопште потребна страна радна снага? Према подацима Републичког завода за статистику, у другом тромјесјечју 2020. године, број незапослених у Србији је износио 222.900 особа. Ако претпоставимо да је узрок високој незапослености пандемија, те будемо великодушни па за период 2019. умањимо број незапослених за 50%, суочавамо се са више од стотину хиљада незапослених. Зашто је Србији потребна страна радна снага остаје релевантно питање.

Поред своје економске димензије, миграције имају значајан утицај на популациону слику одређене територије но демографски потенцијал, који свакако постоји унутар мигрантских група, не може послужити као рјешење демографске кризе аутохтоног становништва. Аутор је већ оширније писао на ову тему у тексту под називом „Миграција није рјешење већ извор нових проблема“. У оквирма овога текста довољно се осврнути на идеју мултикултурализма за коју се може сматрати да је већ прослијеђена на отпад историје путем стварних искустава оних држава које су дотичну идеологију највише и заступале. Распад бивше Југославије је то недвосмислено показао свим њеним некадашњим грађанима. Друштвима Западне Европе је требало нешто више времена да дођу до истих закључака, но временом су и она, или бар значајан дио њих, стигла на слично одредиште. Стога не чуди изјава никога другог до Ангеле Меркел која је 2015. године истакла да „мултикултурализам води ка настанку паралелних друштава те стога остаје ништа до животна лаж“.

Као што нас је научило искуство Космета, нагли прилив особа из другачијег културног миљеа незаинтересованих за интеграцију и, у најмању руку, дјелимичну асимилацију, води ка сукобу те дискриминацији и различитим облицима насиља према аутохтоном становништву у случајевима када је оно у мањинском положају. Свако насељавање тренутног српског етничког и демографског простора заједницама из других култура које са српском имају веома мало или нимало додирних тачака јесте ништа друго до стварање новог косметског проблема неким будућим генерацијама Срба. Као илустративан примјер може послужити чињеница да је Пољска, супротно честим оптужбама западних медија, заиста примила више од два милиона миграната, но из Украјине која са Пољском има више битних додирних тачака, почевши од језика, премо културе па до припадности истој групи народа. Искуства Пољске са украјинским мигрантима су била далеко повољнија него ли Запада са мигрантима из муслиманских земаља.

izvor: BNTV

С обзиром на злоупотребу принципа људских права у различите политичке сврхе све јасније дефинисане глобалне елите, захтјеви за интеграцију и одређени степен асимилације од стране аутохтоног становништва одмах бивају прозвани расистичким и шовинистичким иступима. У оваквом систему позивање на поштовање права мањина поприма дегенеративни облик заснован на занемаривању права већине што води хомогенизацији и настанку културно и идеолошки различитих заједница на територији која живи илузију уједињене државе. Земље Запада су тренутно најбољи примјер ових процеса , без обзира говоримо ли о Сједињеним Државама чије становништво је све дубље подјељено на основу идеолошки одредница, или пак о западноевропским државама које су својевољно жмурећи на све будуће проблеме данас стигле на наплату, путем културно и национално хетерогених миграната јачале своје економије.

Сва искуства земаља Западне Европе, од почетка мигрантске кризе 2015. па до данас, упућују на исправност оних политика које онемогућавају улазак и останак великог броја миграната. Довољно је упоредити број и процентуални пораст терористичких напада у посљедњих пет година на истоку те на западу континента да би се без резерве могло потврдити како су државе Вишеградске групе исправно поступиле када су одбиле да прихвате мигранте са Блиског Истока те Сјеверне Африке. Упркос свему реченоме, постоји облик миграције који је по самој својој природи користан и добродошао а огледа се у репатријацији домаћег становништва које је услијед различитих околности напустило земљу.


Ако је судити према медијским наводима заснованим на званичним статистикама различитих институција, од почетка деведесетих година прошлога вијека, Србију је напустило више од милион становника. Као и у неким другим дијеловима свијета махом су одлазиле високо образоване особе, које су истовремено спадале у радно способни и репродуктивно активни слој становништва, управо онај дио нације који осигурава биолошко обнављање и економску стабилност.

Демографски потенцијал ове групе дефинитивно постоји и од суштинског је значаја дотичном потенцијалу приступити како би био конструктивно искориштен за потребе нације. Ако већ не можемо очекивати масовни повратак на просторе српских земаља, што је и разумљиво када се сагледа тренутна ситуација, онда, бар у почетку, неопходно је дјеловати како би се очувале српске заједнице у дијаспори као истински посебне групације свјесне своје културе и традиције, упознате са својим језиком и историјом те утемељене у своме словенском поријеклу. Хипотетичку групу људи који не говоре српски језик, не познају своју историју нити вјерску традицију те су до нераспознатљивости утопљени у локално становништо бесмислено је називати српском дијаспором и може имати сврху једино у оквиру јефтиних дневнополитичких момената.

Очување Срба као Срба у контексту дијаспоре је први степеник око којега не може бити спора. Без овога корака, сви остали су или немогући или далеко отежанији него што би требали бити. Матица, у нашем случају Србија, те остале српске земље, морају дати свој допринос у овоме погледу. Чланови српске заједнице који данас живе у Сједињеним Државама ће сутра можда, сплетом околности, имати вољу за повратком и животом у отаџбини. Ако не они, евентуално њихови потомци. Узевши у обзир културолошка и политичка превирања у Америци, не би било на одмет, од стране политичких структура у Србији, посветити одређене ресурсе проналажењу одговарајућих и ефикасних механизама како би се дијаспори помогло у случају даље ескацалије политичког насиља.

Други корак у овоме процес мора бити уређење државе, не искључиво зарад проблема који муче балканске земље уопштено, већ и због дугорочне стабилности постојања која се намеће као један од основних предуслова за стабилну и здраву демографску слику. Ово не треба схватити као позив на даљу вестернизацију српског друштва, посебно када се узму у обзир све израженији и у јавности све присутнији скандали везани уз корупцију како унутар западних држава, тако и унутар великих организација као што су Европска Унија и НАТО савез. Без обзира на пропагандне флоскуле којима смо изложени већ деценијама, идеал друштва које је уређено на темељу поштивања законских норми које саме, у већој или мањој мјери, препознају одређена права и најнижим слојевима друштва није никада био искључиви прерогатив Запада. Штавише, за српско друштво, с циљем очувања његових здравих сегмената те оздрављења оних погоћених различитим патологијама, било би препоручљивије извршити отклон од правних норми са запада чије државе, управо путем својих правних система, постају све склоније промоцији и подстицању различитих девијантних понашања која имају негативан одраз на традиционалне породичне вриједности те на саму способност заснивања породице.ж

Не треба сметнути с ума да би евентуална репатријација значајнијег броја Срба из дијаспоре имала позитивног утицаја и ван демографске проблематике. Пренос знања, који би вјероватно био праћен и преносом технологије, односно развојем нових домаћих технологија, имао би изузетан значај за даље јачање економије и њену диверзификацију, посебно у областима информатичких технологија, роботике те напредних производних метода. Дијаспора, без обзира на физичко постојање ван граница српских земаља, је и даље саставни дио српског националног бића те се о њој као таквој мора водити брига из матице у сваком погледу и колико је то реално могуће. Демографија, иако нешто чему се мора посветити свака генерација, није искључиво везана за само једну генерацију, већ се мора схватити као континусан процес. Допустити постепено утапање расељеног становништва у страна друштва без коментара или покушаја да се такав процес заустави и преокрене се може тумачити као одраз арогантне неодговорности према српском народу у његовој физичкој и временској укупности.

У оквирима српског друштва и медијске сцене се често говори о демографији посебно због негативних трендова који су дио наше свакодневнице већ неколико деценија. Често се истиче чињеница да демографија спада у један од кључних фактора који утиче на много других области.


Економија је очигледан примјер с обзиром да позитиван и стабилан прираштај омогућава истовремено задовољење потреба тржишта рада, природну смјену генерација у контигенту радно способног становништва, те подстиче раст потражње за услугама и робом. Демографија се одражава и на степен сигурности одређеног подручија с обзиром да позитиван прираштај одржава висок степен хомогености у погледу културне, националне и религијске припадности те смањује могућност настанака мањинских сепаратистичких тенденција које, као што нас је искуство поучило, могу релативно брзо довести до настанка терористички настројених групација. Иако постоје изузеци, постојање бројног и национално свјесног становништва на једној територији представља једну од најпоузданијих гаранција способности националне престонице да на дотичном подручију неометано проводи политике у интересу цјелога народа.

Демографска слика такође игра значајну улогу у процесу очување традиције и културног насљеђа. Један од илустративних примјера у овоме погледу везан је за дио Азербејџана који до недавно није уопште био спојен са остатком државе. Наиме, према историјским изворима, азербејџанска енклава Накичеван је веома дуг временски период била саставни дио онога што би могли назвати јерменским етничким простором. Након потреса са почетка прошлога вијека и геноцида на Јерменима од стране Турака, демографска ситуација се на дотичном простору промјенила. У оквиру СССР-а ова територија је од стране комунистичког вођства подарена Азербејџану гдје је и остала након распада Совјетског Савеза.

Територија данашње азербејџанске енклаве је била изузетно богата древним споменицима јерменске културе. Након постизања независности, Азери су у период од 1997. до 2006. путем званично санкционисаног културоцида, уништили 89 средњовјековних цркава, 5.840 качкара (камени блокови украшени хришћанским симболима, слични средњовјековним српским стећцима) те више од 22.000 надгробних споменика. Сличан однос према сакралним споменицима аутохтоног становништва могли смо да уочимо и код Шиптара на Косову и Метохији. С обзиром на раније понашање Бакуа, расплет кавкаског сукоба је пробудио бојазан како појединаца тако и угледних свјетских институција да би културна добра јерменског народа у територијама под контролом Азера могла доживити сличну судбину.
Као што демографија утичу на разнолике области друштва, не изненађује постојање повратног утицаја. Као један од најизраженијих негативних утицаја на демографска кретања истиче се феминизам, и као идеологија и као пракса.


У погледу својих идеолошких темеља феминизам се заснива на тврдњама да су кроз историју жене биле потлачене од стране мушкараца, да нема разлике између мушкараца и жена те да су жене способне учинити све што и мушкарци, из претпостављене једнакости међу половима произилази тврдња да су женама мушкарци заправо непотребни те да традиционалне улоге мајке и домаћице заправо представљају стереотипе штетне по женско ментално и физичко здравље. Истовремено се женама савјетује да себе посвете својој каријери и послу, брак и породица могу доћи касније иако их сам феминизам не препознаје као вриједне институције. Друштво у којем феминистичка идеологија дјелује по аутоматизму се дефинише као патријархално (феминистима синоним за непожељно друштво), те се главни носиоци дате културе често оптужују за расизам и подстицање „културе силовања“. Вршећи својеврсну синтезу ових тврдњи није тешко уочити да се, провучени кроз призму феминизма, мушкарац и жена појављују као актери, по својој природи, супротстављени једно другоме из чега даље произилази природност периодичне потчињености једнога другоме. Идеја о комплементарности овде нема свога изражаја нити се уопште назире, те није на одмет запитати се како смо као врста уопште опстали до сада ако је сукоб основа односа између два пола?

Штавише, ако прихватимо да је биолошка репродукција кључна за опстанак врсте, што не представља никакаво драматичано откриће већ просту чињеницу, можемо закључити да је наводно тлачење жена од стране мушкараца, како то замишљају феминисти, заправо пожељна појава из перспективе биолошког опстанка човјечанства. Уз веома ограничене изузетке може се истаћи да је свако друштво које је прихватило права жена и феминистичку идеологију само себе осудило на постепени нестанак. Хладна статистка демографских кретања говори у прилог томе. Феминистичка идеологија тежи да буде универзално прихваћена и стављена у праксу што претпоставља да ће се читаво човјечанство евентуално пронаћи у ситуацији опадајућег прираштаја и евентуалног изумирања. На почетку текста управо смо то уочили у свјетским демографским тенденцијама.
Након постављања идеолошких темеља, осврнимо се на њихове резултате, тј. феминизам у пракси. У складу са првом тврдњом феминизма, неминовно мора доћи до промјене у посматрању историје. До садашњи мултидисциплинарни приступ није одговарајући, с обзиром да не подржава репродукцију идеолошких темеља, стога је неопходно читав историјски ток искључиво схватати кроз полну дихотомију мушкарац-жена. Ако се овај приступ прихвати као валидан, ревизија историје постаје неминовност.


Тврдња да су жене и мушкарци једнаки те да што један пол може, то може и други, постављена је на веома танак лед који првенствено пуца под притиском свакодневне биолошке стварности. Саме сексуалне карактеристике које су довеле до настанка појмова мушкарца и жене као дефиниција сполних различитости упућују да су неке ствари ипак искључиви прерогатив једног или другог спола. Као што жена не може извршити фертилизацију, тако ни мушкарац не може остати у другом стању. Различити степени агресивности, другачије комбинације хормона те јасна разлика у погледу распореда и присутности мишићне масе врше додатну тривијализацију идеје да су мушкарци и жене једнаки. С обзиром да је у питању биолошка стварност, она не мора бити у свом максималистичком облику пресликана на друштво и правни систем, но од значаја је за што здравије функционисање заједнице да буде препозната као један од битних утицаја како на развој, у појединачном смислу, мушкарца и жене, тако и на њихову друштвену интеракцију.

Претпоставке које произилазе из претходне се у суштини своде на одбацивање могућности било каквог позитивног утицаја мушкарца, брака и породице на живот жене. Када се ове три категорије уклоне из живота жене, најупечатљивија одлика живота постаје усамљеност. Већ дуже времена је феномен усамљеност познат психолозима као извор бројних других поремећаја, међу које спадају депресија, алкохолизам, несаница, поремећаји личности, Алцхајмерова болест, дијабетес, гојазност, рак те низ других. У току писања овога чланка, аутор је сплетом околности пронашао документарни филм из 2009. године, настао у Сједињеним Државама. Насловљен „Cat Ladies” („Жене са мачкама“), филм прати живот жена које су, као по шаблону, старије од тридесет година, без мужа и породице, те које издржавају већи број мачака љубимаца, у једном случају чак њих стотину и шеснаест. Ова појава није страна западним друштвима те се, као друштвени феномен, може посматрати и проучавати из перспективе више научних дисциплина. Оно што је од значаја за овај текст је тренутак када једна од особа које су послужиле као предмет документарца објашњава због чега она има тако много љубимаца. Без превише околишања, жена у питању истиче како „има болесну потребу да се брине о стварима, те с обзиром да нема мужа и дјецу увијек се само бринула о својим животињама“.

Овај друштвени феномен не мора бити производ искључиво феминистичке идеологије, но није тешко замислити нити претпоставити да је феминизам имао утицаја на настанак оваквих случајева. Када се погледа живот жена које су се нашле у овоме документарном филму, сви кораци на путу до „самосталне и јаке“ жене су задовољени. Пажња је посвећена каријери и стицању новца те напредовању на послу. Заснивање породице је занемарено. Младост је потрошена на брзи живот и брзе везе без обавезе. Живот ових жена, каквим га филм приказује, чини се као логично исходиште жена које прихвате премисе феминизма. Мачке можда и неће бити присутне, усамљеност свакако хоће.

Феминистичке тврдње о наводној патријархалности српског или било којег европског друштва данас су у тој мјери разведени од стварности да нема потребе на њих трошити ријечи, као ни на оптужбу како у оквиру српског народа постоји нешто под називом „култура силовања“. Аутор се у ранијем тексту под насловом „Феминизам као друштвена патологија“ опширније осврнуо на проблематику феминизма и његових негативних посљедица по друштво. У оквирима ове расправе, ограничен простор који је посвећен феминистичкој идеологији првенствено се односи на испољени утицај на демографске трендове.

Као што видимо, феминистичко схватање жене наглашава њену индивидуалност и посљедично, својеврсну удаљеност од друштва као цјелине. Феминисти, без резерве, очекују од друштва да женама осигура различите облике подршке, док њихова идеологија истовремено заговара непостојање никаквог дуга жене према том истом друштву. Однос жена-друштво постаје једносмјеран а такви односи су обично паразитски. Овај став је савршено илустрован почетком 2018. године када је предсједник Србије Александар Вучић промовисао нове пронаталитетне мјере при чему је „замолио жене да резумеју потребу Србије и рађају више деце“. Дотична опаска и саме мјере пронаталитене политике су изазвале критике низа феминистичких организација у Србији чији представници нису оклијевали истаћи како је „цела кампања спорна и изјава и уопште цела та клима која се формира.“

Кампања за повећање наталитета, изјава да би жене требале имати разумјевања за своју нацију и рађати те клима у којој свијест о негативним демографским процесима постаје дио ширег јавног дискурса. Ако жену схватимо како је дефинишу феминисти наравно да све ове ставке постају спорне. Половином јануара 2021. у Пољској су организовани протести жена против закона којим се скоро па у потпуности забрањује абортус. Из уобичајених извора су се чули гласови подршке забринути за ограничавање права жена што нас, оправдано, наводи на закључак да је чедоморство право жене. Поред споменутих права, нема ли жена одређене одговорности, не само као жена већ и као зрео члан своје заједнице? Усуђујемо се запитати није ли пољска жена дужна наставити своју нацију рађајући пољску дјецу? Исто питање можемо поставити и у оквиру српског друштва, и нужно га је поставити. Нису ли Српкиње позване наставити српску нацију у биолошком смислу, што је неминован предуслов за национални, културни, језички и историјски наставак? Постоји ли нешто неприродно у томе?

izvor: dijaspora.news

Без обзира на, сада већ можемо слободно рећи, лажни наратив женске обесправљености у савременом друштву, правне норме су и даље у значајној мјери искривљене у корист жена, посебно када се говори о областима брака, бракоразводних парница и добијања скрбништва над дјецом. Привилеговањем жена у овим областима, брак у очима мушкараца постаје непожељна институција. Један од директних исхода је смањење броја заснованих бракова, што неминовно утиче како на наталитет тако и на здравље дјеце која се пронађу у породицама са само једним родитељем. Штавише, према истраживању из Сједињених Држава, брачни статус је један од кључних фактора који утичу на број потомства при чему жене у стабилном браку имају више дјеце од неудатих или самохраних мајки. С друге стране, једноставност и лакоћа којом се постиже савремени развод су свели брак, од институције која је некада схватана као важна и сложена, скоро на тривијалност испразнивши га од сврхе сем задовољења себичних индивидуалних потреба. Све наведено је искуство Запада и неминовно ће постати искуство свих других држава које буду прихватале западне културне норме без критичког промишљања и прихватања чињенице да одређени западни обрасци понашања морају бити одбачени заради добробити друштва.


Посматрајући утицај феминизма на демографску слику одређене нације, не можемо занемарити питање абортуса с обзиром на изузетно значајан утицај ове појаве на прираштај те истовремену природу абортуса, која се из перспективе феминистичке идеологије посматра као неотуђиво женско право. С обзиром на природу текста, посветићемо се квантитативним подацима везаним уз абортус који најбоље осликавају демографски значај овога феномена, док ће опширнија проблематика абортуса као права те неопходних предуслова за остварење истога бити остављена за будући рад.
Према подацима из Сједињених Држава, у периоду од 47 година након што је абортус препознат од стране законског система као једно од женских права, у Америци је извршено између 50 и 60 милиона абортуса. У истом периоду, студија Пју истраживачког центра то потврђује, број имиграната пристиглих у Сједињене Државе износио је 59 милиона особа. Као што видимо, популација Америке се не би значајније промјенила, но степен хомогености америчког друштва би био виши него што је данас. Када се погледа тренутно стање друштва у Сједињеним Државама, његова очигледна подјељеност и несигурна будућност, стиче се утисак да је културолошка разлика, настала између осталог и из демографских трендова, кључна у процесу његовога даљег слабљења.


Слично као и Сједињене Државе, и савремена Русија је погођена проблемима који произилазе из демографских политика ранијих генерација. Совјетски Савез је био прва земља која је омогућила женама несметано спровођење абортуса. Према истраживању Вјечеслава Карпова и Кима Карлаинена „култура абортуса која се у Русији појавила за вријеме комунизма је имала дугорочан утицај на руско схватање овога питања. Ова „култура“ се испољава у широко распрострањеном и дубоко укорјењеном увјерењу да је абортус „нормалан“ начин суочавања са здравственим и друштвено-економским тешкоћама у личном и породичном животу. Ово увјерење је вјероватни узрок чињенице да се Русија и даље налази међу земљама које имају највиши степен абортуса у свијету…


Неопходно је истаћи да је споменуто истраживање из 2006. године те да се ситуација у Русији, како у смислу обављених побачаја тако и у погледу законске регулативе овога феномена, промјенила у протеклих петнаестак година. Према подацима из 2018. број абортуса на територији Руске Федерације износио је нешто више од 650.000. Само двије године раније тај број је био већи за 200.000 абортуса што је јасан показатељ опадања дотичне праксе. Без обзира на тренутну праксу те могуће даље пооштравање правних норми везаних уз абортус, несумњива је чињеница да се Руска Федерација данас налази у нестабилном демографском положају управо због немарног или намјерног односа комунистичког система према питању абортуса. Истраживање Томаша Витеша из 2004. године је показало да се годишње у Совјетском Савезу обављало 6 до 7 милиона абортуса у период између 1950. и 1960. Висок степен абортуса је остао карактеристика совјетског система.


Ако, за потребе нашега рада, узмемо вриједност од једног до два милиона абортуса годишње, у периоду од 1960. до 2000. долазимо до закључка да је Русија, само у другој половини двадесетога вијека изгубила између 100 и 150 милиона становника. Губитак демографског потенцијала и енергије коју младо становништво уноси у све сфере друштва је теже квантификовати те се, до одређене мјере, може се сматрати чак и погубнијом посљедицом политике неограниченог абортуса. Стаљинистичке чистке и људске жртве из периода Другог свјетског рата су фактори који и данас утичу на демографску слику Русије. Абортус је, као што се може уочити, само додатно погоршао стање нације која је у релативно кратком временском периоду изгубила десетине милиона људи онемогућивши природну регенерацију.


Исто се може рећи и за Србе који су директно из усташке клаонице, борбе против нациста и самих себе ушли у исти друштвени систем стран традиционалном устројству српскога друштва. Абортус и његов проблематичан утицај на демографско стање српског народа уочен је већ половином тридесетих година прошлога вијека унутар домаћих здравствених кругова. Након што је абортус постао и законом дозвољена процедура није било ничега да заустави руску путању српскога друштва.


Ако је судити према расположивим изворима постоји велика разлика између званичних података о броју абортуса са којима располажу државни органи те незваничних извора. Број побачаја на територији Србије у периоду између 2014. и 2017. године износио је, према званичним подацима, око 10.000 абортуса. Према незваничним подацима, годишњи просјек у Србији се креће између 150.000 и 200.000 абортуса. Ако незваничне податке прихватимо као стварни одраз ситуације, овај степен абортуса, на годишњи прираштај од шездесет до седамдесет хиљада рођених се може дефинисати као главни разлог опадања броја становника Србије, и поред високе стопе емиграција која, годишње посматрано, износи око 40.000 особа.
У сва три наведена случаја можемо уочити негативан утицај абортуса, прихваћеног као уобичајене појаве и нечијег права, на укупну демографску слику те будућа демографска кретања нације.
С обзиром да се српски народ већ више деценија суочава са проблемом недовољног прираштаја, ово питање се не може повољно рјешити у кратком временском периоду. Упркос честим истицањима неповољне демографије, стиче се утисак да политичка и друге елите не схватају тренутно демографско стање као један од кључних проблема. Негативан прираштај се мора посматрати као проблем првога реда те евентуално као основни проблем српскога друштва из кога извиру, у потпуности или дјелимично, бројни други проблеми. Без здраве демографије која бар осигурава просту обнову становништва, заједница и у другим областима неминовно постаје осификованија губећи способност прилагођавања вањским и унутрашњим изазовима.


Један од кључних праваца дјеловања, ако нам је већ намјера поправљање демографских прогноза, мора бити и схватање, како на степену појединца тако и на степену заједнице, да је пожељан број дјеце, по породици, двоје или више. Неспорно је да држава и друштво морају, путем својих политика и норми, подржавати ову праксу но истовремено је неопходно да у оквиру самога појма породице представа о двоје или троје дјеце постане уобичајена. Путем различитих облика образовања како млађих тако и зрелијих слојева друштва ово је могуће постићи и неопходно је у ширем друштвеном контексту разговарати о овој проблематици. Као што је на почетку текста истакнуто, демографска статистика не трпи дискусију. Двоје до троје дјеце по породици је неопходно како би се постигла стопа просте замјене становништва. У тренутку када се постигне стопа фертилитета од 2.1 временска димензија постаје кључна с обзиром да је неопходно одржавати дотичну стопу дужи низ година како би се исправиле демографске девијације акумулисане деценијама.


Иако се питање демографских токова често појављује у српској медијској сфери, чињеница остаје да се недовољно ради по том питању те да предузете мјере дају слабе резултате. Ово је неодрживо стање и оно ће се, то је неминовност, одразити и на политичку, економску и сигурносну слику српског народа. Простора и потребе за корекцијом по питању демографије има и она је неопходна с обзиром да се, по логици друштвеног постојања, намеће као темељ обнове читавога друштва, у свакој његовој сфери, те се истовремено јавља као један од кључних елемената у очувању културног и традицијског континуитета.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *