Држи воду док мајстори оду- док не истекне мој мандат

Озбиљност државе и потези руководилаца, како државних тако и локалних, без имало ниподаштавања према политици као умјетности вођења друштва, могла би се описати паролом:“ Држи воду док мајстори оду“.

Недостатак санкција, адекватне казне, одговарање за криво руковођење, криминал и корупцију у државном сектору овдје се никада не кажњава, осим у случају кад затреба за блаћења политичких противника, па држи предмет у фиоци никад’ не знаш када ће затребати. Селективна правда нешто је на што смо навикли, и нажалост прихватили.

У оваквом хаотичном систему, поставља се питање одрживости и развоја друштва. Овакав ниво апатије и незаинтересованости, моралног посрнућа и духовног лутања, чини се да одавно није запамћен, јер чак и у тежим временима наш народ је имао потребу да ствара, а данас је незаинтересованост за било које процесе који не доносе личну корист нажалост и пожељна. У друштву у којем знање није никакво мјерило вриједности већ чешће категорија преквалификованости за одређене послове, лично усавршавање је беспотребно, тачније не доноси корист.

Чак и ако оставимо по страни духовни развој и унапређење друштва, фокусирамо се на свакодневни живот примијетићемо да имамо велике проблеме да уопште обезбиједимо нормалан начин живота.

Већина јавних предузећа и установа у Републици Српској су велики губиташи, а највише здравствени систем у који се с друге стране улива и највише новца. Питање је опстанка и одрживости оваквог система здравста гдје је период епидемије корона вирусом, афера кисеоник и слично показали да наша држава уопште нема план како здравство да стане на ноге, да се прије свега искоријени подразумијевана корупција у здравственим установама. Наши будући кораци у овој области  своде се већином на предизборна обећања о зградама и савременим клиничким центрима, парку великана здравства у болници у којој људи грешкама система умиру. План је и да градимо паркинг на УКЦ-у БЛ из чије зграде пацијенти искачу кроз прозор. Слично је и у другим областима.

Да не размишљамо дуже од свог мандата говоре и непланска руковођења областима која су од примарног значаја за свакодневни живот свих нас, односно услуге које се у 21. вијеку подразумијева да имамо. 

Проблем редукције, али и потпуног нестанка воде у Источном Сарајеву прошле године, показао је да и даље немамо системско рјешење како на дужи период обзбиједити грађанима питку воду у земљи која је међу богатијим водама. Да је питање када ћемо потпуно остати без воде, колико још година (мандата) док не схватимо да план Б немамо, и да није важно што немамо воду, имамо политичаре који ће нас прогласити издајницима и страним плаћеницима ако изађемо на протест за воду. Даље, водовод у Палама и те како је у проблему због убрзаног инфраструктурног развоја Јахорине, како обезбиједити уредно снабдијевање, а рјешење је… пардон, нема га.

Осим тога, у јеку зимске сезоне планинско мјесто Пале остало је без гријања због техничког квара на постојећој топлани и утопијског чекања да се нова која нема ни идејно рјешење, а ни локацију на којој ће се градити измјести. Паљане је ове зиме ваљда гријала прича о гондоли Пале- Јахорина вриједности 96 милиона. У Источном Новом Сарајеву такође се чека ново рјешење котловнице старе око 45 година.

Није ријеткост да се у Источном Сарајеву знало десити да у истом дану немате воде, али ни струје, па цивилизацијски назадујете док слушате сервиране приче о тунелу вриједном 200 милиона марака.

Електродистрибуција Пале недавно је заложила сопствену имовину да добије 5 милиона КМ. Поред мјеница, као гаранцију су дали и упис хипотеке на некретнинама „Електродистрибуције” у Палама, те објектима у Сокоцу, Рогатици, Источном Новом Сарајеву, као и на управним зградама хидроцентрала „Месићи” и „Богатићи“, укупне вриједности 8,5 милиона КМ. У исто вријеме, фирмама блиским власти додијели су послове вриједности три милиона који се односе углавном на софтверска рјешења.

Поједине општине као што су Источно Ново Сарајево и Трново живјеле су од продаје општинске земље инвеститорима стамбено- пословних објеката, међутим, сада када немамо шта да продајемо, питање је како ћемо исплаћивате све обавезе када потрошимо паре, од кога просити, гдје се задужити и зашто немамо ефикасне мјере одрживог економског развоја. Милионски губици шумских предузећа туга су за себе. За десет дана у Босни и Херцеговини угашено је 87 предузећа…

И тако, има ли неко идеју шта ћемо касније, кад све распродамо, уништимо и сведемо у раван.

Аутор: Сања Васковић