21/02/2024

Накло – од Спасовдана до затворских дана

Пише: Владимир Васић

Жељезница, читавим својим горњим током, извирући испод тврдих стијена Трескавице, па све до Крупачких стијена, водену силу разбија о огромно камење, које чини слапове и пјенушаве вирове.  Посебно у Крупачким стијенама право је мјесто за расхладити се од тропских, љетних, врућина.  Љети, на одређеним мјестима, мирна и погодна за купање, а у јесен и прољеће, кад се са огромне Трескавице слију бујице воде, побјесни и немилосрдно носи све пред собом. Љутито и оштро, у кишним новембарским данима, хучи кроз крупачке стијене. Кроз дубоке кањоне окомито одсјечених обала, изнад којих нијемо и непомично стоји нагнута над њом, сива нагомилана камена маса, у којој је, само чудом природе, урезана пећина, у коју још нико није сишао. Мистериозна за радознале погледе свих нас који овде живимо, гордо и поносно, неосвојива бдије над овим малим мјестом, племенитих и добрих људи. За њу су везане многе приче, које се претежно базирају на легенди. А Врањача, и даље мирно и непомично бдије.

Разливајући се на улазу у Крупац, Жељезница свом својом силом и јачином водене масе, запјењене и зелене, излази из наручја огромних сивих стијена, и даље, својим током наставља да протиче кроз Крупац, умивајући га пјенушавом водом, наставља да се разлива ка Сарајевском пољу. Војковићи, прво је насељено мјесто, послије Крупца, које, својим кривудавим током Жељезница просјеца настављајући свој пут до сједињења са Босном.

Као да ту почиње, или се пак завршава Сарајевско поље. Војковићи, питомо и мирно мјесто лежи у сарајевској равници ослањајући се дијелом на масиве Игмана. А он, Игман, као отац гордо бдије над овим малим мјестом. Већ у првим данима касне јесени по врховима се забијели, као први вијесник сурове зиме која се полагано спушта у Сарајевско поље.

Народно предање каже да су Војковићи добили име по Војку и Војкици. Нико са сигурношћу не може да тврди истинитост овог вјеровања, али нико, ни до дана данашњих није нашао други извор и вјеродостојнију истину.

Између Војковића са једне и Храснице са друге стране овјенчани Игманским планинским вијенцем, на Војковиће се стидљиво ослања насеље Грлица.

Изнад Војковића и Грлице дотичући се дијелом на Крупац, као најстарији син великог Игмана поносно се уздиже брдо Накло. Живописано брдашце многим догађајима из прошлости. Скоро да нема житеља Војковића, Грлице и Крупца, али и околних сарајевских мјеста, да бар нешто не зна о Наклу. Некад је ово мјесто било, чак и војни комплекс ондашње војне силе. Но, било је сада већ јако давно, и мјесто саборовања.

Старији мјештани добро памте Спасовданска сабрања. Прије неколико деценија Накло је било саборно мјесто. Повод за то је био велики православни празник Спасовдан. У четрдесети дан по Васкрсу Српска православна црква слави дан када се Господ Христос уздигао на небеса, празник у народу познатији као Спасовдан, који увијек пада у четвртак, шесте недеље по Васкрсу. Управо је тај дан био дан Саборовања на Наклу. Много људи и младих и старих и мјештана и придошлица, сви су се окупљали на својој светој гори Синају – Наклу. У Заједници љубави уз богате трпезе, пјесму, игру, кола уз двојнице од заборава се очувала и његовала богата историја Срба и српског народа. Многе дјевојке би управо на овом јединственом сабрању ашиковале и налазиле момке. Неке би се и удале.

У очима старијих и дан данас су те слике. Не блиједе. Отимају их из гладних уста заборава. Мудро и себично их чувају у срцима, тек понекад проговре о тим, како кажу, срећним временима уз сјетну констатацију – тога данас више нема. Истина, и нема. Спасовдан се данас прославља ту у близини Накла, у Војковићком пољу, на обалама Жељезнице, у предивном храму чији су земни темељи, не случајно, посвећени Вазнесењу Господњем – Спасовдану. Уз молитвено благодарење Господу и саборовање вјерних, тек понеко у порти светиње сјетно помене некадашња Спасовданска сабрања на Наклу. Сјети се, у тих пар минута, давно прошлих дана, као да има обавезу да их отргне од немилосрдног заборава.

Ту је и дан данас Накло. Бдије над Војковићима, погледујући на Грлицу и Крупац, држећи се чврсто за руку великом Игману. Ту је Накло, али ништа, сем фрагмената сјећања на некадашње дане Саборовања, више на Наклу не подсјећа на старе дане. Ту се данас издигао огромни „Скадар на Бојани“. Негда је Накло далеко било познато по Спасовданском саборовању, о томе нам данас свједоче наши стари. Ми ћемо својој дјеци свједочити и приповједати о новом затворском комплексу, који опет, промислом Божијим, на други начин враћа „саборовање“ Наклу. Даће Бог да се ови који ће од данас па у вијекове овде да „саборују“, узносе и преображавају из лошег у добро. Чудесно је брдашце Накло, исјцелиће и исправити, очовјечити и обожити, па и оне непоправљиве.

А Жељезница, она и даље избијајући из њедара тврдих Крупачких стијена наставља да умива Крупац и Војковиће сједињујући се са сестринском Босном.

Накло, и оно ће са Игманом бити на вјечној стражи свједочећи о неким прошлим, садашњим и будућим догађајима који се буду збили овде, подно Игмана у Сарајевском пољу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *