Ниси добар и подобан, и још се усудиш мислити својом главом, такве у овој земљи најжешће кажњавају

“Основна мјесечна бруто плата предјседника Вледе Републике Српске износи 7.460,60 КМ”, наведено је у Службеном гласнику Републике Српске објављеном у јуну текуће године.

Мјесечна бруто плата потпредсједника Владе Републике Српске нешто је нижа и износи 6.524,87 КМ, док министри у Влади Републике Српске мјесечно примају 5.589,13 КМ.

Ако саберемо све ове цифре годишње само на плате предсједника Владе, потрпредсједника и министара издваја се 1.475.883,92 КМ. 

Да, то је онај исти предсједник Владе који нас је охрабрио да свашта можемо издржати, и да “човјек без хране, воде и пића може преживјети мјесец и по дана”. А од недавно су нас обавијестили да можемо и без струје, па су се генијално досјетили да ко буде трошио мање струје мање ће плаћати.

Све ове цифре просјечан радник односно грађанин Републике Српске не може ни да појми, па би отприлике за четири године од новца који се издваја за плате могли направити нову основну школу, или вртић, а годинама дуже болницу и друге потребне инфраструктурне пројекте да у 21. вијеку не буде срећа пред изборе добити асфалт испред куће који су Аустроугари прије више од сто година радили, и то далеко квалитетније и боље него што се то ради данас.

Грађани овакве цифре не могу да појме и из разлога јер је, на основу података Републичког завода за статистику,  просјечна бруто плата исплаћена у јулу 2022. године износила 1 753 КМ. Дакле, мораш да радиш пет мјесеци да би једва достигао мјесечну плату министра.

Ако узмемо у обзир да функционери не живе искључиво од плате, односно да имају додатих примања, као и то да велики број грађана РС живи од минималца, схватићемо колики је јаз међу, већ сада формираним друштвеним слојевима. Тај јаз и све сиромашнији слојеви друштва погодују владајућим да што дуже остану на власти. То је рецепт успјеха.

Још су нас убиједили да нема сиромашних, као што је српски члан Предсједништва рекао, не види их нигдје, а реално је да се из хеликоптера Владе РС и не виде најбоље.

Већ 30 година падамо и на лажна обећања, за шаку нашег новца спремни смо продати и најближе, а камоли глас на изборима. Знају то добро ови који сада нуде све и свашта, новац за младе, пензионере, породице погинулих бораца, школе, вртиће и пети пут постављају камен темељац за исте пројекте, и ови који никада нису одговарали за милионе који су из ове земље случајно “испарили”, јер принцип је исти, све су остало нијансе.

Овакав друштвени систем годинама уназад наметуо је политику као извор лаке зараде, а неким новим клинцима од факултета, па још и раније наметнуо бескрупулозну борбу за лични интерес као примарну.

Зашто би се неко трудио образовати и бити најбољи у свом послу ако ће неко ко се бави политиком само због страначке књижице бити изнад њега, зашто ће неко поштено радити свој посао ако ће имати мању плату од оних које је именовала странка,  зашто ће неко остати у овој држави кад може да оде…

Што би рекао Никола Којо:” Часније је бити грађанин другог реда у страној земљи, него грађанин трећег реда у сопственој”.

Сав чемер друштва у којем живимо могао би стати у један оглас:

И неко ће, са платом од 7 000 КМ представљати ове људе, борити се за њихову будућност, системски ријешавати проблеме?

Свако ко покуша угрозити овај систем добиће етикету. Ниси добар и подобан, и још се усудиш мислити својом главом, такве у овој земљи најжешће кажњавају.

Али вриједи се борити, за неке нове, будуће генерације, да им овакав систем не испира мозак и да нормалном човјеку више исти политичари, душебрижнци сопственог џепа, не вријеђају интелигенцију.

Аутор: Сања Васковић