22/02/2024

Приватни факултети- рак рана високог образовања

У Босанскохерцеговачком постконфликтном и транзицијском друштву систем вриједности још увијек је разапет између традиционалног конзервативног и модерног либералног концепта те се та релација између истока и запада итекако осјети у свим порама друштва.

Систем вриједности већ одавно је пољуљан те се често у пракси имплементира она чувена мисао италијанског философа Никола Макијавелија „Циљ оправдава средство“.
Најбитнија компонента за развој савременог друштва, поред осталих, јесте стабилан образовни систем који младе чланове друштвене заједнице научно обликује и регрутује за будуће носиоце друштвених промјена али их такође, у научном смислу, оспособљава за низ различитих општедруштвених делања од користи за све чланове друштва, што у коначници и доводи до друштвеног прогреса.


Будућност сваког друштва али нарочито савременог, јесте у младим и школованим људима спремним да адекватно одговоре свим изазовима друштвених кретања. У правилу систем образовања би требао да задовољава потребе на тржишту рада тј. да прати турбулентна кретања и осцилације у тој области и сходно томе да регрутује нове младе људе адекватно оспособљене да одговоре свим професионалним изазовима који се пред њих постављају. Међутим, обзиром да је Босна и Херцеговина у раскораку, не само са системом вриједности, већ у више наврата је и са логиком на per si, стање на терену је мало другачије. Сфера рада и сфера образовања у нашем друштву, добрим дијелом су дијаметрално супростављене категорије, иако се, треба признати, врше одређене корекције како би се што више ускладио васпитно – образовно – пословни несклад Босанскохерцеговачког функционалног хаоса.

Неумољива статистика Босну и Херцеговину сврстава раме уз раме са Џибутијем, Кенијом, Намибијом, Гамбијом и Бог те питао којом још не, изразито неразвијеном, државом, када је ријеч о незапослености.
Но међутим, није само неусклађеност тржишта рада са образовним системом у Босни и Херцеговини, камен спотицања који нас као друштво сврстава у ранг племенских заједница, и држава које је и у атласу тешко пронаћи. Кључан проблем се пројављује већ на првој станици – у школовању нових кадрова.

Према досадашњим анализама и истраживањима просјек студирања у Босни и Херцеговини студенту одузме 8,3 година живота, колико траје „развојни пут“ од индекса до дипломе. Наравно, ријеч је о државним факултетима. Међутим, овај дуготрајни неизвјесни пут страдања може итекако да се скрати уколико желите да своје знање добијете (у пуноћи значења ријечи „добити“) на неком од низа приватних високошколских установа од Сокоца преко Кисељака, Травника, Мостара, Бањалуке, Бијељине, Брчког и широм БиХ гдје још не. Прије него одлучите да мождане вијугице развијате на овим високошколским академским установама неопходно је отићи у најближу банку и распитати се за неки од кредита без жираната. У свим развијенијим земљама запада али и широм свијета приватне школе и универзитети слове за озбиљне и висококвалификоване школске установе гдје се врши ригорозна селекција при упису на исте. Наравно у Босни и Херцеговини то није случај те се на приватне факултете уписују они који желе диплому преко ноћи.

Данас у Босни и Херцеговини имамо класично „фабриковање знања“ које се обавља на „високошколским тржницама диплома“. Без увреде било коме и било чему приватни факултети својим грубим либерализмом у смислу умножавања диплома на најокрутнији могући начин подривају темеље овог друштва. Неписменим и недовољно социјализованим појединцима, захвљујући погодностима од стране приватних високошколских установа, а све уз помоћ партијашких механизама, даје се у руке фамозна конзерва са дипломом која им даље безкрупулозно крчи пут ка новим, кључним, позицијама у овом друштву. Дрским понашањем појединаца који мисле да новцем могу купити све или пак диплому али знање не, ово друштво доводе у безизлазну ситуацију. Тврдим да неадекватни појединци на кључним позицијама, у сваком смислу, на дрзак начин истјерују младе људе из ове државе, који су, узгред речено, муком и трудом прошли онај пут од индекса до дипломе на државним факултетима. Тужно је и жалосно да се велики број младих и образованих људи, који су на поштен начин својим радом, учењем и несебичним залагањем дошли до дипломе, налази на бироу за запошљавање док са друге стране на кључним позицијама, добро ухљебљени, без грама знања, сједе академци са дипломом коју још увијек отплаћују на рате.
Знам да је сваки здраворазуман глас у овом друштву дочекан на нож од оних којима он не иде у прилог, али једноставно тај глас мора да се чује. Недопустиво је да нашом судбином на било којем нивоу и интензитету друштвеног управљања, руководи неко чији је пут од индекса до дипломе испуњен ратама кредита а не учењем.

Недопустиво је и то да се таквим типовима дозволи било која друштвена фунцкија којом могу да манипулишу масама. Вјерујем да звучи фашистички али је у крајњој линији хуманистички.
Млади и образовани људи који су своју енергију и потенцијал уложили у своје знање требају то знање и вјештине да имплементирају на терену те да га уграде у систем овог друштва које има потенцијала за напредак. Млади људи јесу и биће темељ ове заједнице али не смијемо, као друшво, и друштвено одговорни појединци, да дозволимо да нам школован кадар окреће леђа и одлази из ове државе те да својим знањем и вјештинама богате туђе владе и друштвене системе.


Како да се човјек на крају не запита одкуд оволики хаос и економски дисбаланс у држави гдје по глави становника имамо пет менаџера и којекаквих организатора и економских експерата?

Пише: социолог Владимир Васић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *