Режим се не побјеђује њиховим оружјем
Пише: Бојан Милићевић
Ових дана нам стиже вијест из Козарске Дубице како је пет одборника СНСД-а прешло и формирало већину с опозицијом.
Заиста, поред личних животних циљева, један од мојих највећих циљева је да овај ненародни режим оде у прошлост. Али, да их побјеђујемо њиховим оружјем, не да не бих волио, него ми се гади!
То није ништа друго него фотељашење и узимање власти по сваку цијену. Када Стевандић, Чавић и слични пређу у власт, онда су папци, а када објеручке прихватамо СНСД-ове људе (уопште ме не интересује шта је иза кулиса, нема оправдања и нема сарадње с њима! Ако хоћемо промјену система) онда се радујемо и ликујемо.
Врхунац лицемјерја! Чему се надамо с таквим људима? Како су издали једне, сутра ће и друге. Треба нам промјена система и нови људи.
Да се разумијемо, ја се радујем њиховом паду, расулу и сваком осипању, али зар се морају одмах прихватити и зар се мора с њима одмах шуровати и узимати власт по сваку цијену? Дугорочно то води само пропасти.
Ја можда схватам политику мало утопијски и на микро-плану се залажем и сматрам да је треба посматрати на једном дубљем духовно-националном плану и у том смјеру дјелати, али ни ви, који подржавате ово нисте свјесни да ко „не плати на мосту, платиће на ћуприји!“ и да се оваквим потезима многим честитим људима згади и политика и избори и гласање и све.
Ако сте данас прихватили њихове људе у многим мјестима и поставили их на чело, да ли ћете тако сутра прихватити и неке нове Стевандиће, Чавиће… Па што да не и Додика и Луку нпр.?
И оно што ме највише боли од свега, што из свих њихових потеза које вуку (част изузецима) видимо да народа нигдје нема. Нигдје! Кога брига за напаћени српски народ? Све је стало у борбу за власт, за „инфраструктуру“ (како гадна ријеч за назвати човјека), за чланство…
„Ми, веле, имамо чланство! Формирали смо овај-онај одбор.“
Ма кога брига за ваше одборе! Има ли ишта народ од ваших одбора? Има ли иједна људска ријеч да се осјети из ваших говоранција или сте се толико занијели да се више то и не крије.
Је ли политика заиста само то постала?
Колико ти људи, који мисле туђим главама (са свих страна, нажалост!), не разумију у својој острашћености да то ничему не води, да ако мислимо мијењати ову земљу и помоћи овоме народу, морамо мијењати све! И начин вођења политике, однос према људима и имати неке принципе, јер само се тако може урадити нешто.
И када напишете овако нешто (што је неупитна истина и чињеница!) острве се на вас као да нешто разједињујете. Истина и када је болна, љековита је! Је ли треба да живимо у лажи, као СНСД и да бранимо неодбрањиво увијек као неки ботови? Само тим приступом може се стећи повјерење код народа и поправити оно што је лоше.
И камо среће да некада у свом животу главни представници странака изађу и осуде неке ствари у својим редовима, да искључе неке људе из својих редова, онда би и напаћени народ рекао: „Ево свака част, нисте као ови!“
„Несрећан си, народе мој, биједна си, Отаџбино моја…!“
Читајте Кочића, можда и осјетите зрно љубави и разумијевања за српски народ. Некад…
