Сва наша сиромаштва- чији су ничији људи?

Пише: Данијел Михић

Од јуче ми двије слике не излазе из главе:

Прва, ред сиромашних пред јавном кухињом на Мејдану/Обилићеву. Нису то више тек тамо неки дроњави бескућници и унакажени људи прегажени пороцима. Толико обичног свијета, људи који су читав живот живјели некакав уобичајен живот, у складу са законом и без осцилација. Ислужени грађани, пензонери који цијелу пензију дају на рачуне и лијекове, дочекали су под старе дане да стоје у том проклето дугом реду чекајући шта било да убаце у себе, да би наставили биолошко животарење. Спопадне ме језа од њиховог тако уобичајеног изгледа, а не смијем ни да помислим колико је тај ред заиста дугачак јер је људе и даље срамота, колико их тек још копни од глади и туге.

Друга незаборавна слика – патријарх Порфирије руча са бескућницима. Био то јефтини маркетинг или не, патријарх је урадио праву ствар, он не само да је учинио лијеп гест који ће се пар дан спомињати – он је својим поступком посредно поручио браћи архијерејима да сиђу пјешке међу свој народ, народ који је изгладнио материјално и духовно, да очигледно није довољно преко црквене ограде дијелити узвишене бесједе, да се морају засукати рукави и ногавице и угазити на несигуран терен, терен људске џунгле, терен упропаштених живота, терен глади, туге, болести и безнађа- терен мисије.

Ту нам је сиротиња, ту пред нашим носем. Запињемо за сиротињу док одемо до пекаре и назад. Ту су људи који требају утјеху, има ли их ко утјешити, обићи, рећи да је њихова патња кратка, тешка али пролазна, дати им бар мало наде, улити љубави, осоколити вјером? Стиснути руку, загрилити прегажено људско биће, примити сузу, неће нас испрљати њихов образ, то су људи који углавном ништа никоме нису ни криви ни дужни.

Сада је преломни тренутак за све нас, ово је ванредно, ово је до сада невиђено, ово је горе од рата, јер рат пролази а биједа тоне слободним падом све дубље…Сада ако се на ове људе оглушимо сами ћемо се осудити на Страшном суду који ће за нас бити формалност.