Улога медија у спречавању насиља међу младима

У данашњем савременом друштву утицај медија у њиховој пуноћи, укључујући новине, телевизију, радио, интернет, мобилне телефоне, друштвене мреже, постао је кључно средство социјализације младих људи, те директно утиче на понашање младих у друштву и на формирање њихових ставова.

Према до сада објављеним научним истраживањима и прикупљеним сазнањима о улози медија у животима дјеце и младих стиче се, недвосмислено, утисак да медији могу имати дуалну функцију – позитивну и негативну, што опет, зависи од садржаја који се пласира у етар, али и од интересовања дјеце и контекста у којима они доживљавају пласирани садржај. Медији по својој природи нису лоши или искључиво добри из разлога што је то технологија у рукама човјека који је контролише у позитивном или негативном правцу.

Такође, све већа заинтересованост, у неким случајевима и овиснoсот младих људи о друштвеним мрежама доводи до индивидуализације младих. Управо путем друштвених мрежа, које су данас у великој експанзији, младим људима се пласира много информација које могу двојако утицати на њих. Исто тако, друштвене мреже, свједоци смо, могу бити и „полигон“ за пласирање негативних садржаја, али се путем њих пласирају и узнемирујуће сцене насиља чији виновници су млади људи, често средњошколског узраста.

Научници сматрају да постоје два механизма учења агресивног понашања дјеце. Један од њих је гледање насилних телевизијских програма. Наиме, мала дјеца често имитирају оно што виде на телевизији. Тако, на пример, уколико гледају сцене (екстремног) насиља, вјероватно ће се у будућности тако понашати. Старија дјеца подсвјесно усвајају агресивно понашање, као начин рјешавања било каквих конфликтних ситуација. Годинама су таква дјеца гледала сцене насиља као начина рјешавања проблема, тако да су и она усвојила исте методе. Научници ову појаву називају „когнитивном скриптом“. Криминолог Трота је дошао до закључка да комбинација насиља са смијешним цртаним ликовима доводи до веће склоности дјеце да примјењују насиље у свакодневници (Доуглас, 2003:5).

Конвенција о правима дјеце из 1989. године захтјева да се у медијским политикама као и у образовним и емисијама о култури, посвети нужна пажња медијским и комуникацијским правилима дјеце. У Конвенцији се траже и права дјеце на учешће у медијима, право да без ограничења изражавају идеје посредством медија у различитим облицима. Упркос истакнутим правима дјеце када су медији у питању, исти ти медији скоро па свакодневно крше права дјеце, чинећи дијете неважним и безпредметним друштвеним субјектом. И површном анализом проистеклих обавеза из Конвенције да се препозна значај медија у животу дјеце, у њиховом правилном физичком, психичком и друштвеном развоју, и аналогно томе да земље потписнице створе услове како би медији били извор корисних и едукативних садржаја, користан партнер и савезник у одрастању дјеце а не проткан насиљем, еротиком и порнографијом, јасно је да се не поштују међународним правом загарантована права дјеце. Штавише, не штите ни сопствене интересе јер омогућавају дјеци да одрастају под утицајем таквих медијских садржаја који од дјеце праве генерацију која сматра да је насиље и порнографија саставни дио интеракције односа међу људима на свим пољима друштвене дјелатности.

Став појединих институција према средствима информисаности у условима мобилне криминализације друштва очигледно треба мијењати. Праксу да се изјаве дају само на конференцијама за штампу вјероватно треба мијењати уз опрезност према политичким, необјективним, страначки опредјељеним новинарима који често као сензационалне изворе својих новинских извјештаја користе субјективна казивања оних државних чиновника који су незадовољни или су суспенодвани из службе због своје сопствене грешке.

Треба се држати става који прописује Закон, да давање података о криминалитету малољетника у средствима јавног информисања је допуштено под условом да не штети личности малољетника али и интересима друштва у цјелини, те да извјештај не ремети, евентуалну, полицијску истрагу, уколико је ријеч о тежем кривичном дјелу.

Често се у нашој штампи могу прочитати искази очевидаца кривичних дјела. Добронамјерни свједоци под утиском својих „накићених“ изјава ни сами не знају шта је тачно а шта не, па на крају у току судског исказа дају непоуздане и нетачне информације. Имена и професије особа које су откривене као починиоци кривичних дјела криминалистичка полиција смије да изнесе само у крајње оправданим случајевима тј. ако је у општем односно у јавном интересу. Међутим, теорија и пракса се и у овом случају очигледно мимоилазе. Прије него ли се обаве потребне истражне мјере и радње, по слободи новинарских писања актери спорних дјела добију и судски епилог.

Закон строго забрањује објављивање идентитета малољетног починиоца кривичних дјела а посебно забрањује објављивање њихових фотографија. Но, медији ради сензационалности вијести улазе у поре спорних дјела, па не тако ријетко у својим извјештајима иду до најситнијих детаља примјера ради, неког злочина, на чему би им и искусни криминолози позавидили. Као врхунац, објављују иницијале малољетног преступника уз бомбастичне наслове који својом безобзирношћу и окрутношћу само додатно узнемирују јавност, али и наносе штету оштећеној и окривљеној страни.

Сви подаци који се објављују морају бити истинити. Погрешни подаци доводе јавност у заблуду и једнако штете како средствима информисаности тако и полицији. Деструктивну улогу масовних медија је потребно свести на најмању могућу мјеру.

Како је већ наведено, за медије не можемо, искључиво, рећи да имају ову или ону улогу у друштву, тј. да утичу искључиво позитивно или негативно. Јасно је, ствар је у рукама човјека који креира медијски садржај али и до крајњег корисника који тај садржај прихвата или одбацује, што у коначници има великог утицаја на креирање медијског садржаја. Нарочито код младих људи потребно је развијати критичку свијест према медијским садржајима односно стварање способност здраворазумног расуђивања темељеног на позитивним социјалним вриједностима, те да као такви могу недвосмислено да процјене квалитет медијског садржаја те да исти прихвате или одбију, што ће директно утицати и на пласирање медијског садржаја у јавност.

Такође, поред младих, родитељи требају да обрате пажњу, нарочито на дјецу школског али и предшколског узраста, како и на који начин користе медијске садржаје и многобројне опције друштвених мрежа. Родитељи би, у правилу, требали максимално контролисати поступке своје дјеце на друштвеним мрежама из опасности да се код њих не развију девијантне активности и пориви али, са друге стране, да дјеца не упадну у окове многобројних опасности које вребају из виртуелног свијета, нарочито када је ријеч о сексуалној злоупотреби дјеце педофилији и проституцији.

У коначници, медији нису лоши него их човјек таквим учини и само од човјека зависи како и на који начин ће се медијски садржаји креирати и пласирати и са друге стране, од човјека опет зависи да ли ће или неће прихватити одређене садржаје без прављења позитивне селекције.

Од нас самих зависи да ли ћемо дозволити да ријалитизација медијског простора поприми свеобухватан и општеприхватљив друштвени концепт вриједности, што ће, одговорно тврдим, довести до тоталне деградације и уништавања позитивних система вриједности.

Пише: Владимир Васић