Ум царује, а партија влада

Пише: Данијел Михић

Партократија као тешко застрањење демократије, облик владавине у којој су сви друштвени и политички процеси подређени интересима Партије, то јесте њених већих или мањих баја, папака, мангупа, мајмуна, мачака и њихових родно-кумовско-жирантско-фризерско-шоферско-љубавних партнера, по бројним, неписаним правилима, настоји да систематски обезвриједи и игнорише све оне људе којима не успјева да управља страхом, уцјенама, запослењем или чиме већ. 

То се посебно односи на талентоване људе који имају веће капацитете и не живе по принципу „биће већ некад нешто“ и „добро је само нека се не пуца“, већ тако „размажено“ и „несвјесно ситуације“ или бар „несвјесно како је његова баба живјела“, желе да са ближњима имају нешто више перспективе и могућности за напредак или бар да за све живо не морају мољакати некога слугу из главне или коалиционе брабоњак Партије.

Стравична негативна селекција, вишедеценијски узлет буљук мрачних ликова без икаквих обзира ни људских вриједности осим оне практичне, да служе беспоговорно секти без које не само да су нико и ништа, већ и без које би истовремено завршили на бар условној робији, јер што си ближе црној рупи зла у секти то си компромитованији, имаш све више новца али све мање слободе, све док не упаднеш преблизу Вођи и предалеко иза границе када можеш да се вратиш (без посљедица) у спокојан и уобичајен живот. Тако копање до извора моћи најчешће резултира сопственим дубоким укопавањем у мрачни лавиринт у којем те може појести Минотаур без икаквих питања и санкција.

Поставља се онда питање, да ли је паметно жртвовати своју слободу и сав живот да би „успио“ у Партији? Има ли та огромна цијена (плаћена образом и душом) успјеха (пар плата, станова и аута) своју оправданост? Шта је човјек без слободе, човјек који је у позицији да чини све гнусније и теже преступе, који је стално под маљем уцјене, који не смије јавно ни ријеч да напише без одобрења надлежних?

Шта су ум, знање, памет, рад ако служе злом, а не племенитом циљу? Ко је богатији, онај који „својим шором“ иде слободно као вук у гори или онај који бјесни по бијелом свијету а не смије ноћу ока склопити ни изађи из аута? Онај ко влада собом, својим простором и временом или онај који је у немилости већег зликовца од себе, који скаче на сваки телефонски позив, звоњаву на вратима? Народна мудрост каже да „онај ко са ђаволом тикве сади, тикве му се о главу обијају“. Тако онај ко је „напредовао“ (у укопавању себе и ближњих) у Партији није уман него безуман човјек, неко ко је трампио мир, спокој и углед, као најзначајније драгоцјености у животу за тек нешто више материјалног које га додатно окива и засљепљује. Партија може са свим и свачим влада али ум, који се усмјерава ка Добру истински живи, дише и царује.