Њихово мишљење је њихова ствар

Пише: Данијел Михић

Милиони људи широм свијета имају кочнице у доношењу одлука у лебдећем страху од тога шта ће о њиховим поступцима рећи или мислити њихови ближи или даљи познаници, но код нас је прибојавање од туђег мишљења на нивоу националне, библијске пошасти, која нас све кочи у преузимању одговорности и доношењу важних одлука и тако се проклетство колективног одсуства самопоуздања стуштило на цијело друштво као џиновска канџа, држећи нас у доживотном кавезу нечињења корака ка бољем сутра.

Огромна већина људи је просто паралисана страхом од тога шта ће о њима и њиховим мислима, ријечима и дјелима неко ПОМИСЛИТИ!

Ако желимо да нам буде боље и да будемо довољно храбри да се боримо са својим слабостима и са лошим стварима који нам онемогућавају раст и развој личности, прво морамо изградити самопоштовање, карактер, самопоуздање… У данашњем времену и мјесту то се чини изузетно тешко, но као што то иначе бива са предимензионираним страховима, ко се усуди да ради на себи и ко преузме одговорност за своје постојање, увидјеће колико је то заправо и лако и лијепо, како се страх од свега и свачега са сваким нашим новим, све сигурнијим кораком осипа и на његово мјесто долази осјећај снаге, испуњења и задовољства.

Први корак ка слободи од туђег мишљења је отварање ума, доживотно образовање и излажење из матрикса које нам наше воловође сервирају, а то је мржња према свакоме који је од нас другачији, одржавајући поратну психозу док се они енормно богате и срдачно друже и обилазе међусобо.

Други корак је окренути се поштењу, који је кључ промјене, зао систем за поштене „нема лијека“, јер поштење није само одсуство лоших дијела, поштење је пламичак који мотивише и охрабрује и друге да се окрену поштењу, поштење не ћути лопурдама и тако се њихов систем угрожава, а у случају да се поштење довољно прошири и повеже и урушава. Зато се поштење на свком ћошку систематски обезвријеђује и сматра глупошћу.

Особа отвореног ума која тежи ка поштењу нема нити један разлог да се брине о туђим мишљењима. Народ који је потонуо у колективно непоштење, апатију, параноју, безнађе свакако ће из петних жила мрзити особу која ради на себи али то већ није проблем те особе. Тај исти народ поробљеног ума неће макнути даље од негативног мишљења јер је и он закочен страхом шта ће о њему мислити други.

Слобода и љепота живота су тако близу, на нама је да пружимо руку и да их уберемо…