Култура футура

Пише: Данијел Михић

Култура је латинска ријеч која се првенствено односила на пољопривреду, односно унапређење, оплемењивање, култивисање одређених сорти јестивих биљака и њихових плодова.

Лако можемо упоредити човјеков развој са развојем биљке. Много тога зависи од земљишта на којем је поникло, околности, исхране, наводњавања… Другим ријечима, да би биљка давала зреле и здраве плодове, око ње треба много труда и вјештине. Биљка која је препуштена сама себи брзо подивља, оболи, закржља, даје мало плодова упитне исправности и храњивости.

Тако је и са људима, над којима би требале да бдију културне и образовне елите (елите у смислу племенитости а не ратношверцерских ловатора, зградољуба, бензинских пумпаџија и осталих опаких кружока који јашу по кичми овог народа на издисају). Наш народ је негдје у историјском тумбању изгубио елиту коју красе етика и идеали, а култура се, част херојским изузецима, свела на бајату и уображену групицу буџетлија и (не)страначких сисача пројеката, која својим надубодним ставом и презиром потпуно одрекла непросвјећене масе.

Односно, културе овдје тек има да је има, постоје разне просторије са мање или више солидним културним садржајима (а почесто се кроз њих провлаче „богтепито како су ту дошли“ апсолутно неталентовани људи), али она као таква не продире у народ, не прожима га, не преображава га, не повезује га и не дотиче. Наше свињоглаве елите са свих нивоа управљања, не разумију спасоносну улогу културе, а они који је схватају углавном забијају главу у пијесак и покушавају некако преживјети, рачунајући да би њихов крик био узалудан и штетан по њих саме.

Културни садржаји, сами по себи и разбацани и набацани, не могу просјечном човјеку у потпуности понудити своју чаробност, јер да би се разумио некакав концерт, филм, представа, изложба, пјесничко вече, перформанс, човјек мора да има одређено предзнање о датој теми догађаја и зато је култура нераскидиво повезана са образовањем који је костур нашег схватања стварности, на које остале догађаје или књиге просто накалемимо.

И зато је будућност културе (оне која не маши свој циљ) у отварању и спуштању ка људима који у себи имају духовне и креативне потенцијале, да би у њима распалили пламичак здравог оптимизма и љубави према нематеријалним вриједностима и идејама без које је живот сува и безукусна конзерва туњевине.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *