Сре. феб 8th, 2023

NOVINARSKE MUKE S IZVORIMA: Svi žele biti anonimni

Mogu da se opkladim da bi u nasumičnoj anketi, od deset Hercegovaca, svih deset reklo da su hrabrost i junaštvo nešto što leži u korenu njihovog identiteta.

 

“To i istorija potvrđuje. Toliko buna, toliko ustanaka protiv nepravde, osvajača, tirana. Uostalom, većinu guslarskih pesama je Vuk Karadžić od Tešana Podrugovića čuo i zapisao, a zna se da je Tešan iz Kazanaca, dakle, iz Gacka. Ovde je to u karakteru ljudi”, rekli bi mnogi.

 

I, zaista, skoro da nema kuće u istočnoj Hercegovini koja nema gusle. Uz strune i gudalo su stasavale generacije, a epska pesma uz gusle se u ovim krajevima još neguje i rado sluša.

 

Sa druge strane, neki (maliciozni?) bi rekli da je danas hrabrost samo u pesmama ostala.

 

U stvarnosti smo izgleda kuvane žabe − praveći ustupke tokom dugog niza godina pristali smo na mnogo toga na šta slobodan i čovek koji toliko drži do svog integriteta i ljubi pravdu, nikada ne bi.

 

Ono što upada u oči je odsustvo otvorenosti i iskrenosti. Ljudi se prosto ustežu da javno iznose svoje stavove.

 

“Od intervjua mogu da imam glavobolju jer mogu reći što nekome ne leži”, kaže jedan majstor koji, sticajem okolnosti radi u inostranstvu.

 

Početna ideja je bila da ispriča kako se snašao, kakve su ekonomske prilike tamo gde radi, može li da zaradi, i tako, eventualno, pričajući o svojim iskustvima, nekome i pomogne.

 

Ali, avaj. Iako mu egzistencija direktno ne zavisi od situacije i ljudi ovde, ipak je procenio da bi moglo da ga košta. Možda neki papir neće moći da dobije ili nekome neće biti pravo, a lakše je i lepše kada se nikome ne zameraš. Onda svi važni misle da u tebi imaju obožavaoca. Još ako to i naklonom, servilnošću pokažeš, spremni su da svoju milost iskažu kroz neku uslugu javnim novcem ili resursima.

 

“Upravo je kamion našeg javnog preduzeća izašao i iza sebe ostavio blato na magistralnom putu. A kamion obavlja posao za lokalnog tajkuna”, kaže jedan i šalje sliku kao potvrdu. Kaže: “Naišla su dva biciklista, stranca. Stali i slikaju. Bruka”. Ni građanima, ni radnicima, ni policiji i ne pada na pamet da razmotre ovo korišćenje kamiona (neregistrovanih?) javnog preduzeća u privatne svrhe jer je tih primera toliko da niko više i ne reaguje.

 

“A i nema kome da se prijavi. To znaju i oni i samo tebe na zub mogu da uzmu, a onda možeš da se seliš”, konstatuje jedan.

 

I zaista, usamljeni glasovi koji su se usprotivili su loše prošli.

 

Ukratko, ako hoćete da budete socijalno inteligentni, morate da ostavite svaki ponos i moralni princip ispred vrata ovog društva.

 

Posebno u maloj zajednici u kojoj je tokom vremena moć dospela u ruke nekolicine ljudi. A oni je nemilice koriste. U taj krug, dakako, ulaze nova, mlađa lica. Ona su, po pravilu, sa malo skrupula, neopterećena znanjem, često sa konekcijama sa kriminalnim miljeom.

 

“Spalićemo diplomu na centru sad kad smo čuli ko je postavljen u vrh menadžmenta našeg preduzeća. Znamo najmanje 10 ljudi koji su kupili tu Visoku tehničku i svi su sada na nekim pozicijama. Ne znaju dve paralelne linije povući, ali imaju preko dve hiljade maraka platu. Pola novih inženjera radi sa tom školom. Spremni smo da pričamo jer više čovek ne može očima da gleda kako neko sa jedva osnovnom školom ima koeficijent 14”, prva je reakcija revoltiranih novim kadrovskim rešenjima u gigantu elektro-sektora.

 

Pola sata kasnije, nakon što su razmislili, odlučnost je splasnula.

 

“U stvari, konsultovali smo se, kažu nam da nije pametno. Eventualno, možemo pričati, ali bez imena, jer možemo krivičnu dobiti”.

 

Ipak, na treće razmišljanje su odustali i od toga. “Treba da živimo u ovom gradu. Viđamo te ljude, ne želimo probleme”, pala je odluka da se ne govori.

 

Naravno, niko ne može ni da zamisli situaciju da neprijatno bude onima koji su kupili diplomu, a još više onima koji su im omogućili rukovodeću poziciju.

 

Prvi ne vide problem ni u čemu. Smatraju da na najbolji način koriste situaciju. Sebe smatraju sposobnim što su sredili sve − i diplomu i zaposlenje i napredovanje. Jer, ovde se ne radi, ne uči nego sređuje. Drugi ne vide problem jer su oni ti koji odlučuju šta je dobro, a šta loše. Šta je poželjno, a šta za osudu. A kriterijumi kojim se vode prilikom odabira saradnika nisu znanje i sposobnost nego uglavnom spremnost da se izvrši i završi što treba bez suvišnih pitanja. Za to su i nagrađeni pozicijama koje im ni po čemu ne pripadaju.

 

Zato je sve teže napraviti anketu, pa makar se radilo o komunalnom (ne)redu. O ekologiji da ne pričamo. Kritički razmatrati tu temu se smatra veleizdajom lokalnih interesa i kraljeva.

 

Zato je sve više novinarskih tekstova sa neimenovanim izvorima i “upućenima koji žele da ostanu anonimni”.

 

Međutim, i taj krug se sužava, a zajednica polako tone u živo blato ćutanja.

 

Kako stvari stoje, uvođenje verbalnog delikta koji je u najavi i neće imati na koga mnogo da se primenjuje. Ljudi su se ovde dobrovoljno odrekli slobode govora. Da se nekome ne zamere.

 

IZVOR: Analiziraj.ba/Milanka Kovačević

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *