Долар- најјаче оружје америчког империјализма

Пише: Љубиша Маленица

Да би се, једним дјелом, схватила природа америчког глобалног присуства и способност утицаја на дешавања широм свијета, неопходно је разумјети предности које Сједињеним Државама пружа долар као свјетска резервна валута. Статус резервне валуте долар је стекао почетком двадесетог вијека. Наиме, све до 1914. године, долар као валута какву познајемо данас није постојао. У том периоду, унутар Сједињених Држава, постојао је валутни систем који је почивао на издавању новчанице од стране појединачних банака.

Нестаблиност и непоузданост оваквога система проузроковале су настанак Закона о Федералној Резервној Банци 1914. Овим актом основана је институција званичног назива Федерални Резервни Систем, који служи као централна банка Сједињених Држава заснована на принципу јавно-приватног партнерства.

Истовремено, економија Сједињених Држава је претекла британску и тако постала највећа свјетска економија, иако је Лондон и даље био центар трговине те се у оквирима међународних трансакција првенствено користила британска фунта као резервна, односно, глобална валута.

У овоме периоду, у оквиру финансијске сфере, владао је принцип златног стандарда. Најпростије дефинисан, златни стандард је монетарни систем чија је стандардна јединица валуте одређена количина злата или је пак јединица валуте, обично представљена у папирном новцу, везана за јасно утврђену количину злата.

Усљед избијања Првог свјетског рата, значајан број земаља учесница је било приморано да напусте златни стандард како би отплатиле војне трошкове путем штампања папирног новца, што је за директну посљедицу имало девалвацију њихових валута. Након три године рата, Британија, која ја задржала златни стандард затекла се у ситуацији да је по први пут морала да посуђује новац за ратне потребе. Сједињене Државе су у том тренутку постале главни извор кредита за велики број земаља, а сама Велика Британија је 1919. морала да напусти златни стандард што је финансијски уништило међународне трговце који су трговали у фунтама и званично довело до успостављања долара као свијетске резервне валуте.

Прије него ли су и званично ушле у Други свјетски рат, Сједињене Државе су словиле као највећи произвођач оружја, опреме и других потрештина за Савезнике, но испорука истих је била скоро увијек условљена плаћањем у злату. Оваква политика је довела до ситуације у којој је, након Другог свјетског рата, Вашинтгон у свом посједу држао огромну већину свјетскога злата што је чинило повратак на златни стандард немогућим за све земље које су исцрпиле своје златне резерве тргујући са Сједињеним Државама током рата.

Пред крај Другог свјетског, представници 44 савезничке земље сусрели су се у Бретон Вудсу, у америчкој савезној дражави Њу Хемпшир како би створили систем стабилне међународне размјене. Овај догађај, познат као конференција у Бретон Вудсу, одржан је 1. јула 1944. Као производ ове конференције, развио се Бретон Вудс систем међународне размјене који се одликовао чињеницом да различите националне валуте широм свијета више нису биле везане за злато, већ су биле везане за долар који је као валута био везан за златне резерве. Централне банке земаља потписница су се обавезале да ће одржавати утврђен омјер долара и домаће валуте док су Сједињене Државе пристале да врше откуп америчких долара за злато у трену када одређена држава затражи такву замјену.

Ојачан највећим резервама злата на свијету, долар је кроз споразум у Бретон Вудсу постао свјетска резервна валута. Када се говори о бретонвудском систему, увијек треба имати на уму четири особине које су чиниле овај систем. Прва од њих је била чињенична ситуација да је систем из Бретон Вудса био доларски систем, без обзира на везу долара и злата. Ово је омогућавало Сједињеним Државама велики степен утицаја у асиметричном систему гдје је Вашингтон сам био у центру док су све остале државе чиниле периферију. Ово је и један од разлога за данашњу превласт долара у међународној економији. Друга особина система била је могућност да се, под одређеним околностима, врши прилагођавање курса од стране одређене земље, упркос обично утврђеним и непромјењивим односном долара и домаће валуте.

Док је у оквиру класичног златног стандарда постојао висок проток капитала, нови систем је у великој мјери ограничавао слободан ток капитала. Четврта и најпозитивнија особина сиситема из Бретон Вудса огледала се у томе што су, на макроекономском плану, истовремено биле постигнуте тржишна либерализација, висок економски раст те стабилне цијене. Овај успјех бретонвудског система је био без преседана у људској историји.

Доминантан положај Сједињених Држава, иако су по нормама самога Бретон Вудса све земље требале бити једанке, постала је очигледана у тренутку пропасти овога система. Макроекономска стабилност споменута у претходном пасусу обиљежила је 50те и 60те године двадесетог вијека, но она је могла трајати све док су Сједињене Државе, као земља поријекла резервне валуте, одржавале стриктну монетарну дисциплину, односно нису допуштале инфлацију унутар сопствене економије. Оваква ситуација је стварала стабилне цијене што је било од користи и свим осталим земљама које су пристале на систем из Бретон Вудса.

Услијед потребе за финансирањем рата у Вијетнаму, социјалних програма који су спадали у оквире пројекта Велико Друштво те свемирске утрке са Совјетским Савезом чији је крајњи циљ био послати човјека на Мјесец, Сједињене Државе су преплавиле тржиште папирним доларима што је узроковало убрзан раст инфлације унутар економије Сједињених Држава.

Нагло повећање количине долара утицало је на стабилност валуте те је произвело забринутост у остатку свијета с обзиром да је нестабилан долар доводио у питање одрживост цијена. Као одговор на овако понашање Сједињених Држава, земље широм свијета су почеле да потражују замјену долара за злато, као што је и било њихово право по систему из Бретон Вудса. У једном тренутку, потражња за златом је достигла такав степен да је амерички предсједник Ричард Никсон 1971. био приморан да одвоји долар од злата те званично објави путем телевизијског преноса како Сједињене Државе више неће продавати страним централним банкама злато за доларе.

Овај тренутак је представљао крах система из Бретон Вудса, но оно што је занимљиво јесу прве назнака кориштења долара као оружија у међународним односима. Наиме, полазећи од логичне претпоставке да су владајуће структуре Сједињених Држава биле упознате са посљедицама које ће у глобалној економији изазвати брз пораст инфлације унутар САД-а, одлука да се тржиште преплави папирним новцем је ипак донесена. Без обзира на околности у којима се Вашингтон тада налазио, те могућа оправдања овакве одлуке која би могла произаћи из дотичних, остаје чињеница да би инфлација коју су изазвале Сједињене Државе како би финансирале своје социјалне програме и империјалистички рат у Вијетнаму била пренесена на све остале државе што би довело до нестабилности њихове привреде те би, што је важније, Вашингтон успио да извезе сопствене економске проблеме и дјелимично их санира на рачун стабилности и раста економија других држава.

Као што је раније истакнуто, глобално гледано, остале државе су одбиле да увезу америчку инфлацију у своје економске системе те су почеле да захтјевају размјену долара за злато што је и довело до краха бретонвудског систем услијед потеза Ричарда Никсона, потеза који је остао запамћен под називом „Никсонов шок“.

Овај потез Сједињених Држава у потпуности је промјенио природу међународног трговинског система и глобалне економије. У годинама непосредно након „Никсоновг шока“ свјетску економију је захватио оштар пораст инфлације праћен порастом кредитних стопа. Овде треба такође имати на уму чињеницу да је Никсон био у журби да што више смањи стопу незапослености унутар Сједињених Држава како би што лакше освојио још један предсједнички мандат. У суштини, Никсоног потез је омогућио америчкој Федералној Резерви да лакше прошири своју монетарну политику, те омогући настанак онога што је сам Никсон називао „лаким новцем“ којим је он намјеравао да добије прижељкивани предсједнички мандат.

Посљедице по привреду Сједињених Држава су се огледале у настанку константних и великих трговниских дефицита при чему природа новога система није инсистирала на њиховој санацији што је довело до тога да дуг Вашингтона прогресивно расте из године у годину. За економије других земаља, нови систем је донио ситуацију у којој су могле да одржавају трговински суфицит у односу на земље као што су САД те повећају локалну запоселност.

Негативна посљедица овога система је да од тренутка када је Никсон раздвојио долар и злато, Сједињене Државе и остатак свијета функционишу унутар система који користи новац без икакаве вриједности, односно декретни новац чија вриједност произилази једино из одлуке владе која намеће кориштење дотичног новца. Најбитнија карактеристика овога система јесте повјерење које одређена валута ужива. Са промјеном поуздања у валуту, која може да наступи веома брзо, долази и до промјене вриједности саме валуте. Као што се може претпоставити, ово оставља валуту рањивом на различити облике притисака, како од стране приватних шпекуланата тако и од стране великих сила које, због својих политичких интереса, кроз пропагандне кампање и различите економске институције могу у значајној мјери пореметити стабилност различитих валута.

Стабилност модерног система је у значајном степену нижа у односу на класични систем златног стандарда управо због чињенице да функционише на принципу повјерења. Због ове карактеристике долар је и задржао своју позицију свијетске резервне валуте, с обзиром да земље широм свијета имају повјерења да су Сједињене Државе, због изузетно снажне привреде и економске моћи, способне да отплаћују своје дугове. Са промјеном у глобалним економским односима и успоном Кине као доминантне свијетске економске силе, поставља се питање колико ће потрајати повјерење у САД и долар. Пратећа чињеница је да све већи дефицит Сједињених Држава, мјерен у трилионим долара, огромне разлике у трговини, скок државног дуга те несмањено штампање новца без вриједности од стране Федералних Резерви САД води ка повећању нестабилности система што неминовно води ка његовом урушавању.

Поред система који је на основу повјерења одржао долар као главну свијетску резервну валуту, још један догађај је одиграо значајну улогу у очувању положаја долара у међународној економији.

Наиме, с циљем одржавања и повећања свјетске потражње за америчким доларом, Сједињене Државе и Саудијска Арабија су 1973. постигле договор да ће Саудијска Арабија убудуће своју нафту продавати искључиво за доларе док ће, у замјену, Сједињене Државе допремати Саудијцима војну опрему те се постарати за сигурност саудијских нафтних поља. У суштини, овај договор је приморао све земље заинтересоване за куповину саудијске нафте да своју валуту прво претворе у амерички долар како би тек потом биле у могућности да купе потребне енергенте. Овај систем је постао познат под називом Петродолар.

До 1975. све земље чланице ОПЕК-а такође су пристале да соптвену нафту продају искључиво за америчке доларе што је додатно утицало на глобалну потражњу за америчком валутом те цементирално његову улогу првенствене резервне валуте у свјетској трговинској размјени.

Новонастала додатна потражња за доларом у свијетским оквирима олакшала је одлуку амерички Федералних Резерви да једноставно штампају додатне новчанице, што је довело до даљег урушавања куповне моћи долара. Временом се повећавао број земаља које су почеле да доводе у питање логику економског система унутар којег су биле приморане да своје резерве нафте и других енергената продају за папирну валуту са све мањом вриједношћу.

Неке од ових земаља су Иран, Венецуела, Сјеверна Кореја и Сирија, што баца свјетло на истинске разлоге иза непријатељски настројене америчке политике према овим државама. Демократија и људска права су одувијек представљали изговоре за америчке нападе, санкције или смјене режима усмјерене против оних држава које су доводиле у питање положај америчког долара, ријечју или дјелом, као свјетске резервне валуте, те самим тиме и америчку економију која је постала паразитски зависна од одржавања и евентуалног повећања потражње долара у свјетској трговини.

Не треба сметнути с ума да је Муамер Гадафи, прије него ли се претворио из „поузданог савезника“ Запада у „пријетњу“ свјетском поретку, изнио план за раздвајање трговине нафтом од америчког долара те намјеру да потражује „златни динар“ (валуту везану за злато) у замјену за испоруке нафте. Овакав потез би представљао изузетно штетан развој догађаја за тренутни систем у коме је доминантан амерички долар без стварне вриједности.

Сличну идеју је имао и Садам Хусеин који је планирао, судећи по његовим сопственим изјавама, да одмах по истеку санкција УН-а 2000-те почне да продаје ирачку нафту у замјену за евре, не доларе. Непуне три године касније започела је инвазија Ирака под изговором постојања оружија за масовно уништење те тиранског режима тадашњег ирачког вође. Услиједило је уништење ирачке инфраструктуре и индустрије, фрагментисање Ирака, скок у тероризму и безакоњу, те је све кулминисало убиство Садама Хусеина.

С обзиром да су у томе периоду и друге земље почеле разматрати могућност престанка кориштења долара приликом трговине нафтом, међу њима Русија, Индонезија, Венецуела и Иран, један број аналитичара посматра цијелу ирачку епизоду као вид упозорења од стране Сједињених Држава другим земљама са намјером да доведу у питање превласт долара у свијетској економији.

Један од главних разлога због којег Сједињене Државе чине све у својој моћи да очувају глобалну улогу своје валуте, поред већ приказане зависности саме америчке економије од глобалне потражње за доларом, јесте и способност Вашингтона да долар претвори у оружје и користи га економије политички непогодних држава.

Постоји више америчких законских аката кроз чију примјену се огледа долар као оружје. Законски акти у питању су Закон о економским мјерама у међународним кризама, Закон о трговини са непријатељем, те „Патриот“ закон и сви ови закон су уско везани и заправо омогућавају ефикасност америчког програма санкција. Утицај овога система је додатно оснажен могућношћу приступа подацима Свифт мреже (SWIFT – Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunication).

Америчке санкције, засноване на вантериторијалној примјени америчких закона, глобалној присутности америчког долара те приступу подацима из Свифт мреже, могу да буду усмјерене против појединаца, ентитета, организација, појединачних режима или пак читаве државе. Поред санкција које су директно усмјерене против „кривца“, због природе својих законских аката, Сједињене Државе су у хегемонском стилу саме себи омогућиле да ограниче дјеловање или пак усмјере санкција против копрпорација, финансијских институција и појединаца који послују са дотичним „кривцем“ што је посљедично омогућило изузетно висок степен уплитања у економске и политичке дјелатности других земаља. Свака исплата у доларима која прође кроз америчку банку или пак амерички платни систем омогућава Сједињеним Државама да гоне „прекршиоца“ или да пак дјелују против имовине и посједа дотичног у САД-а.

Сама могућност да ће одређена компанија, појединац или финансијска институција бити погођена америчким санкцијама довољна је да створи нестабилност у њиховом раду, смањи или у потпуности уништи вриједност дионица те доведе до значајног губитка новца и повјерења. Чињеница да се ово може, релативно гледано, лако десити произилази из раније споменуте природе укупног система који почива на повјерењу, што Сједињене Државе обилато користе с циљем остварења сопствених интереса.

Усљјед претварања долара у оружије усмјерено против других држава, а посредно, и против самога система који је омогућио тренутну превласт долара у међународној трговини, те све агресивнијег наступа Сједињених Држава на међународној сцени, наступила је реакција предвођена Русијом и Кином које су, заради стабилности сопствених економија, одлучиле да развију билатерални систем трговине заснован на размјени у домаћим валутама чиме би се у потпуноси заобишао амерички долар.

Поред Русије и Кине, и Индија је показала интересовање за развој оваквога билатералног сиситема са Пекингом унутар кога би се трговина одвијала искључиво у јуанима и рупијима. Почетком 2019. године руски амбасадор у Ирану је истакао да ће Русија и Иран почети да користе националне валуте у међусобној трговини како би заобишли америчку долар и агресивну политику Вашинтгона везану уз валуту.

Поред држава које би могли назвати традиционалним „кривцима“ и „непријатељима“ Сједињених Држава, чак и западноевропске државе, деценијски савезници Сједињених Држава показују тенденције ка критици Вашингтона и заговарају развитак алтернативног система у свјетлу догађаја везаних за ирански нуклеарни споразум, те казну од 8.9 милијарди долара изречену 2014. француској банци БНП Парибас због нарушавања америчких санкција Ирану.

Узевши у обзир све истакнуто изнад, стиче се утисак да је тренд ка дедоларизацији неминован и да времено све више земаља покушава да пронађе начине како би се ослободиле од доларске зависност. Неопходно је истаћи да сам процес дедоларизације и стварања алтернативног система није једноставан те је праћен бројним потешкоћама и препрекама, како политичке тако и економске природе.

Упркос свим проблемима које прате овај процес, његов настанак представља неопходност за уношење већег степена стабилности и равноправног односа у токове међународне трговине те се може посматрати као једним од кључних предуслова за настанак стварног мултиполарног поретка.