Европска Унија као неолиберални пројекат- шта доноси чланство у ЕУ?
Један од неизоставних елемената сваког наратива о учлањењу у Европску Унију јесте истицање животног стандарда становништва и његов неминован скок у трену када земља кандидат прихвати све услове Брисела и прилагоди све видове свога постојања правилима ЕУ.
Пише: Љубиша Маленица
Као и у многим другим случајевима, и овај наратив је значајним дјелом заснован на демагогији и намјерно искривљеној представи шта заправо улазак у ЕУ подразумјева.
За почетак неопходно је прихватити да Европска Унија, као и већина западних организација почива на одређеном сету заједничких вриједности. Ове вриједности су: људско достојанство, слобода, демократија, једнакост, владавина закона и људска права. У овом тексту биће приказано како је, са временом, Европска Унија жртвовала сопствене вриједности зарад интереса који су директно супростављени циљевима које је сама Унија дефинисала као сопствене.
Циљеви на којима је ЕУ засновала своје постојање су: промоција мира, укидање унутрашњих граница, борби против дискриминације, промоцији науке, побољшаној солидарности, друштвеној и територијалној кохезији међу земљама чланицама, поштовању богате културне и језичке разноликости, успостављање економске и монетарне уније са заједничком валутом еуром, те одржив развој заснован на уравнотеженом економском расту, високо компетитивној тржишној економији са пуним запослењем и друштвеним напретком уз заштиту природне средине.
За потребе овога текста неопходно је имати на уму посљедња два циља која је себи Европска Унија поставила те чињеницу да би дотични циљеви требали да се односе на све земље чланице, а степен цивилизацијског развоја подразумјева и захтјева односе са земљама ван уније засноване на принципима узајамног поштовања и једнакости.
Вриједности и циљеви истакнути изнад не дотичу се економског основа, неолибералног капитализма, на којем почива Европска Унија, а који је од изузетног значаја за разумјевање несумњиве разлике у стандардима и напретку између различитих држава чланица које се, привидно, налазе у истим правним оквирима те уживају иста права.
Наиме, неолиберални капитализам као економски модел заснован је на фискалној строгости, дерегулацији, слободној трговини, приватизацији и веома ограниченој државној потрошњи, односно ономе што се назива ограничена држава. Нагласак се ставља на несметани рад нерегулисаног тржишта што доводи до значајних и махом негативних посљедица по већину становништва те концентрацију велике суме новчаних средстава у рукама уског слоја капиталиста. Занимљиво је истаћи да овакво понашање доводи до слабљења демократских институција, права радника те способности суверених држава да доносе одлуке у своју корист.
Изузетно негативне и назадне посљедице примјене овога модела могле су се видјети на примјерима Русије и других посткомунистичких земаља које су током деведесетих година послужиле као експериментални простор за провођење неолибералних економских политика. Оваква економско-политичка ситуација је погодовала образовању изузетно богатог слоја, у Русији познатог под називом олигарси, но присутног и у другим земљама под различитим именима. Обично власници и представници великих корпорација, појединци окупљени у овој класи промовишу неолиберални поредак и агресивну приватизацију из личног интереса. Дерегулација тржишта, односно што мања законска ограничења унутар њега, значајно повећавају њихове приходе и утицај у друштву, на штету остатка грађана. Једна од критика неолибералног поретка се базира управо на претпоставци да се утицај корпорација остварује на штету друштва и демократских принципа.
Један од одличних примјера који су илустративни по питању искустава нових земаља које се придружују Европској Унију јесте Мађарска, која је својевремено имала други по величини прилив директних страних инвестција, одмах након Пољске (Direct Foreign Investments – DFI) што се у оквиру неолибералне теорије узима као показатељ позитивног развоја.
У складу са наративом резервисаним за нове и потенцијалне кандидате за придружење Европској Унији, учлањење Мађарске у ЕУ је од стране западних аналитичара, но и великог броја самих Мађара било протумачено као позитиван догађај у складу са модерним стандардима, уско повезан са очекиваним побољшањем животног стандарда и напретка у економској сфери. Након више од двије деценије развоја у складу са западним принципима заступљеним унутар ЕУ становништво Мађарске је управо у овим принципима препознало извор великог броја проблема који су тренутно присутни у мађарском друштву.
Као главни кривци су препознате институције које су имале највише користи од увођења неолибералних принципа те смањење законске регулације, првенствено приватне банке из Западне Европе, сама Европска Унија и њене институције те међународне финансијске организације као што су Свјетска Банка и Међународни Монетарни Фонд.
Транзицију у Мађарској, из перспективе Западне Европе, обиљежила су два фактора: веома брз процес приватизације, убрзан упливом западних улагача, те мјере предузете за супротстављање рецесији која је, иако узрокована самим процесом транзиције, била посматрана као пролазна појава.
Комбинацијом ова два фактора, у период од десет година удио државног сектора у БДП-у је спао са 80% на 30%. 70% БДП-а 1997. потицало је од приватног сектора, при чему је 49% било у домаћем власништву док је 21% био у власништву странаца.
Иако позитивни показатељи из перспективе неолиберализма, стварност која ја пратила транзицију осликавала је потпуно другачију слику обиљежену друштвеном кризом која је остала махом незапажена у аналитичким круговима Западне Европе. За мање од пет година од трена када је Мађарска започела са примјеном економских правила неолиберализма индустријска производња се смањила за 32%, у истом временском периоду пољопривредна производња је опала за 35% док се БДП смањио скоро за 20%. У период од 1989. до 1993. степен незапослености у Мађарској се повећао са 0.3% на 13.2%. На почетку новога миленијума стопа незапослености је смањена на 6% но недуго потом, већ 2008. незапосленост је опет досегла 11-12%. Стање плата и пензија није било ништа боље јер је вриједност плата опала за 25% док су пензије изгубиле 30% своје куповне моћи услијед тога што је домаћа валута изгубила на вриједности.
Сличне појаве и скоро истовјетни резултати се могу примјетити у осталим државама бившег Варшавског Пакта, но у Мађарској је процес транзиције додатно погоршао ситуацију у одређеним регионима земље с обзиром да је његов утицај на различите дјелове државе био неуједначен. Док је сјеверозапад земље, заједно са престоницом, имао могућност да оствари корист из блискости са Западном Европом, друге регије нису биле те среће. Четири од седам мађарских регија, од трена учлањења у ЕУ, се нашло у групи најсиромашнијих европских регија.
На примјеру Мађарске са посебним занимањем треба обратити пажњу на процесе деиндустријализације и деаграризације. Процес деиндустријализације, уско повезан са процесом приватизације, није био ограничен само на Мађарску. Након краја Совјетског Савеза, деиндустријализација је захватила све земље бившега комунистичког блока, али и државе на Западу.
Једна од ријетких западних држава која се одупрла процесу деиндустријализације и финансијализације била је Њемачка. Упркос чињеници да су ова два тренда била присутна широм свијета, њемачка држава је одлучила задржати своје индустријске капацитете, одржала малу берзу те се у сопственом развоју ослањала на традиционални начин финансирања индустрије од стране домаћих банака, које су, за разлику од остатка Запада гдје преовладава систем олигархиских банкарских дивова, биле раслојење у више слојева са значајним учешћем малих и средњих банака.
Ова предност, коју друге земље Европе, посебно оне из бившег комунистичког блока нису посједовале, одиграла је невјероватно важну улогу приликом претварања Њемачке у економско и производно језгро како Европске Уније, тако и остатка Европе. Наиме, приликом увођења евра као заједничке европске валуте, унутар истог монетарног оквира нашле су се бројне и разнолике европске економије са неједнаким степеном економског развоја. Грубо посматрано, земље унутар Еврозоне су се могле подјелити у двије групе, једна група коју су чиниле развијене економије и друга група сачињена од слабије развијених економија.
С обзиром да су све ове државе користиле исту валуту, оне државе са највећим степеном производње и најнижим трошковима, као што је Њемачка, почеле су да остварују стални трговински суфицит на рачун слабије развијених економија које су биљежиле сталне трговинске дефиците.
Са једне стране налазе се земље попут Њемачке, Холандије, земље Бенелукса те нордијске чланице ЕУ док се с друге стране налазе земље махом са југа Европе, Италија, Шпанија, Португал, Грчка те Ирска. Проблем лежи у чињеници да овакав распоред „побједника“ и „губитника“ није случајан и моментарни производ система који се временом, брже или спорије, може промјенити. Проблем је сам систем, устројен на такав начин да производи земље које остварују сталну благодет учешћа у структурама система те земље које су непрекидно суочене са економском и друштвеном кризом.
Оваква неравнотежа није ријеткост у међународном економском систему, те земље обично врше корекцију система путем девалуације или ревалуације националне валуте. Нагласак је на термину национална валута. Све оне државе у оквиру Еврозоне више немају луксуз националне валуте с обзиром да су прихватле еуро, самим тиме постајући заробљеници односа који су истакнути изнад.
Као што можемо примјетити, процес деиндустријализације у остатку Европе, те стварање заједничке валуте претворили су Њемачку у производни и економски центар Европске Уније. С друге стране, процес деаграризације је погодовао другој по снази земљи ЕУ, Француској. Позната по своме агрикултурном лобију, Француска је у 2017. произвела 65 милиона тона житарица, односно нешто више од 22% од укупне количине житарица произведених у цјелокупној Европској Унији. Исте године Француска је забиљежила највећу производњу кромпира и шећерне репе од свих чланица ЕУ, у износу од 55 милиона тона. Иако није водећа земља, Француска се налази у врху земаља које производе воће и поврће, док је у области производње грожђа међу прве три земље.
Важност свега истакнутог лежи у јасном приказу улоге које мање и слабије развијене чланице Европске Уније заузимају у њеној хијерархији. Улазак у ЕУ под условима какви су сада гарантује подређен положај у односу на Њемачку и Француску, које се иначе у медијима представљају као двије водеће земље Европске Уније. Слабе привреде балканских земаља имају занемарљиве шансе успјешне конкуренције привредама Њемачке и Француске у трену када се, приликом учлањења, укину унутрашње границе те у потпуности ослободи ток добара, капитала и људи.
Као што је већ истакнуто изнад, Њемачка има капацитете да, без државне заштите и система граничне контроле, преплави тржиште земаља Уније својим производима, што се већ и десило. Берлин ужива посебну предност у области производње алата, аутомобила и машинерије, иако то никако нису једине области. Уз релативно ниске цијене, роба страног поријекла гуши домаћу производњу, која постаје неисплатива, и изазива кризу како у економији тако и у друштву.
Не треба забравити да овако увезена роба не мора бити високога квалитета, без обзира на утисак који се стиче на основу свјетског бренда и маркетиншких садржаја. Посебно јасан показатељ двоструких стандарда западних компанија које се баве производњом хране јесте велики скандал из 2017. године када је утврђено постојање значајне разлике у квалитет истих прехрамбених производа у западним и источним земљама чланицама Европске Уније.
Најилустративнији примјер за земље Балкана које још нису ушле у Европску Унију јесте случај Хрватске, која је 2013. године постала чланица Уније са високим надањима у погледу економског и друштвеног развоја. Шест година након учлањења, Хрватска се и даље суочава са спорим економским растом док је сваке године у просјеку напусти око 60.000 становника односно око 2% што представља изузетну опасност по демографску стабилност Хрватске те слаби њен будуће развојне могућности. Незваничне процјене истичу да је број становника у Хрватској већ сада мањи од четири милиона.
Неопходно је истаћи да је овако драстичан одлив становништва првенствено мотивисан разлозима економске природе, односно немогућношћу проналаска запослења. Непосредно прије уласка у Европску Унију, Хрватска је досегла 61% просјечног економског развоја унутар ЕУ. Четири године по добијању чланства, Хрватска је назадовала у погледу свога развоја остваривши у 2017. 58% европског просјека. Изложена високом притиску конкуренције у области пољопривреде Хрватска није способна да се такмичи са Њемачком и Француском, нити је способна да заштити домаћу производњу. Одласку додатно погодује једноставнији процес тражења посла сада када је Хрватска постала чланица Европске Уније.
Као што смо истакли, процјена говори да од тренутка уласка у ЕУ, Хрватска је годишње губила између 50.000-60.000 становника. Поређења ради, у периоду од 2000. до 2007. Хрватску су напустиле 67.473 особе.
Европска Комисија предвиђа просјечан раст хрватске економије од 2,5% до 2020. године но неопходно је истаћи да се од уласка у ЕУ Хрватска ослања на туризам за значајан дио државни прихода, што је веома нестабилан модел осјетљив на различите врсте притисака, од оних економске природе до оних политичке врсте.
Проблеми са којима се сусреће Хрватска нису њој јединствени. Са истим одливом становништва, те настанком проблема који се вежу за овај процес, суочиле су се такође Бугарска и Румунија.
Ове двије државе су постале чланице Уније 2007. године. Према подацима УН-а, више од 3.2 милиона Румуна живе и раде вани, док се њихов број само у Великој Британији удвостручио у период од 2007. до 2014. те сада износи више од 400.000 особа. Иако Румунију насељава око 20 милиона становника, проблем који погађа Хрватску присутан је и у Румунији с обзиром да они који напуштају земљу су обично високо образоване и младе особе, а разлози за напуштање су обично везани за економску ситуацију насталу прилагођавањем земље западним стандардима.
Ремус Габриел Ангел, директор Центра за упоредне миграционе студије истиче да се први талас миграције десио у период од 1990. до 2002. године када је услијед катастрофалне промјене структуре индустрије и економије нестала готово половина радних мјеста у Румунији, односно 44%.
Чак и поред статуса чланице Европске Уније и свих предности те напретка који би такав статус требао да донесе, према званичној агенцији ЕУ за статистику, Еуростату, трећина Румуна и скоро половина дјеце у земљи се налазе на граници сиромаштва.
Бугарска се налази у идентичној ситуацији и услијед истих разлога. Слаб економски развој, праћен драконским економским мјерама штедње и одливом радно способнога становништва довео је Бугарску, Румунију, Хрватску и њима сличне земље у положај de facto периферије Европске Уније, окарактерисане недостатком политичког утицаја унутар саме Уније у којој су чланице уз њихово искључивање из дубљих интеграционих процеса због политичких или техничких критеријума које не задовољавају.
Чак ни земље за које се стиче утисак да могу послужити као примјери успјешног придруживања ЕУ, као што су Пољска, Чешка, Словачка, Словенија и Мађарска, нису постигле ниво развоја какав постоји у Њемачкој управо због развоја односа језгро-периферија, овога пута у области инвестиција, гдје се Њемачка појављује као језгро а остале земље добијају улогу периферије.
Путем својих инвестиција Њемачка је ниско плаћен посао склапања за који не треба значајна вјештина извезла у земље споменуте изнад док је крајња производња високог квалитета, уз обавезно истраживање и развој, задржана код куће, што је типичан шаблон за директне стране инвестције.
Из свега наведеног може се закључити да првобитне земље чланице Европске Уније на нове чланице гледају првенствено као на извор радне снаге, у много случајева јефтине радне снаге коју капиталисти из Западне Европе могу платити за исти новац мање него ли сопствене суграђане. Бриселски наратив о напретку сакрива чињеницу да је добити унутар ЕУ изузетно неједнако распоређена на нивоу држава чланица те појединачних популација унутар тих држава. Удио у укупном богатству државе који имају обични грађани се смањује још од деведесетих, праћен паралелним процесом све веће концентрације богатства у рукама ограниченог броја особа. Прави показатељ стварнога стања унутар Европске Уније јесте чињеница да се од укупног броја становника, чак 123 милиона, односно једна четвртина, налази на рубу сиромаштва.
Суочени са недавном критиком политике слободног кретања становништва од стране румунског министра Еугена Теодоровића управо због демографске кризе у којој се Румунија налази, европски политичари су били брзи да осуде његове изјаве као напад на један од главних стубова ЕУ иако нико не спори чињеницу да је управо овај демографски одлив радног становништва био од изузетне користи за Њемачку и друге веће земље Уније.
Нове земље, посебно оне чије економије су катастрофално ослабљене неолибералним принципима економског понашања су нова тржишта за западне компаније којима домаће фирме у повоју не могу конкурисати без заштите државе која бива уклоњена чим се прихвате правила понашања која владају унутар ЕУ. Отварањем сопственог тржишта за пословање других држава Уније, нове земље чланице истоворемено постају и полигони за извлачење свих облика ресурса, при чему се сировина извлачи из земље порјекла уз минималне трошкове док се висока обрада и крајњи производ ствара кући и продаје за вишеструко виши износ.
Становништво нових чланица постаје подложно ширењу неолибералне идеологије и свих њених деривата при чему се тежи унитаризацији мишљења, уништавању аутохтоних културних облика и хомогенизацији у оквиру једне плитке потрошачке културе гдје је грађанин сведен на улогу потрошача различитих производа упитног квалитета и употребе.
Не треба сметнути су ума да је Европска Унија као пројекат блиско повезана са НАТО пактом тако да постоји и геополитички тренутак у њеноме ширењу чиме постаје упитна често понављана тврдња да је Европска Унија такође и мировни пројекат заснован на одбацивању рата и насиља као средстава за рјешавање спорова. Сви ратови у којима су учествовале земље Европске Уније у посљедњих пар деценија не говоре у прилог мирољубивости ЕУ.
Европска Унија се временом претворила у неолиберални пројекат, од почетка створен од стране елита за елите. Учлањење и сва обећања везана уз њега су само илузија коју одржавају водеће земље Уније чију цјену плаћају нове земље чланице једном када се придруже.