22/02/2024

Занемаривање насиља над дјецом је саучесништво

Жртва насиља може да буде било ко без обзира на пол, године, материјални статус, друштвени углед, образовни ниво, националну или религијску припадност итд. Према статистичким показатељима у 98% случајева насиље у породици се врши над њежнијим полом, тј. над женама. Исто тако, не постоји одређен „профил насилника“, насилник као и жртва, може практично да буде било ко. Може се десити у пракси, да насилник буде образован, успјешан, цијењена личност, поштована у друштвеним круговима и на послу, а опет, са друге стране може се десити да је ријеч о овисницима, алкохоличарима и другим проблематичним типовима особа.

Када је ријеч о злостављању дјеце од стране родитеља ни у ком облику не постоји разлог за акт насиља нити се било којим разлогом он може оправдати. Статистике показују да су и очеви и мајке скоро па равноправни у вршењу насиља над својом (или усвојеном) дјецом, па чак насиље врше и заједно. Насиље над дјецом најчешће се манифестује кроз психичко, физичко али и сексуално насиље. Најчешће до злостављања долази у породицама са израженим патолошким карактеристикама, као што су наркоманија, алкохолизам, просјачење. Али, исто тако, родитељи који су и сами као дјеца били жртве насиља могу бити, потенцијални, извршиоци насиља над својом дјецом.

Један од облика насиља над дјецом настаје усљед „кризе савременог друштва“ у коме се мајка и отац надмећу у постизању успјеха, каријером и новцем и у реализацији тако постављених циљева запостављају дјецу и своје обавезе према њима. Ова дјеца по правилу завршавају на улици и одрастају без породичног васпитања а манифестне појаве су следеће:

1. криминалитет,

2. нерад,

3. скитња,

4. прекомјерно конзумирање алкохола,

5. конзумирање опојних дрога,

6. проституција, промискуитет и насиље,

7. самоубиство жртве насиља.

С обзиром на веома велику стопу опасности ове негативне појаве и посљедица које може да остави по читаву друштвену заједницу, Народна Скупштина Републике Српске ову проблематику ставља у законске оквире. Закон о заштити од насиља у породици, донесен је и усвојен 21. децембра 2005.године. Законом се уређује поступак заштите од насиља у породици, дефинише се појам насиља у породици, дефинишу се кораци којима се може помоћи жртви, али њиме су предвиђене и санкције за насилника. Законски прописи обавезују полицију, тужилаштво, органе старатељства и суд, уз сарадњу са надлежним Центрима за социјални рад, да су обавезни пружити адекватан вид заштите жртвама породичног насиља.

Према одредбама Закона радње насиља у породици су физички напад једног члана породице на другог, без обзира да ли је тим актом дошло до физичког повређивања у већем или мањем обиму, даље, свака примјена физичке силе која не резултира директним нападом или примјена психичке принуде на интегритет члана породице. Сваки акт, био физички или психички, који за посљедицу може изазвати осјећај страха и угрожености код једног или више чланова породице. Псовање, вријеђање, омаловажавање те озбиљни вербални напади, такође се сматрају насилничким понашањем. Изолација и ограничена слобода кретања и комуникација са трећим лицем, према Закону је кажњиво дјело. Такође, пропуштање дужне пажње и надзора или непружање помоћи и заштите лицу, уколико за то постоји потреба, а што би као посљедицу имало осјећај психичке, физичке или економско – социјалне угрожености појединца, те небрига и нерјешавање основних проблема.

Дакле, анализирајући одредбе Закона јасно можемо доћи до закључка да се ради о добро припремљеном свеобухватној грађи која ће бити од великог значаја, првенствено за сузбијање ове негативне појаве у породици и уопште у друштву.

Али, упркос добро урађеним законским прописима јако је важно развити својеврсну колективну свијест и не окретати главу од проблема. Задатак али и обавеза, људска и морална, свих нас треба да буде да реагујемо на насиље. Да ли да га лично спријечимо или да алармирамо надлежне институције, битно је реаговати. Наравно, увијек је боље препустити стручном кадру да ријеши проблем, али нипошто није добро да затварамо очи пред насиљем које се можда дешава пред нашим очима.

Уколико имамо случај у пракси да један од родитеља врши насиље над дјететом или дјецом а други родитељ само посматра и не подузима било какве кораке у смислу спречавања (па и у институционалном правцу), чини заправо исти, слободно ћу рећи, злочин. Дакле, ријеч је о класичном саучесништву. Када се деси случај насиља и злостављања над дјецом јавност обично кривицу усмјерава ка институцијама, првенствено центрима за социјални рад, али морамо бити свјесни чињенице да нико ни из полиције ни из центра за социјални рад не може 24 сата знати шта се дешава у нечијој кући. Али, са друге стране, ако се у некој породици детектује случај насиља, а институционална реакција буде изостављена, онда су и они, практично, саучесници у том недјелу. Дакле, јако је важно да се насиље у породици пријави и на вријеме спријечи. Окретањем главе и одмахивањем рукама, водећи се егоистичном паролом „туђи проблем туђа брига“ заправо је погрешна реакција свакога од нас који зна а ништа не подузима да се насиље спријечи. Нажалост, много је таквих случајева и тек онда кад насиље дође до кулминације па чак и до смртног исхода дјетета или старијег члана породице, „испливају“ на површину свједоци који све знају и у све су били упућени, у вези наведеног случаја, али нису реаговали.

Пише: социолог Владимир Васић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *