Пет. дец 9th, 2022

Изазови малољетника- вјечити троугао: дијете- дрога- социосредина

Злоупотреба ПАС-а карактеристична је за савремено друштво. Посебну опасност ова негативна појава изазива из разлога што је све више „популарнија“ међу дјецом и младима школског узраста, у средњим па чак и у основним школама.

Сусрет дјеце и малољетника са дрогом и наркотичким средствима је смјештен у вјечити троугао: дијете – дрога – социосредина. Исход овог троугла је у тијесној вези са мноштвом непредвидивих фактора. Дјеца и малољетници у почетку узимају дрогу и наркотичка средства да би прибавили само њима знано „задовољство“. На крају, дрогу и наркотичка средства узимају да би избјегли толико жељено задовољство. Иако често можемо чути, најчешће од самих конзумената, ону фамозну подјелу на „лаке и тешке“ опојне дроге, треба истаћи чињеницу да и једна и друга врста, сходно јачини свог дејства, оставља психофизичке последице по конзумента.

Обзиром да је наркоманија веома велики проблем, са константним трендом раста, међу малољетним конзументима, сврсисходно је овој патолошкој појави посветити много више пажње у настојањима да се превентивно дјелује на колективну свијест код дјеце и младих о негативним утицајима ове појаве на читаво друштво. Истраживања су показала да је међу младима најпопуларнија опојна дрога марихуана. Већина младих ову дрогу проба из радозналости, али и из жеље групе која конзумира дрогу, да индокринира нове чланове. Такође, млади конзумирају дрогу и из разлога поистовјећивања са вршњацима, да не би „одударали од групе“. Додатни разлог зашто је марихуана једна од „најпопуларнијих“ дрога код младих је и њена лака доступност а и релативно ниска цијена. Поред марихуане у употреби је и тзв. ЛСД који као и марихуана изазива, али у неупоредиво јачој мјери, халуцинације и неконтролисано понашање конзумента. Код нас и у свијету најчешће се конзумира опојна дрога марихуана. За овај тип дроге постоји око двије стотине различитих жаргонских назива. Лако је препознатљива по изгледу и мирису. Зелена или сива мјешавина сувих цвјетова и лишћа, стабљика и сјеменки индијске конопље која се назива Канабис. Најсличнија је дувану, чији мирис помало и подсјећа на влажан дуван (осјети се специфичан, киселкаст мирис). Њен главни састојак је једињење ТХЦ – а. Ефекти марихуане и њена јачина зависи управо од потенције ТХЦ – а који садржи. Након конзумирања тј пушења марихуане њено дејство се примјећује одмах након неколико димова, да би максимални ефекат постигла након одприлике пола сата. Зависно од „квалитета робе“ дјеловање марихуане може се испољити и након два до три сата. Дјеловање марихуане најближе се може објаснити као почетно стање алкохолисаности. Обзиром да ТХЦ током конзумације марихуане директно иде у крвоток и веома брзо доспијева до рецептора у мозгу. Највише утиче на рецепторе у мозгу задужене за памћење, концентрацију, рамишљање, координацију покрета исл. Код уживалаца ове опојне дроге јављају се промјене у перцепцији стварности. Особа има утисак да вријеме протиче јако споро, има повишење сензибилитета, нарочито када се ради о бојама, музици, укусу. Конзумирање марихуане изазива осјећај еуфоричног понашања, хиперакције, појачане потребе за говором, осјећај безбрижности и равнодушности, безразложно смијање, али исто тако, са друге стране, може да изазове и осјећај анксиозности тј неконтролисаног страха, нападе панике. Такође, јављају се сметње у погледу кретања и равнотеже, долази до сушења уста и дехидратације, замућености погледа и проширења зјеница. При већој дози канабиса може доћи и до озбиљнијих халуцинација.

Након завршетка дјеловања корисник пада у стање поспаности и осјећај умора, уз изражен осјећај безвољности и незаинтересованости за било шта. Употребом и конзумацијом марихуане, нарочито код дјеце и младих, школског узраста, долази до занемаривања обавеза и јављања осјећаја незаинтересованости. Јавља се губитак осјећаја за реалност, што као резултат има проблеме у породици, социјалној средини али и школи. Употреба марихуане директно утиче на појаву девијантног понашања код малољетника, супростављање и лош однос ка ауторитету, што у коначници води криминализацији личности. Поред ових психо – социјалних проблема које марихуана, али и друге опојне друге, изазива, јавља се и низ других здравствених проблема. Особе које конзумирају марихуану сусрећу се са проблемима дисајних путева, подложни су обољевању од кардиоваскуларних болести јер употреба марихуане изазива убрзан рад и оштећење срца. Обзиром да наркоманија и злоупотреба опојних дрога представља не само лични проблем конзумента и његове породице већ и је општедруштвени проблeм, у рјешавању и праћењу овог проблема потребна је активација институција и државног апарата. У Документу који је усвојило Вијеће министара Босне и Херцеговине у марту, 2017. године, стоји да је у периоду од 2012. до 2017. године, нарасла само цијена марихуане и сканка на илегалном тржишту дрога. У поређењу са Европским земљама Босанскохерцеговачко наркотичко тржиште је мало, али не и занемариво. Цијене наркотичких средстава на црном тржишту у Босни и Херцеговини у распону су од „јачине“ дроге, и крећу се од неколико десетина до неколико хиљада марака. Према подацима из прошле године, цијена опојних дрога у БиХ била је, изражено у еврима; грам хероина коштао је од 15 до 25 евра, грам марихуане 0,5 до једног евра, сканк 1,5 до 3 евра. Кокаин је нешто скупљи, кошта и до 50 евра по граму, екстази таблете коштају 3 до 4 евра. Вјероватно се ове цијене коригују на „тржишту“ зависно од добављача и дистрибутера али и од квалитета, жаргонски речено, робе.

Чињеница је, бар када је Босанскохерцеговачко тржиште у питању, да нема „чисте робе“, већ се већина опојних дрога, нарочито кокаин, мијеша са другим хемијским супстанцама како би се добило на грамажи, а његов психоактивни утицај, и овако и онако, је негативан по конзумента. Не желећи да дрогу класификујем на „лакше“ и „теже“ при том „лакшe“ етикетирати као блаже и „прихватљивије“ ипак, потребно је истаћи да је код нас, међу конзументима, у употреби најчешће марихуана као, како конзументи кажу, „лакша“ дрога. Наравно, по свом хемијском саставу, утицају на организам неупоредиво је блажа од, рецимо, кокаина или хероина, али константном употребом долази до презасићења и жеље за нечим јачим. У томе се огледа та опасност конзумације тзв блажих дрога, које су само предуслов за кориштење тежих и јачих психоактивних супстанци. Из угла малољетничке делинквенције, лакше дроге можемо дефинисати као предделинквентно понашање, а теже као делинквентно. Предделинквентно понашање врло лако може да постане делинквентно ако се на вријеме не реагује и не спречава. Такав исти принцип је и са уживањем у опојним дрогама које временом „отварају апетите“ за вишим и јачим утицајима.

Иако је за родитеље сазнање да им дијете има проблем са дрогом болно искуство, ипак то је почетак рјешавања проблема. Самим признањем дијете јасно ставља до знања да жели помоћ. Својим признањем дијете се ослобађа страхова, претварања и лагања самог себе, а родитељи се лицем у лице сусрећу са проблемом, ма колико то било тешко, сада без дилеме знају на чему су и како требају да реагују и шта да чине. У овим случајевима, родитељи могу да заузму два става, позитиван и негативан. Неки родитељи, не схватајући суштину проблема у којем се налази њихово дијете, на сазнање да им је дијете конзумент опојних дрога, реагују бурно и импулсивно, резонујући ствари тако, да је то безобразлук или хир дјетета, те да је то атак на породицу. Такви родитељи посежу за репресивним мјерама ка дјетету које имају, у већини случајева, изазивајући контраефекте од очекиваног. Дијете, такође, одговара контрадикцијом или бјекством од куће и још већим везивањем за наркоманске кругове и групе. Нарочито очеви одбацују своје дијете или заузимају такав став да оно мора само да рјеши свој проблем јер га је само направило, по принципу оне народне „сам пао сам се ударио“. Са друге стране, има и родитеља који признањем дјетета да је у проблему, искажу велики степен разумијевања и не само да дијете не одбацују већ се одлучно хватају у коштац са проблемом са искреном жељом да дијете извуку из амбиса наркоманије. У овим ситуацијама јако је важна, у првом плану, морална подршка, да се дијете не осјећа усамљено и одбачено. Следећи корак је тражење адекватне стручне помоћи и константна подршка у дуготрајном процесу одвикавања и лијечења. Родитељи који на наркоманију гледају као на болест имају веће шансе да њихово дијете из те борбе изађе као побједник. Када дође до идентификације наркомана, тј. до његовог откривања или пак признања, већина њих се деклеративно опредјељује за одвикавање, што је, суштински, социјално пожељно понашање. Већина тих особа нема јасну визију и мотивацију за даље кораке у процесу лијечења. Неки чак пружају и отпор у лијечењу поготову када се ради о конзументима марихуане за коју они тврде да је безопасна и лака дрога, аргументујући ту своју тврдњу, да је марихуана „здравија“ од алкохола и цигарета. Као кључан аргумент наводе „легализацију марихуане“ и њену употребу у медицинске сврхе.

Рецидивизам је једна од типичних карактеристика свих болести зависности укључујући и наркоманију. Родитељи не смију да прихватају краће прекиде у конзумирању дроге, своје дјеце, и да се прерано радују и сматрају посао завршеним. Али, исто тако не требају ни да очајавају у случајевима рецидивизма, након краћих пауза „скидања“. Дакле, јако је важно да родитељи будним оком, дискретно, прате комплетан процес одвикавања и лијечења те да не доносе преурањене одлуке у позитивном или у негативном смислу. Дјетету треба пружати прилику да постепено враћа изгубљено повјерење код родитеља, али нипошто параноидним ухођењем и константном присмотром, што може довести до контраефеката. Чињеница је да су наркомани склони манипулацијама и лажима и да им је то доминанта карактеристика у понашању, и ње се јако тешко ослобађају. Лажима, заправо, наркомани бјеже у своју реалност коју паралелно граде у „свом cвијету“.

Када млади зависник започне са лијечењем важно је провјерити степен његове стварне искрене мотивације за лијечење и мијењање свог дотадашњег начина живота, који се не уклапа у стандарде своје генерације и који захтјева радикалне промјене. Мотивација мора бити позитивна и адекватна. Другим ријечима, пацијент треба да жели да се лијечи и да то јавно испољава. Тада говоримо о позитивној мотивацији. Међутим, то често није довољно. Поготову, када при доласку љекару, саопштава да то ради због родитеља, дјевојке, дечка, одлуке суда или неког другог разлога. Таква мотивација јесте позитивна али не и адекватна. Адекватна мотивација подразумјева, прије свега, сазријевање идеје о лијечењу и сопственој глави, уз јасну свијест због чега ћели да се лијечи и ослободи зависности од дроге. Без обзира на „лакше“ или „теже“ дроге, потребно је превентивно дјеловати нарочито на дјецу и младе. Акценат се ставља на родитеље, али и школу и институције, да заједнички дјелују превентивно али и у детекцији и рјешавању проблема.

Пише: социолог Владимир Васић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *