21/02/2024

Кажњавање малољетника мора да има хумани карактер

Сврха малољетничких кривичних санкција суштински је иста као и сврха свих осталих кривичних санкција које су одређене законском регулативом а то је сузбијање али и превентивно дјеловање на појаву недозвољених дјела и радњи које имају, у већој или мањој мјери, штетне посљедице по појединца, групу или друштво у цјелини. Просто речено, сврха кажњавања је сузбијање свих облика деструктивних понашања. Нарочито када је ријеч о малољетним лицима, узимајући у обзир њихов процес психофизичког сазријевања, казна мора бити адекватна учињеном дјелу али нипошто не смије бити стимулативног карактера (изрицање блажих санцкија за учињена тежа дјела).

Према малољетним извршиоцима кривичних дјела могу се изрећи двије врсте кривичних санкција: а) васпитне мјере и б)малољетнички затвор. То су, узимајући у обзир све карактеристике малољетних лица, законом предвиђене мјере друштвеног реаговања према малољетним лицима која својим понашањем испољавају деструктивна и антисоцијална понашања у друштву. Васпитне мјере су основна (у пракси најчешће примјењива) врста малољетничких кривичних санкција. Васпитне мјере се могу изрећи и млађим и старијим малољетним лицима, учиниоцима кривичних дјела. Са друге стране, у изузетним случајевима, када се утврди да се примјеном васпитних мјера не може постићи сврха кажњавања, суд може изрећи посебну врсту казне – малољетнички затвор. Казна малољетничког затвора се може изрећи само за најтежа кривична дјела и то само старијим малољетним лицима. Из разлога низа специфичности карактеристичних за малољетне преступнике у кривичном праву малољетни починиоци недозвољених дјела и радњи имају другачији статус у односу на пунољетна одрасла лица. Казне за малољетна лица много мање трају у односу на одрасле починиоце кривичих дјела те се више прибјегава васпитно корективним методама. Имајући у виду висок степен штетности делинквентног понашања на појединца али и на заједницу, друштво је настојало да примјени одређене санкције којима ће се најефектније сузбити и ограничити овај негативни друштвени феномен. Треба истаћи врло важну чињеницу да сврха изрицања санкције није пуко кажњавање и застрашивање него да кажњавање мора да има хумани карактер тј., да делинквентима омогући одговарајућу помоћ како би кориговали своје понашање и како би се заштитили од штетног утицаја средине и постали корисни чланови друштва. Као посљедња кривично правна опција за малољетна лица јесте лишавање слободе. С обзиром да малољетна лица, према истраживањима, у 80% случајева чине имовинске деликте те се за таква кривична дјела одређују блаже казне.

Пратећи савремена кретања у законодавним оквирима и тенденције модерног друштва, те међународне стандарде и прописе у области преступништва међу малољетним лицима, Република Српска, тј. Народна Скупштина Српске, проблематику малољетних престпуника ставила је у законске оквире и на тај начин дала немјерљив допринос рјешавању овог проблема. Закон о заштити и поступању са дјецом и малољетницима у кривичном поступку усвојен је 2010. године, а на снагу је ступио 01.01.2011.године, чиме су престале да важе одређене одредбе Кривичног закона Републике Српске, Закона о кривичном поступку и Закона и извршењу кривичне санкције, које се односе на малољетнике. Практично то значи да се у овој области, малољетничког криминала, примјењују сасвим нови законски оквири. Опредјељење за доношење нове законске регулативе везане за малољетничку популацију засновано је на чињеници да је кривичноправни статус малољетних лица починиоца кривичних дјела у савременим кривичним законодавствима потпуно разликује од статуса пунољетних починиоца кривичних дјела.

Малољетници су посебна категорија починиоца кривичних дјела чија се личност одликује посебним психофизичким карактеристикама које захтијевају другачији облик друштвеног реаговања на недопуштена понашања и антисоцијално понашање малољетних лица. Имајући у виду кључну карактеристику малољетних лица, а то је њихов процес психофизичког сазријевања у тим годинама, све мјере које се према њима подузимају требају бити добро испланиране и сходно њима прилагодљиве, тако да се у коначници пази и на њихова законом загарантована права. У многим савременим земљама показала се као ефикасна специфична метода односно васпитна мјера намјењена за малољете преступнике. Контролисана слобода или слобода под надзором или како се још у Сједињеним Америчким Државама назива „пробација“, један је од модела који се користе за дјеловање на антисоцијално понашање малољетника. Постоје различити облици примјене ове методе. Она се не огледа у класичном „надзирању“ у смислу праћења лица већ има другачије облике дјеловања. Приликом употребе ове методе најбитније је да друштво што брже реагује и примјену ову мјеру над починиоцем деликта. Малољетник се доводи да лично врати ствар оштећеном лицу што га доводи, индиректно, у ситуацију да прихвати кривицу. Примјеном ове методе на починиоца одређеног деликта настоји се развити свијест код починиоца али и код шире групе малољетних лица, да постоје и други начини исказивања у друштву осим делинквентног понашања. Такође, овом методом, у циљу побољшања његовог понашања и корективног дјеловања, упућује се на неку образовну активност или професионално оспособљавање, зависно од интересовања малољетног лица. Уколико искаже таленат за музиком, спортом или умјетничким стварањем, малољетно лице ће бити у том смјеру профилисано, а све са циљем корекције понашања и усмјеравања његових интересовања и облика понашања супротно од делинквентног и друштвено неприхватљивог. Предвиђа се обавеза учиниоца деликта на обављање различитих врста друштвено корисног рада, што подразумијева обештећење оштећеног или одређен број сати рада у корист државе или друштва. Исто тако, предвиђа се и похађање одређених курсева.

Сврха сваке изречене мјере и санкције, па и када је ријеч о малољетничком затвору, јесте да се пружањем заштите, бриге, помоћи и надзора, као и обезбјеђењем општег и стручног оспособљавања утиче на развој личности код малољетног лица, како би се створили услови за његово поновно враћање у друштвену заједницу, након одслужења затворске казне.

Пише: социолог Владимир Васић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *