Пет. дец 9th, 2022

Санкције као облик тероризма

Пише: Љубиша Маленица

У току 2015. године постигнут је, како је тада називан, историјски споразум између Ирана и групе свјетских сила познате као П5+1 која је укључивала Сједињене Државе, Русију, Кину, Велику Британију, Француску и Њемачку. Овај споразум је пробудио наду у задовољавајуће рјешење дугогодишње кризе настале око иранског нуклеарног програма, те инсистирања западних држава како је циљ истог стварање нуклеарног оружја.

Иран се, прихвативши Заједнички свеобухватни план акције (JCPOA), у медијима просто познат као ирански нуклеарни споразум, обавезао на значајно ограничење сопствених нуклеарних капацитета у замјену за укидање економски санкција које су годинама ограничавале развој иранске привреде.

Као саставни дио споразума, Иран је пристао да смањи број активних центрифуга са 20.000 на 5.060 најстаријих и најнеефикаснијих центрифуга. Поред тога, иранске залихе уранијума су смањене за чак 98% и износиле су у трену потписивања споразума 300 кг. Споразум је обухватао ограничења на даљи развој и истраживање, при чему је постројење у Натанзу означено као једина истраживачка станица чији рад је уговором такође ограничен до 2024. године. Обогаћивање уранијума се неће уопште обављати при постројењу у Форду све до 2031. које би у међувремену било претворено у истраживачки центар за потребе медицине, пољопривреде, индустрије и науке.

Нуклеарни реактор за производњу деутеријума, односно тешке воде, у град Араку ће бити измјењен на такав начин да ће бити онемогућено стварање плутонијума који се може користити у војне сврхе, те ће Ирану бити забрањена изградња нових деутеријумских реактора или пак складиштење вишка тешке воде све до 2031.

Поред наведених ограничења на терену, која ја Иран прихватио, споразум је осигуравао несметан приступ инспекторима и редовно прађење активности у оквиру иранског нуклеарног програма од стране Међународне агенције за атомску енергију (IAEA).

Три године након званичног потписивања иранског нуклеарног споразума, Сједињене Државе, под вођтвом предсједника Доналда Трампа, су се једнострано повукле из уговора. Трамп је приликом медијског обраћања навео како је споразум „трула и покварена структура…дефективна у самој сржи“ оја је била једнострана и на штету Сједињених Држава, што су многи аналитичари протумачили као својевољну и махом нетачну категоризацију комплексног питања.

Током новембра 2018. године Доналд Трамп је, пратећи чин иступања из нуклеарног споразума, поново увео санкције, но овај пут су поред Ирана биле обухваћене и државе које су трговале са Техераном. Ово је изазвало негативне реакције унутар иранског друштва и економије, но негативна реаговања на понашање Вашингтона дошла су и од америчких европских савезника који су сви били високо заинтересовани за очување и наставак примјене нуклеарног споразума.

Као одговор на потез Сједињених Држава, Њемачка, Француска и Велика Британија су заједно, почетком 2019. године створиле сопствену линију трговине са Ираном која заобилази санкције Сједињених Држава. Механизам познат под именом Инструмент за подршку трговинској размјени (INSTEX) је представљен приликом састанка министара одбране и вањских послова ЕУ у Букурешту.

Иако је истакнуто да ће споменути механизам бити искључиво кориштен за трговину храном, лијековима и медицинском опремом, обје стране су оставиле могућност проширења области на које ће се механизам односити у будућности. Њемачки министар Хејко Мас је истакао да су земље Европске Уније „тражиле начине да осигурају овај споразум с обзиром да смо чврсто увјерени да служи нашим стратешким сигурносним интересима у Европи. Ми не желимо да Иран напусти овај споразум и настави обогаћивати уранијум и ово је везано са нашим сигурносним интересима у Европи.“

Својевољно напуштање иранског нуклеарног споразума од стране Вашингтона је довело до неколико занимљивих реакција на међународној политичкој сцени, прва и можда и најзначајнија је управо изнад истакнути поступак најближих европских савезника Сједињених Држава услијед којег је Вашингтон, de facto, остао изолован у намјери да око себе окупи групу земаља које би својевољно Ирану поново увеле санкције. Европске компаније су приморане да умање или у потпуности прекину пословање и активности у Ирану из чисто економских разлога, те бојазни од секундарних санкција, не због идеолошког једноумља прекоатлантских савезника. Овај елеменат страха од одмазде америчких власти биће обрађен у наставку текста

Реакције које су стигле из самога Ирана су привукле значајну пажњу управо због језика које је кориштен како би се описало америчког понашање. Наиме, након што су се Сједињене Државе повукле из споразума са Ираном, ирански предсједник Хасан Рухани и ирански министар вањских послова Мухамед Зариф осудили су понашање Вашингтона као економски тероризам.“Ово је било праћено даљом ескалацијом вербалног сукоба приликом чега је америчка страна додала иранску републиканску гарду на списак терористичких организација, док је са своје стране, Иран прогласио терористима америчке трупе смјештене на Блиском Истоку.

Појашњавајући своју класификацију америчког понашања, ирански министар је истакао да Сједињене Државе „желе да изврше притисак на ирански народ како би Иран промијенио своју политику. То је био начин понашања Сједињених Држава у посљедњих 40 година, посебно од како је предсједник Трамп добио мандат те нарушио прихваћене обавезе свога претходника, предсједника Обаме.“

Економски утицај санкција је било могуће примијетити одмах након њиховог наметања. Поред чињенице да су многе компаније морале отказати планиране пројекте у Ирану, или се у потпуности повући са иранског тржишта и прекинути сарадњу, најочигледнији показатељ негативних посљедица санкција је била количина произведене нафте од стране иранских нафтних предузећа. За разлику од периода када је Иран производио 2.5 милиона барела на дан, након ступања санкција на снагу, иранска производња је опала за скоро 50% и у 2017. је износила 1.3 милиона барела дневно.

Реагујући на овакав развој ситуације, иранске власти су пријетиле затварањем Ормуског мореуза, стратешки значајног морског пролаза између Ирана и Омана кроз који се путем танкера превози између 20-40% свјетске потражње за нафтом. Министар вањских послова Ирана је истакао да његова држава, заједно са партнерским земљама, развија механизме сарадње који ће служити као заштита против својевољне америчке политике. Један од ових механизама свакако представља престанак кориштења долара у међусобној размјени, други је већ спомињани европски систем за сарадњу са Ираном, док се трећи односи на прилагођавање прекограничног преноса новца како би се онемогућило негативно дјеловање Сједињених Држава у тој области.

Реакција, како Ирана тако и других земаља потписница нуклеарног споразума је разумљива, с обзиром на вријеме и енергију који су уложени у изградњу функционалног договора који би задовољио, до одређене мјере, све стране уплетене у деценијску проблематику иранског нуклеарног програма. Ипак, ово није први пут да се термин економски тероризам појавио као описни придјев америчке вањске политике. Наиме, током 2008. године, тадашњи гувернер централне банке Зимбабвеа, Гидеон Гоно је описао санкције уведене његовој земљи од стране Вашингтона као облик тероризма.

У својој књизи „Касино економија Зимбабвеа“ Гоно истиче да ако се „критички сагледају са становишта дипломатије, политике и етике, није потребно много како би се стекао увид да нелегалне економске санкције нису ништа друго до санитизовани тероризам. Као алатке вањске политике, тероризам и нелегалне економске санкције имају исти циљ, стварање осјећаја терора, који се може дефинисати као стање страха или изузетно израженог осјећаја опасности.“

Како би описао америчке санкције против Венецуеле, новинар и режисер, Дан Кохен је искористио исти термин као и ирански државници, економски тероризам. Амерички новинар био је понукан на овакву реакцију након што су Сједињене Државе увеле додатне санкције Венецуели. Упркос покушају државног удара путем механизма обојене револуције, венецуелански предсједник Николас Мадуро је остао на власти, што је додатно заоштрило односе између Вашингтона и Каракаса. Америчке санкције су блокирале све посједе и финансијска добра венецуеланске владе и њених званичника, укључујући Централну банку Венецуеле и државну нафтну компанију, што је Венецуелу сврстало у групу земаља у којој се већ налазе Иран, Сјеверна Кореја, Сирија, Куба и друге.

Санкције против Венецуеле су имале изузетно негативан утицај на обичне грађане с обзиром да су онемогућиле увоз лијекова, медицинске опреме, хране и других основних потрепштина. Овакво понашање је противно како закону самих Сједињених Држава, тако и међународним правним нормама. Двојица америчких економиста, Марк Вејсброт и Џефри Сакс, у истраживању под насловом „Економске санкције као колективна казна: примјер Венецуеле“ тврде како су америчке санкције узроковале смрт више од 40.000 становника Венецуеле у период 2017-2018.

Министарство вањских послова Венецуеле се огласило почетком августа 2019. године критикујући америчке санкције као облик економског тероризма и агресије против државе и венецуеланског народа. Према статистичким подацима ОУН-а, четвртини од 30 милиона становника Венецуеле је неопходна хуманитарна помоћ.

Venecuela-protesti

Значајан број држава, поред Ирана, које су биле или још увијек јесу погођене америчким санкцијама, дотичне санкције осуђују као облик економског тероризма. Да би одређени феномен задовољио назив економски тероризам, мора подразумјевати разнолико, усмјерено и софистиковано дјеловање од стране државних, недржавних и транснационалних актера, или пак активности масовне дестабилизације, с циљем нарушавања економске и финансијске стабилности државе, групе држава или друштва из идеолошких, монетарних и религијских разлога.

Активности економског тероризма могу имати тренутне и јасне посљедице у одређеним случајевима, иако су некада дотичне посљедице психолошке природе и потребан је дужи временски период како би се осјетио њихов утицај на економију.

Неопходно је истаћи да је саставни дио сваког тероризма, па и економског, изазивање страха унутар циљане популације. Наиме, иако постоји велики број дефиниција тероризма, генерални елементи који се налазе унутар сваке јесу кориштење насиља усмјереног према, махом, цивилном становништву с циљем остваривања политичких циљева.

Посматрано из перспектива ове двије дефиниције, америчке санкције против Ирана и других држава раније споменутих се могу дефинисати као облик тероризма с обзиром да њихов узрок није казна за нарушавање међународних норми већ економски напад с циљем промјене сувереног политичког понашања.

Сједињене Државе, као што је виђено у више наврата широм свијета, теже да искористе домицилно становништво за дестабилизацију и стварање хаоса унутар држава које им се супроставе. Под притиском америчких санкција и страха који произилази из повећане несигурност у способност система да омогући живот у оквиру задовољавајућих параметара, домаће становништво излаз обично покушава пронаћи у различитим облицима грађанске непослушности према своме тренутном режиму. Исход, најчешће, бива смјена режима и прекид политике која није одговарала Вашингтону. Елеменат тероризма лежи у чињеници да је наведени исход производ економског терора Сједињених Држава усмјереног, махом, против цивилног становништва.

У већини случајева неопходно је занемарити изјаве америчких званичника који сваки пут тврде да санкције нису усмјерене против популације већ против званичника из различитих грана државног система. Чињенично стање на терену показује да санкције увијек више погађају просјечне грађане, што је и њихов стварни циљ. Дестабилизација одређеног политичког система, или друштва, се у већини случајева може постићи једино уз масовно учешће свих слојева грађанства.

Масовни протести који се појављују као најчешћи облик испољавања грађанске непослушности у оваквим случајевима служе као изузетно ефективан параван за позадинске политичке активности и стиче се утисак да је масовно незадовољство одређеног народа условљено унутрашњим а не спољашњим актерима, те ситуацијом за коју су искључиво одговорне домаће структуре власти.

Као што се може закључити, економски тероризам се од насилнијих облика тероризма разликује искључиво по примјењеним методама изазивања страха. У случајевима када се међународне санкције појављују као легитимно и оправдано средство ограничавања дјеловања одређене државе доста је компликованије говорити о економском тероризму, иако и тада остаје питање праведности и хуманости санкција које махом погађају средње и сиромашније слојеве друштва.

С друге стране, када се санкције појављују као средство које се противи нормама међународног права и користи за остваривања уских и себичним интереса сопствене вањске политике те је усмјерено ка државама чија кривица се огледа у спровођењу суверених политика, не постоји препрека да се тако дјеловање окарактериште као економски тероризам, без обзира на демагошке флоскуле којима велике силе покушавале да такво понашање представе глобалној јавности као нешто неопходно, позитивно или праведно.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *