Цијенити себе- прва линија фронта

Пише: Данијел Михић

Цијенити себе на здрав начин, пронаћи баланс између самопоништавања и самообожавања то јест, прецјењивања себе и својих могућности, тим екстремима којима колективно, хронично болујемо, први је искорак од седам миља ка пробијању из све уже и оскудније енклаве комфора у поље борбе, ризика али и остварења снова, раста и успјеха.

Наша ментално-мочварна средина, испуњена фрустрацијом, цинизмом, песимизмом, пасивном и активном агресијом, тупилом, подсмјехом према свим нематеријалним вриједностима, свакодневно протјерује наше најспособније и најчеститије особе. 

Ономе који то увиђа остаје да или оде „преко гране“, да се бори за боље себе и ближње или да остане овдје и да се бори за литар свакодневног смисла. 

Непријатељи (често несвјесно и најближи) свакога покрета ка остварењу и развијању талената и способности особе, имају увијек тројак циљ: прво, да жртви наметне мисао да она не вриједи довољно и самим тим не заслужује нешто боље, да је неспособна за такав процес и да је незахвална, „тражи хљеба преко погаче“, а самим тим и „ђавла“ (уз неизоставна поређења како је његовој или њеној баби било пуно горе и остале ствари које не би требале да имају икакве везе са особом која само жели да се развија и поштено напредује на свим пољима). Другим ријечима, жртви треба минирати самопоштовање и самопоуздање.

Бројне су препреке које жртве остављају у тешком и неизвјесном лавиринту живота: сиромаштво, незнање, злоупотребе патријархата и религије, обасипање фрустрацијама од стране старијих „од малих ногу“, неразумијевање, исмијавање, широк асортиман манипулација, насиља и укалупљивања да не би били „мимо свијет“ и тако себе и ближње „обрукали“ а све то у коначници од млађих људи ствара серијске монструме или зомбије.

Ипак, свака жртва треба да зна, да је њено стање и те како могуће поправити, без обзира на спољашње околности, јер ропство је прије свега стање духа!

Промјена начина размишљања, прогледавање и повезивање са људима који је вреднују и разумију, ствара подлогу за суочавање са тлачитељима, који су најешће најобичније, искомплексиране кукавице. Упознавање и прихватање себе, рећи себи (а не другима) „вриједим, желим, заслужујем, могу и хоћу“, те након хорске уврједљивости ближе и нешто даље околине, која ће тобоже брижно закључити како се жртва „дигла“ и да недовољно поштује дојучерашње наметљивце, почеће да се промаља сунце здравог самопоштовања, самопоуздања и неминовно слободе, која нема ни цијену ни алтернативу за све свјесне и савјесне људе.

Може бити боље! 

(Илустрација: Loren Wolf)