Шта је педагогија и шта ће нам то?

Када се помене ријеч „педагогија“ људи обично помисле на нешто што припада давно прошлим временима „када се знао ред“, тачније „када је радио/ла каиш-мотка-шњура од усисивача“, а данашње педагоге сматрају за „продавце магле“ и особе која дјеци дају превише права (а премало обавеза).

Пише: Данијел Михић

фото: Википедија

Ипак насупрот баналним предрасудама свих оних који би „по кратком поступку васпитавали“ , педагодија је озбиљна и пријеко нам потребна друштвена наука. Она се не своди само на научене команде и папагајско понављање радњи и података, педагогија кроз васпитање васпитаника (не нужно дијете, сви људи се уче доживотно) настоји да оспособи за живот кроз четири главна циља: да зна, да може/и хоће, да може да постоји сам за себе и да може да квалитетно живи са другим особама.

Педагогија (грч. paidagogus) pais, paidos – дијете, дјечак + ago, again водити, paidagogus водич дјеце, онај који води дијете. У старом Риму педагог је био заробљени Грк – кућни роб који који је учио дјецу свога господара вјештинама потребним за свакодневни живот.

Васпитање (образовање је тек дио васпитања) личности дијели се данас на пет подручја: Интелектуално, морално, радно, естетско и физичко васпитање личности.

Компоненте интелектуалног васпитања су:

Знање (основне информације о човјеку, природи и друштвеним процесима), умијеће (спретност уз значајан удио свијести), навике (брзо и тачно обављање радњи са мање утрошка енергије и снаге), интелектуалне способности (да се сазна и и вреднује истина, критичко мишљење и стваралаштво), култура интелектуалног рада (оспособљавање за учење, служење литературом, проналажење и коришћење извора, вођење биљешки итд), сазнање истине (способност откривања истине) и љубав према истини, односно максимално развијање психофизичких особености и потенцијала.

Морално васпитање: 

Процес моралног формирања и обликовања појединца у друштвену личност, који подразумијева стицање моралних схватања, формирање моралних увјерења те понашања и дјеловања. Фактори моралног васпитања су: породица, школа, средства информисања, издавачка дјелатност, културне институције и начин коришћења слободног времена. Средства моралног васпитања су: усмјеравање (савјест, примјер, идеал и рад), подстицање (признање, похвала, награда), спречавање (надзор, упозорење, захтјев и казна). Неки од садржаја моралног васпитања су: припремање за породични живот и уопште у заједници, васпитање у духу патриотизма, хуманизма, формирање позитивног односа према раду и према материјалним и духовним вриједностима…

Радно васпитање:

Радно васпитање има четири основна задатка: васпитни (позитиван однос према раду, култура рада, емоције којима се особа охрабрује на рад и позитивне карактеристике личности – воља и карактер); образовни (усвајање знања и вјештина о раду те формирање погледа на свијет); рекреативни (у слободном времену развијати ведро расположење, забаву и задовољство у раду); на крају професинално информисати и усмјерити васпитаника.

Естетско васпитање: 

Циљ естетског васпитања се може прецизирати као максимално развијање способности за уочавање (и процјењивање естетске вриједности), доживљавање и стварање лијепог у свакодневном животу и умјетности. 

Физичко васпитање: 

Компонета васпитног образовања која доприноси развоју физичких способности и очувању здравља. Оно има више задатака: здравствени (брига за здравље и развијање хигијенских навика), физички (подстиче развој биолошких процеса – раста и развитка те јачања отпорности организма), образовни (развијање снаге, брзине, окретљивости, координације, издржљивости), естетски (развијање смисла за лијепо и складно), рекреативни (активни одмор, физичка забава, игра, разонода), морални (колективност, воља, свјесна дисциплина, културно понашање).

За крај овог сажетог текста о основним циљевима и задацима педагогије треба истаћи и једну од дефиниција (Свјетске здравствене организације) ментално здраве особе која подразумијева: емоционалну писменост (препознати сопствена и туђа осјећања, наћи њихов узрок и ускладити се са њима), асертивна комуникација (директно, отворено, љубазно комуницирање у којем штитимо себе и друге), поштовање различитости, друштвена одговорност и успостављање квалитетних и дуготрајних људских веза. Колико као народ посједујемо ових вјештина, толико ћемо и имати или немати шансе да напредујемо и постанемо градивни елементи једне здравије заједнице. Овдје или гдје већ постоји свијест о здравијој будућности заједнице…

Литература: Бране Микановић „Основе педагогије“ 

Биљешке са предавања др Драгана Партала