21/02/2024

Љубав, вјера, нада – у божићном духу

Пише: Сања Васковић

Јесмо ли заборавили шта празници значе? Ту су да нас подсјете на оне хришћанске, али свакако и цивилизацијске постулате, које смо дужни да његујемо у циљу окретања историје у прогресивном смјеру. Јесмо ли се у времену даривања претворили у отуђене купохоличаре и заборавили да давање не подразумјева само материјалне поклоне, на основу којих најчешће цијенимо нечију наклоност и поштовање, већ управо оне непипљиве нематеријалне категорије? Искрени загрљај умјесто скупог поклона, звучи тако бескорисно и неупотребљиво! Још је Маркс упозоравао да се човјек отуђује од човјека и гледа у њему не циљ своје дјелатности, већ средство за остварење својих циљева.

Живимо у потрошачком друштву, разум нам је свакодневно изложен како медијским тако и другим манипулацијама  „рибара људских душа“, који настоје од нас створити роботе, материјал за стварање „своје“ историје и брутализовати наша осјећања. Иако може дјеловати да нам се не дешава ништа страшно, полако се удаљавамо једни од других постајући јединке затворене у сопственом свијету гдје нас медији свакодневно бомбардују рецептима  „срећног“ живота и начинима како превазићи дихотомије модерног начина живљења. Комуникацију, па чак и ону са најближима, свели смо на електронску. У савременом пословном свијету она је, да се разумијемо, корисна и неопходна али чини се да све више упознајемо њену негативну страну.


Захваљујући ниском економском стандарду у нашој земљи, постајемо разочарани што за празнике не можемо почастити себе неким егзотичним путовањем, ручковима у луксузним ресторанима или барем скупоцјеним ципелама. „Ријетко мислилмо на оно што имамо, а увијек на оно што нам недостаје.“ Постајемо љути и огорчени не мислећи, на примјер, на оне који у вријеме празника желе само једно- топли родитељски загрљај. Па „нисмо сви из љубави стигли на овај свијет“! А много је и оних који ће најрадосније дане у години дочекати у болничким постељама, свјесни да им је дочекати свако ново јутро благослов. Мислимо ли на њих, бринемо ли за њих, или само за себе? Да ли је Хобс био у праву тврдећи да је човјек човјеку вук? Колико смо хумани?

Има ли љепшег осјећаја него знати да некоме можете спасити живот?! „Онај који даје увијек је узвишенији од онога који прима“. Нико није толико сиромашан да не може другима поклонити барем осмијех. То је језик који сви разумијемо и кажу, једина крива линија која исправља многе ствари. Живјети данас по законима Љубави, Вјере и Наде, чини вам се утопијски, зар не?!

Многи су проблеми са којим се данас сусрећемо као друштво, многи су изазови човјечности испред нас, покушаји урушавања темеља хришћанства и свих оних вриједности и права на којима треба да почива здраво друштво. На нама је да ли ћемо се освијестити и љубити ближње своје, у узвишеном смислу те ријечи, или наставити вриједносни суноврат.

У сваком случају, увијек постоји комадић свемира који можемо поправити, то смо ми сами. Нека Љубав, Вјера и Нада не остану само празне ријечи већ формуле суживота и вриједносни идеали.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *